09.08.19 B92
Intervju petkom - Vilhelm Kues: "Ako od Dijane napravimo heroinu, promena je moguća“
Intervju petkom - Vilhelm Kues: "Ako od Dijane napravimo heroinu, promena je moguća“
sreda, 07. avgust 2019.
Oskar Šindler je spasio 1.200 poljskih Jevreja, a Dijana Budisavljević više od 10.000 dece - ali za njenu priču svet i dalje ne zna.
Neverovatna priča o Dijani Budisavljević (Diana Obexer) polako se probija do svetske publike, dok u regionu izaziva bure. O njoj pričamo sa autorom knjige "Dijanina lista" - Vilhelmom Kuesom.
"23. oktobar 1941.
"Moja šogorica, gđa Mira Kušević, saznala je da postoji veliki koncentracioni logor u kojem se osim Jevrejki nalaze i pravoslavke s decom".
Tim rečima počinje dnevnik heroine Dijane Budisavljević.
Austrijanka iz Inzbruka koja se 1919. godine doselila u Zagreb, nakon udaje za Srbina Julija Budisavljevića, zaslužna je za jednu od najvećih humanitarnih akcija Drugog svetskog rata.
Za četiri godine ona je, prema dostupnim podacima, iz logora NDH spasila više od 10.000 hiljada dece.
Bolesne je morala da ostavi, a majke onih koji su bili zdravi ubeđivala je da joj ih predaju. Nalazila im je smeštaj i hranu, vodila datoteku o tome ko je čije dete i sve to dok joj svakodnevno život visi o koncu.
Strašne scene koje je videla u Jasenovcu skupo je platila - izgubila je polovinu kose i smršala 16 kilograma - a Srbija do skoro o njoj nije znala apsolutno ništa.
Među onima koji o Dijani znaju gotovo sve je austrijski publicista Vilhelm Kues, autor knjige Dijanina lista.
"Dijana je bila veoma snažna žena. Žena puna ljubavi", kaže Kues u intervjuu za BBC na srpskom.
"U dnevniku ona piše: "Polazila sam od toga da moj život nije ništa vredniji od života svih nevino proganjanih i da, ukoliko mogu da pomognem, to ću i uraditi, bez obzira na posledice"".
Sedamdeset i kusur godina nakon Drugog svetskog rata, Dijana Budisavljević je ponovo izazvala buru u regionu.
Film Dnevnik Dijane Budisavljević osvojio je nedavno Zlatnu arenu - glavnu nagradu na Filmskom festivalu u Puli - nagradu publike, kao i nagradu za najbolju režiju.
U Hrvatskoj se to nekima nije svidelo, pa je internet radio ono u čemu je najbolji - svađao se.
Može li Dijanina priča da promeni nešto u regionu i svetu?
"Sve se vrti oko pričanja priča", kaže Kues.
"Ukoliko mi odlučimo da od Dijane napravimo heroinu i primer kako bi trebalo da se ponašamo jedni prema drugima, promena je moguća.
"Međutim, živećemo u svetu mržnje i sukoba dokle god su u centru pažnje oni koji huškaju na rat".
Kako kaže, Dijanina priča pokazuje da je saradnja moguća bez obzira na ideološke granice i religije.
"Hrvati, većinom katolici, spasavali su srpsku decu... Ukoliko je to moguće u vremenu rata i mržnje, onda je moguće da radimo zajedno i u miru", ističe Kues.
"A ako možemo samo jednu stvar da naučimo iz Dijaninih postupaka - neka to bude da samo saradnja i ljubav mogu da nas spasu".
Švalja i češalj
Dijanina priča počela je kao pravi film.
Jednog običnog jutra, 23. oktobra 1941. godine, u dom ugledne porodice Budisavljević, stigla je jedna švalja.
Sedeli su i uz čaj ćaskali o vremenu, krojevima i - ratu.
"Moja krojačica je Jevrejka i nekoliko puta mi je pričala o velikoj akciji pomoći koju je jevrejska opština namenila njihovim članovima u logorima", zapisala je Dijana u dnevniku tog dana.
"Za pripadnike pravoslavne vere nije u Zagrebu postojala nikakva akcija, a moji predlozi nekim gospođama iz pravoslavnih krugova nisu naišli na interes".
