Marko Vidojković rođen je u Beogradu, 1975. Objavio romane „Ples sitnih demona“, „Đavo je moj drug“, „Pikavci na plaži“, „Kandže“, „Sve crvenkpe su iste“, „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“ i „Kandže 2: Diler i smrt“, kao i zbirku priča „Bog ti pomogo“. Roman „Kandže“je od oktobra 2004. do maja 2005. doživeo pet izdanja i, kao jedna od najprodavanijih knjiga domaćeg autora, dobitnik je nagrade Zlatni bestseler. Godine 2006. Vidojković je za „Kandže“ dobio i nagradu i Kočićevo pero, a za „Sve crnvekape su iste“ Vitalovu nagradu. Objavljivan u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Nemačkoj i Poljskoj. Bio urednik u časopisima „Maxim“ i „Playboy“.
17.11.07 Danas
Školovanje nove publike
Marko Vidojković, Bog ti pomogo
Marko Vidojković, Bog ti pomogo; Samizdat B92, 2007
Školovanje nove publike
Vladimir Arsenić
Delo Marka Vidojkovića postavlja vrlo delikatan problem pred kritičara. S jedne strane, on je vrlo čitan pisac, sjajan i duhovit govornik koji se izveštio u javnim nastupima; odličan je promoter svojih tekstova, objavljuje u renomiranoj izdavačkoj kući - a ako se zanemari čuveni mladalački izlet u radikalsko nepoznato, čini se i politički svestan i korektan. Sa druge strane, njegova proza često ne prevazilazi okvire dosetke, zanatski vešto odrađenog pismenog zadatka, u njoj nema dubine - ukratko, reč je o vrsti lakog štiva za pobunjene tinejdžere. Sukob u mojoj kritičarskoj s(a)vesti - a čini se da nisam jedini, jer bi pisac Vidojkovićevog tiraža trebalo da ima širi tretman u kritici uopšte - svodi se zapravo na pitanje o javnom interesu književnosti.
Da se razumemo, književnost na početku dvadeset prvog veka nije isto što i književnost fin de siclea. Pojam i shvatanje književnosti, a posebno belles lettres, nepovratno se menja, i tu činjenicu treba promišljati. Zato je neophodno postaviti pitanje šta želimo i očekujemo od stvaralaca, ali i od čitalačke publike. Da li je bolje da se formira naraštaj čitalaca, koji će koliko-toliko kritički čitati tekstove najprodavanijeg mladog pisca evropske provenijencije, ili tu istu publiku treba prepustiti književno-narodnjačkim mutivodama, notornim podmantijašima i inim treš piscima i spisateljicama? Da li bi trebalo da budemo kritički nemilosrdni prema onome što književna publika u nastajanju voli, i da učinimo sve da se formira književni ukus za belles lettres,bez obzira na mogućnost da se dotičnoj čitalačkoj mlađariji ogadi književnost ili, što je još gore, da se pretvori u gomilu zombija koja zapisuje dušu i mantra o svetim srpskim zemljama?
S obzirom na trenutne okolnosti na tržištu knjiga, po čijim pravilima Marko V. igra, priča se svodi na sledeće: kad NAMVIDOJKOVIĆ ponudi novo pakovanje starih, dorađenih priča (Bog ti pomogo, Samizdat B92), da li ga odmah treba dočekati na nož i optužiti za plagiranje Bukovskog, za odsustvo viših nivoa čitanja, za agresivnu književnu retoriku iza koje ne stoji ništa, za namerno holivudski uprošćene narativne postupke - ili treba pohvaliti to što je svaka priča jasno izvedena, što je povremeno izuzetno duhovit, što ne zazire od diranja u tabu teme (u naslovnoj pripoveci), što efektno koristi fantastiku i tako stvara groteskno-bizarne pripovedačke situacije (Apsolventi, Bubašvaba, Gospodine, da li je to izbaždareno). O svakoj od primedbi, jednako kao i o pohvalama, može se, konačno, diskutovati - uz još jedno podsećanje, da se poznate teze ruskog formalizma o ulozi žanrovske književnosti u nastajanju visoke književnosti, mogu primeniti i na slučaj odgajanja čitalačke publike.
Skicirana dilema, dakle, ne odražava isključivo književni ukus. Ono što bih na ovom mestu hteo da istaknem tiče se drugih vrednosti. One koje propagira Vidojković svakako ulaze u korpus vrednosti koje se u javnosti još uvek nazivaju evropskim. Ne kažem da bi zbog toga svakog pisca koji ih propagira trebalo postaviti na pijedestal, ali bi trebalo da budemo realni i da sagledamo uticaj književnosti kao takve (kao i kulture uopšte) na publiku, i da u okviru čitave ovdašnje produkcije podržimo one "projekte" koji bi mogli poslužiti kao uvod u visoku književnost za nove generacije čitalaca, pod pretpostavkom da će takvih generacija biti.
Dilema za ili protiv Vidojkovića, svodi se, dakle, na to da li treba pustiti da na književni ukus utiču pisci koji predstavljaju korak ka onome što, prema sopstvenim proklamacijama, želimo od naše čitalačke publike i, sledstveno tome, društva - ili, pak, oni koji o sebi uporno misle da su vrhunski proizvod osvećen bajatom vodicom koju proglašavamo svetom. Naravno, ima čitalaca koji će pre uzeti u ruku duševne zapise, ali njima neka je bog u pomoći. U poplavi treša kojim nas izdavači (čast izuzecima) zapljuskuju, uvek bih izabrao bilo koju knjigu izvršnog urednika Plejboja, makar postoji nada da će uspeti da me nasmeje. Uostalom, njegovi motivi ne kriju se pod mantijama kojekakvih vladika, i on ih se nimalo ne stidi. To je najmanje što bi trebalo da cenimo.
