Kandže 2 - Diler i smrt

17.11.12 e-novine.com

Ako se brinete o svojim građanima, pružićete im dobro zdravstvo, obrazovanje i kulturu. I ne samo to, ako želite da vršite kontrolu nad građanima, to ćete najbolje činiti takođe kroz ove tri grane. Deca to shvataju i upravo se i bune protiv odnosa, oličenom u tim institucijama, koji država ima prema njima. I reaguju burno. Ovaj poziv na reakciju, ma koliko nemušt bio, veoma je važan i ako on pretekne iz Vidojkovićevog romana umesto “lajni”, “sranja” i “jebanja”, to bi bilo sasvim dovoljno. Sve ostalo u ovom romanu je, bar što se mene tiče, višak
Kada tržište diktira nastanak književnog dela onda se najčešće dogodi da ono bude mrtvorođeno, odnosno loše. Pod pojmom tržište podrazumevam skup faktora koji čine horizont očekivanja publike prema kojem se pisac rukovodi, drugim rečima prilagođavanje književnog izraza najširim masama. Posebno je interesantno kada se to događa u jednoj imitaciji tržišta kakvo je ovdašnje. Koji recept najlakše mogu ili treba da u našim uslovima primene pisac, odnosno spisateljica ako žele da naprave bestseler - najsigurniji način je da napišu nastavak. Ili da ono što napišu proglase nastavkom.
Upravo to je učinio Marko Vidojković objavivši ove godine Kandže 2: Diler i smrt (Rende). Kada je 2004. godine objavljen prvi deo, popularnost je stekao na relativno sigurnu kartu. Opisivao je studentske demonstracije koje su svima bile sveže u pamćenju, a suštinski je govorio o gubitku nade, odnosno o ubistvu Zorana Đinđića. Drugo je pitanje koliko je to vešto s književne strane radio, ali nepobitna činjenica je da je Kandži prodato mnogo, čak i za pojmove većeg tržišta od ovdašnjeg. Šta se promenilo za osam godina koliko je prošlo između dva romana? Kandže 2 nisu klasičan nastavak koji počinje priču sa mesta na kojem je prethodni završio, preuzimajući likove i prosto razvijajući njihove povesti. Reklo bi se da ovogodišnji roman vodi intertekstualni dijalog sa svojim prethodnikom koji se zasniva na reminiscencijama, na paralelama koje bi čitaoci trebalo da prepoznaju, mada se iza svega krije jednostavan marketinški trik brendiranja. Davši mu ime Kandže 2 (čak i dizajn korica podseća na jedinicu) Vidojković računa da će njegov roman kupiti oni koji su kupili i prvi, a s druge strane da će se retroaktivno pojaviti interes za prvu knjigu kod one publike koja ga tek upoznaje kao pisca. I to je legitimno. Svako ima pravo da proba da proda svoj proizvod. Pitanje je samo kako će kupci, pardon čitaoci, na to da reaguju.
Diler i smrt je pokušaj da se iz vizure jednog kriminogenog miljea ispriča priča o sadašnjici, da se uz pomoć metafore kraja sveta pošalje upozorenje o stanju u kojem se nalazimo. Jer, kao što je i prvi roman bilo nemoguće čitati van političkog konteksta, tako i Diler i smrt prosto zahteva političko čitanje. I tu verovatno leži najveći problem knjige, sve ostale njene manjkavosti bi se još koliko-toliko mogle i prenebregnuti i zanemariti, bez obzira što književno gledano Vidojkovićeva proza jedva prelazi nivo korektnosti. Naime, promena koja je očigledna kod pripovedača u drugom romanu u odnosu na prvi očigledno je ona koju je i sam pisac prošao, postavši od angry young man običan oportunista koji širom otvorenih očiju prati šta se događa na političkoj sceni i gde god i kod koga god skuplja poene. Nije Vidojković ni prvi ni poslednji koji je doživeo taj simple twist of fate. Beograd, a i Srbija su ih puni. Problem je što on, poput svojih uzora Preleta, Tirketa, Tijanića i sličnih gradskih momaka sa nežnom dušom i raspisanim perom ima neograničenu slobodu i pozamašan kredit da piše šta hoće i da to ljudi kupuju. No, i to je sasvim legitimno, odnosno ni za to nije kriv Marko Vidojković, već sistem vrednosti koji je postavljen tako da on u njemu predstavlja neku vrednost.