I, šta će, krenula je u akciju.
"Moja šogorica i ja smo u to vreme nameravale da samo mesečno dajemo novčane priloge", piše Budisavljević.
"Međutim, duboko potresena onim što sam čula o stanju interniranih, pristala sam da učinim sve što je u mojoj moći da se akcija pomoći organizuje".
Tako je Dijana počela da prikuplja ćebad, pokrivače, toplu odeću, čizme i sve drugo što bi logorašima moglo da bude od pomoći.
Sve to je slala u logor Loborgrad u koji ubrzo i odlazi - 25. decembra 1941.
"Doktor Pajas je došao po mene automobilom za koji sam platila benzin i iznajmljivanje. Vozio je njegov sin.
"Uprkos propusnicama, u Loborgrad nam je bio zabranjen ulaz. Tek nakon dužih pregovora smo dobili dozvolu da uđemo, pod uslovom da ono što vidimo nikome ne pričamo.
"U dvorištu su me čekale pravoslavke i konačno sam saznala ono najvažnije, a to je da ništa od onoga što smo slali nije podeljeno ljudima. Na moje pitanje šta najviše žele, dobila sam jednostavan odgovor - češalj".
Priča o upoznavanju Kuesa i Dijane počinje pre četiri godine, a za sve je zaslužna jedna posebna knjižara.
"Bilo je proleće 2015. kada je me urednik pitao da li želim da napišem knjigu o Dijani Budisavljević.
"Želeo je knjigu o njoj zbog toga što se knjižara njegove izdavačke kuće nalazi u kući u kojoj je Dijana rođena i u kojoj je živela do odlaska u Zagreb", navodi Kues.
Ipak, nije bilo lako pronaći podatke o Dijaninom životu.
"Naravno, koristio sam njen dnevnik, ali je on cenzurisan i fragmentiran, tako da sam većinu detalja morao da rekonstruišem iz drugih izvora.
"Bilo je drugih dnevnika i zapisa... Na primer, Kamila Broslera koji je radio za ustašku vladu, kao i zapisi Jane Koh iz Crvenog krsta, ali da, bilo je veoma teško".
Nakon dosta istraživanja knjiga je objavljena 2017. godine.
"Nije fikcija, sve te stvari su se zaista desile, samo sam u nekim detaljima dao sebi malo slobode.
"Ne znamo koje je tačno reči Dijana koristila u ovim ili onim situacijama, ali znamo njen karakter, šta se desilo i čitavu priču.
"Zbog toga sam napisao neke dijaloge i detalje, kako bih oživeo način pripovedanja".
A šta je u međuvremenu, nakon toliko druženja, naučio od Dijane?
"Najviše se divim njenoj hrabrosti i istrajnosti", odgovara jednostavno.
"Znala je da mogu da je ubiju čim kroči u Jasenovac i izađe pred jednog od najsurovijih ustaških ubica Maksa Luburića... Plašili su ga se svi, osim Dijane.
"Ipak, i pored toga je ušla u taj logor i za dva dana iz njega izvela više od 1.000 dece".
Jasenovac
Prvih nekoliko meseci Dijana i njeni saradnici su prikupljali stvari i slali u logore, ali se onda stvari menjaju.
"11. jun 1942.
"Telefonski su me obavestili da će čitav logor u Đakovu biti evakuisan. Iz oskudnih vesti koje su procurile, moglo se zaključiti da je to bio veliki logor smrti.
"Bunari su bili namerno zaraženi, tako da su trbušni tifus i dizenterija odneli mnogo žrtava, a epidemija se stalno širila.
"Žene i deca su izgleda odvedeni u Jasenovac i tamo likvidirani", piše Dijana u dnevniku.
Nešto kasnije ona na svoju ruku odlazi u Jasenovac, za koji kažu da je bio manufaktura smrti, a ne fabrika kao nemački logori.
Leđa joj je čuvala samo usmena dozvola Andrije Artukovića, ministra u vladi NDH, na koju se pozivala svaki put, kao činjenica da je ona ipak Austrijanka - doduše, udata za Srbina.
"Bila je to moja jedina, bila sam svesna, naravno, vrlo iluzorna zaštita od ustaša", navodi ona.
Sa ekipom saradnika, među kojima su bili medicinske sestre Crvenog krsta, ulazi u logor da odvede decu.
"10. jul 1942, logor Stara Gradiška.
"Pre podne je došao Luburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo.
"Onda nam je opet pretio da samo od njegove dobre volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora. Njegova majka je decu takođe morala odgajati u najtežim okolnostima, u najvećoj bedi, itd.
"Onda nam je opet pretio. Ima mogućnosti da nas sakrije tako da niko ne može da nas nađe. Šta ministri odluče, to se njega uopšte ne tiče... Pobrinuće se da i ministri dođu u logor.
"Kaže, u logoru jedino on ima vlast", piše Dijana Budisavljević.
Tišina
Pobedila je Dijana tog dana, kao i sledećeg i onog tamo i svih narednih.
Do kraja rata je odlazila u logore širom NDH i pregovarala sa majkama da joj daju decu, tražeći im smeštaj i spas.
Sa velikom pažnjom vodila je detaljnu kartoteku o deci, kako bi svi mogli da budu vraćeni roditeljima - ako oni prežive.
Tokom tih akcija, 11 njenih saradnika je izgubilo život, a šta je sve videla...
"Bila sam sama sa 62 dece koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez hrane i pića", piše nešto kasnije o tom istom 10. julu 1942, kada je Luburić bio besan.
"Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu.
"Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći...
"Tokom vožnje nisam mogla da se pomerim, kako ne bih nekoga nagazila. Veća su deca stalno sedela na noćnim posudama, mala su se prljala. Pod je bio pun blata i dečjih glista..."
Rat se u nekom trenutku završio - iako je verovatno delovalo da se to nikada neće dogoditi - ponovo je zavladao mir, a u Jugoslaviju je stigla nova vlast.
I onda tišina.
Ozna koja sve dozna, odnela je kartoteku i Dijani je zabranjeno da se bavi bilo čime što ima veze sa "njenom" decom.
"Dijana i njena porodica su bili politički konzervativni... Dijanin brat je čak odbio da bude ministar kod Tita", kaže Kues.
"Sigurno nije bila pravi model ili kandidat za Orden narodnog heroja... Ipak, komunisti su nastavili Dijanine poduhvate i pokušavali da vrate decu njihovim roditeljima".
Kako kaže, problem je bio i to što je tokom rata sarađivala sa apsolutno svima koji bi joj pomogli da spase decu.
"Ni u Austriji se dugo nije pričalo o tome... Pa tokom osamdesetih je za predsednika izabran Kurt Valdhajm koji je znao sve o genocidu nad Srbima u Hrvatskoj i Jevrejima u Grčkoj, a ništa nije uradio po tom pitanju", kaže Kues.
Potraga
Nakon rata, Dijana je sa suprugom nastavila običan život u Zagrebu da bi se početkom sedamdesetih vratila u Inzbruk.
Preminula je 20. avgusta 1978. godine.
Svet za nju i dalje ne zna, a građani Srbije - barem oni koji nemaju diplomu iz istorije - priču o Dijani čuli su tek nekoliko decenija kasnije.
Tiho, preko feljtona u Novostima, a onda i teksta u Nedeljniku, Dijana se ponovo pojavila.
"Čudno je, ali svi politički sistemi su decenijama pokušavali da negiraju Dijanu i njen rad", kaže Kues.
"Bez obzira na ideologiju, svi koji su imali nekakvu političku moć nisu hteli da joj odaju počast.
"U njenom rodnom Inzbruku nije čak moguće nazvati vrtić po njoj... Jedino u Beču postoji mali park koji nosi njeno ime".
U međuvremenu je Dijana dobila ulicu u Beogradu - na raskrsnici Košutnjaka, Banjice, Kanarevog brda i Dedinja - kao i ordenje.
A šta dalje?
"Sledeći korak je potraga za Dijaninom decom", kaže Kues kratko.
Potraga za 12.000 dece koja su zbog jedne žene dobila šansu da prođu kroz užase puberteta, zaljubljuju se, odljubljuju i žive.
Za decom prave heroine.
25.10.17 B92
Ko je bila Dijana Budisavljević?