Gubitak vrednosnih koordinata jeste jedna od glavnih tema Dilera i smrti. Dok mu ne umre otac, dok mu se ne raspadne čitav svet, pripovedač još koliko-toliko zadržava određene moralne uzuse i opisan je kao kriminalac mekog srca, odnosno “misteriozni meda”, kako mu tepa Saška, žena sa kojom tokom romana izgrađuje neku vrstu veze. Nakon očeve smrti, stvari kreću da se odmotavaju velikom brzinom i uz pomoć droge av-av, čitava zemlja, a i čitav svet poludi. Ova droga koja u stvari otkriva ljudima njihova prava lica, odvlači svet u anarhiju, u njegovo prirodno stanje, a roman se završava pozivom na bellum omnium contra omnes. Možda bi ova fabula i imala smisla kada iza nje ne bi stajao jedan mačistički etnocentrizam serbske provenijencije koji ima tu tipičnu osobinu neverovatno kratkog pamćenja i zaboravlja da je Srbija već bila u ratu contra omnes i, okreni obrni, izgubila isti dosta poraznim skorom. Drugim rečima, uređenje/država koji bi trebalo da stoje nasuprot anarhiji, dovoljno su anarhični i bez av-av droge i zahvaljujući toj neuređenosti je stvarnost u kakvoj živimo moguća.
Ona obeležja Vidojkovićeve proze na koju su čitaoci navikli i dalje su tu, iako je manje seksa, a mnogo više fekalija. Kao da je pripovedač reterirao od erotskog ka analnom. I dalje se oseća presudan tematski i stilski uticaj Bukovskog (tačnije, ingenioznih Rigonatovih prevoda), što je prilično porazno jer je ovaj američki autor toliko puta pominjao svoje uzore Dostojevskog i Selina, na primer, a u prozi je vodio intenzivan dijalog sa tradicijom u kojoj su njegova dela nastajala, od Hemingveja do Selindžera. Kod Vidojkovića to izostaje. Njegova lektira kao da nije napredovala od kada je počeo da piše.
Diler i smrt bi bio značajno lošiji roman da nema jednog simpatičnog predloga mladima. Naime, Saškina ćerka, Nada ili Nadica (deminutiv onoga što je postojalo 1996-7), deo je ekipe srednjoškolaca koja se na veoma praktičan način bavi anarhijom, paleći ustanove sistema - škole i bolnice, pre svega. Pitanje je zbog čega baš ove zgrade, a ne recimo finansijske institucije (iako su paljene i banke)? Pa upravo zato što Nadica i njeni vršnjaci shvataju da su to mesta na kojima se vidi odnos države prema svojim građanima. Treće takvo mesto je kultura. Dakle, ako se brinete o svojim građanima, pružićete im dobro zdravstvo, obrazovanje i kulturu. I ne samo to, ako želite da vršite kontrolu nad građanima, to ćete najbolje činiti takođe kroz ove tri grane. Deca to shvataju i upravo se i bune protiv odnosa, oličenom u tim institucijama, koji država ima prema njima. I reaguju burno. Ovaj poziv na reakciju, ma koliko nemušt bio, veoma je važan i ako on pretekne iz Vidojkovićevog romana umesto “lajni”, “sranja” i “jebanja”, to bi bilo sasvim dovoljno. Sve ostalo u ovom romanu je, bar što se mene tiče, višak.

Vladimir Arsenić