Dijanina lista
Knjiga "Dijanina lista", romansirana biografija Dijane Budisavljević, žene koja je tokom Drugog svetskog rata spasla više hiljada srpske dece iz logora u NDH, iz pera austrijskog pisca Vilhelma Kuesa, jedno je od najznačajnijih izdanja na štandu Samizdata B92 na 62. Beogradskom sajmu knjiga.
Vredan predgovor ovom značajnom izdanju napisao je istoričar Milan Koljanin. Predgovor prenosimo u celini:
Knjiga austrijskog pisca i publiciste Vilhelma Kuesa pod naslovom Dijanina lista pojavljuje se pred srpskim čitaocima već nekoliko meseci posle njenog objavljivanja u Austriji kod ugledne izdavačke kuće Tirolija. Za to su postojali dobri razlozi, kako zbog teme kojoj je knjiga posvećena, tako i zbog načina na koji je ona predstavljena čitaocima.
Naša javnost je upoznata, ali ni približno u dovoljnoj meri, s jednom od najvećih humanitarnih akcija tokom Drugog svetskog rata ne samo na tlu podeljene i okupirane Jugoslavije nego i u Evropi pod okupacijom ili dominacijom nacističke Nemačke. Reč je o akciji spasavanja više hiljada srpske dece iz logora Nezavisne Države Hrvatske čiji spiritus movens je bila Dijana Budisavljević, rođena Obekser, poreklom iz Insbruka. Objavljivanje ove knjige na nemačkom jeziku pokazuje da za ovu temu postoji zanimanje i u austrijskoj javnosti. To je svakako rezultat interesovanja za istorijske teme koje su malo poznate ili su nepoznate, ali i zanimanja za takozvanu drugu stranu rata. Pažnja široke javnosti usmerena je i na humanu stranu tog strašnog rata, uz akcije spasavanja, čemu su svakako doprinela sredstva masovnih komunikacija, pre svega film. Zahvaljujući filmu o spasavanju velike grupe poljskih Jevreja koju je organizovao Oskar Šindler, o čemu je Stiven Spilberg 1993. snimio film, ova akcija je postala veoma poznata najširem krugu publike. Stoga ne čudi da je Vilhelm Kues svoju knjigu naslovio sa Dijanina lista jer to jasno asocira na temu knjige i njenu junakinju.
Pred srpskim čitaocem je knjiga kojoj nije lako odrediti žanr. Već posle nekoliko pročitanih strana moguće je uveriti se da je reč o vešto pisanom romanesknom štivu kompoziciono dobro uobličenom i strukturisanom, čime je sam sadržaj dobio na sugestivnosti. Istovremeno, odmah je jasno da je autor svoje izlaganje zasnovao na korišćenju izvora i istoriografskih dela koja u većoj ili manjoj meri dodiruju samu temu. Svoj metod on je objasnio na sledeći način: ustvrdivši da istorijski izvori nisu dovoljno pouzdani niti objavljeni na odgovarajući način, on je odlučio da je najbolja forma izlaganja romaneskna. Njegova ocena o izvorima u prvom redu se odnosila na dnevnik Dijane Budisavljević, koji je pisan u originalu na nemačkom jeziku. Sam dnevnik, koji je na hrvatski jezik prevela i priredila za štampu njena unuka Silvija Sabo, glavni je autorov izvor i čini okosnicu samog izlaganja. Na više mesta autor je citirao pojedine delove iz dnevnika, a sam dnevnik je izvanredan istorijski izvor koji pruža mnoštvo prvorazrednih podataka.
Jedno od pitanja koja se nameću čitaocu Kuesove knjige jeste: zašto akcija spasavanja dece iz ustaških logora, i pored njenog značaja, tako dugo nije imala odgovarajuću pažnju javnosti? Iako i sam autor daje odgovore na ovo pitanje, neke činjenice treba posebno naglasiti. U našoj javnosti i publicistici vezanoj za temu Drugog svetskog rata dugo je vladao takozvani herojski narativ, koji je imao i svoju političku funkcionalizaciju. Socijalistička Jugoslavija je svoj legitimitet zasnivala i na „tekovinama antifašističke borbe“, odnosno na uspešno izvedenoj socijalnoj revoluciji. Kada je reč o zločinima, za njih su okrivljivani ne samo okupatori, nego i njihovi domaći sledbenici. U tome je postojala određena simetrija zločina i zločinaca obično izražavana pandanom ustaša i četnika. U takav narativ nije bilo lako uklopiti ono što nije bilo vezano za borbu, oružani sukob, velike bitke i pobede. To je delom bilo odraz stanja u istoriografiji koja je tek od sedamdesetih godina prošlog veka počela da otvara nove teme i uvodi metodološke inovacije u izučavanje perioda Drugog svetskog rata. Na takvo stanje su uticali i nedostupnost istorijskih izvora, i određena ideološka ograničenja tako da je to svakako bila „istoriografija pod nadzorom“.
Akcija spasavanja srpske dece iz ustaških logora u svom punom obimu otpočela je posle operacije nemačkih i snaga NDH u Bosanskoj Krajini i na Kozari, juna i jula 1942. Tada je cela jedna velika oblast, naseljena gotovo isključivo Srbima, uništena. Posle užasnih pokolja tokom same operacije, desetine hiljada osoba svih uzrasta je deportovano u najveći koncentracioni logor i logor smrti ustaške države, Jasenovac. Veliki broj zatočenika je odmah ubijen, dok je jedan broj muškaraca i žena upućen u logore u Nemačkoj ili Norveškoj, direktno ili preko logora na Beogradskom sajmištu. Pre deportovanja od žena su oduzeta deca, čak iako se radilo o sasvim malim bebama. Tako se početkom leta 1942. u ustaškim logorima u Jasenovcu, Staroj Gradiški i okolini našlo više hiljada srpske dece odvojene od roditelja, među kojom je ubrzo nastao pomor od gladi i bolesti. Jedna velika grupa dece je usmrćena otrovnim gasom u logoru Stara Gradiška. Potpuno uništenje ovih malih zatočenika sprečila je akcija koju je vodila Dijana Budisavljević, tada već sa širokim krugom saradnika.
Iako je o akciji spasavanja relativno dosta pisano, ona je predstavljana javnosti na jedan specifičan način. Naglašavano je pre svega da se radi o deci, a često je samo iz konteksta moglo da se shvati da su to srpska deca i da je reč o zbivanjima koja su deo politike ustaške države da uništi srpski narod. Sistematsko istraživanje masovnog stradanja srpske dece nije obavljeno sve do devedesetih godina prošlog veka, kada je javnost u radovima Dragoja Lukića upoznata s pravim razmerama tragedije. Lukić je koristio i jedan novi, javnosti nepoznat, istorijski izvor, dnevnik Dijane Budisavljević. Njeno ime je do tada u vezi sa akcijom spasavanja pominjano samo uzgred, ili nije ni pominjano.
Iako je od oktobra 1941. bila inicijator i organizator akcije spasavanja srpske dece iz logora, u koju su se kasnije uključile desetine drugih ljudi, Dijana Budisavljević se nije uklapala u zvaničan istoriografski narativ o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji. U njemu su uvek u prvom planu bili Komunistička partija Jugoslavije i njene organizacije, tako da je i akcija spasavanja dece iz logora predstavljana kao njihovo delo. U stvarnosti, akcija je bila plod lične inicijative Dijane Budisavljević i ona je nastojala da tako i ostane, mada joj je bilo jasno da su u nju uključeni i komunisti. Ona je pred očima imala isključivo humane motive i svaka pomoć u spasavanju hiljada dece od sigurne smrti bila je dobrodošla. Drugim rečima, govoreći rečnikom tog vremena, ona nije bila „organizovana“, a ni neke druge okolnosti joj nisu išle u prilog. Ona je bila Austrijanka i sa svojim mužem dr Julijem Budisavljevićem pripadala je zagrebačkoj društvenoj eliti i krugu malobrojnih Srba koji su pošteđeni progona u ustaškoj državi. Za nosioce nove vlasti to se graničilo sa kolaboracijom. Osim spasavanja dece iz logora, njihovog lečenja i zbrinjavanja, svakako jedan od najvećih rezultata humanitarne akcije koja je dobila ime po samoj Dijani Budisavljević bilo je formiranje kartoteke spasene dece. Ona je znala da će posle oslobođenja tu kartoteku preuzeti neka državna ustanova. Međutim, bila je teško povređena načinom na koji su joj nove vlasti oduzele kartoteku sa znacima koje je samo ona mogla da dešifruje, kao i isključivanjem iz rada na pomoći razdvojenim porodicama. Pred kraj života ona se sa mužem preselila u rodni Insbruk, gde je i umrla.
No, vratimo se knjizi koja je pred čitaocima. Iako se Kues pre svega oslanjao na dnevnik Dijane Budisavljević, njegov izvor su bila i svedočenja drugih učesnika akcije spasavnja, kao i obimna istoriografska literatura. Romaneskna forma izlaganja je autoru dala izvesnu slobodu u tumačenju događaja, ali je on donekle sebe obavezao na to da njegovo izlaganje bude u skladu sa istoriografski utvrđenim činjenicama. Na to upućuje ne samo obiman spisak izvora, nego i pogovor. U njemu je autor dao i svoju ocenu istorijskog perioda kojem je knjiga posvećena, kao i istoriografije i uticaja političkih događaja na nju, pogotovo u vreme raspada Jugoslavije u poslednjoj deceniji prošlog veka. Istorija Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, kao i istorija Nezavisne Države Hrvatske, izuzetno su složene istoriografske teme. Njihovo razumevanje i interpretacija veliki su izazov ne samo za publiciste kao što je Kues nego i za profesionalne istoričare. Stoga i ne čudi da se u izlaganju mogu naći ocene i opisi događaja koji ne slede istorijski utvrđene činjenice ili to čine samo delimično. Na neke od njih autor ovih redova je ukazao u svojim primedbama na odgovarajućim mestima. Kako se Kuesova knjiga ne može analizirati kao istoriografski rad, treba razumeti da su to samo najosnovnije napomene. I pored toga, treba naglasiti da je autor uspeo da prikaže magistralne istorijske tokove i njihove aktere, odnosno da čitaocima predstavi i akciju dobrotvorne organizacije Dijane Budisavljević i okolnosti u kojima su se one odvijale.
Glavni junak ove knjige je svakako Dijana Budisavljević. Pored nje pred čitaocem je cela galerija likova, od predstavnika ustaških vlasti, nemačkih oficira, lekara, ustaških policajaca i komandanata, verskih velikodostojnika i humanitarnih radnika. Koristeći književne metode, pre svega dinamično izlaganje i dijaloge, Kues je uspeo verno da dočara ono što je bilo osnovno: atmosferu masovnih progona i smrti. On je nedvosmisleno pokazao da je masovno umiranje srpske dece u logorima bilo deo planiranog uništenja srpskog naroda u ustaškoj državi. Nije umanjivao ni odgovornost nemačke vojske i njenih komandanata, pri čemu je isticao licemernost politike nacističke države. Njoj je trebao pacifikovani prostor koji je izvor jeftine radne snage i drugih resursa. Istovremeno, pokazalo se da je nemački uticaj u ustaškoj državi izuzetno jak i da je reč nemačkih oficira odigrala značajnu ulogu u akciji spasavanja srpske dece iz ustaških logora. I tu je uloga Dijane Budisavljević bila nezamenljiva jer se zahvaljujući njenoj upornosti i društvenim vezama usporio mehanizam masovnog ubijanja, što je omogućilo spas nekoliko hiljada dece od sigurne smrti iz ustaških logora.
Knjiga Vilhelma Kuesa Dijanina lista ima izuzetan značaj za upoznavanje široke javnosti sa jednim tako značajnim humanitarnim poduhvatom kakav je spasavanje srpske dece iz ustaških logora. Autor je uspeo u onome što je bilo najvažnije: da verno prikaže akciju spasavanja koju je organizovala Dijana Budisavljević, svu njenu dramatiku i njene glavne aktere, kao i celinu događaja i njihovu istorijsku pozadinu. Dramatika i tragika samih događaja bili su zahvalna tema upravo za ovakav način njihovog predstavljanja. Ponovo se pokazalo da su književna sredstva i njeni metodi veoma bliski istoriografiji i da njihova simbioza može da pruži značajne rezultate. Na kraju treba naglasiti da je ova knjiga među onim delima, bilo da su istoriografska u užem smislu reči, bilo da su dokumentarna ili romaneskna proza, koja na velika vrata uvode humani narativ u istoriju Drugog svetskog rata. Tek na taj način ta istorija dobija uverljivost i snagu univerzalne poruke.
Milan Koljanin, istoričar
