Kandže

09.05.05

Kada je zemlja nenormalna umetnost je incident

Kada živiš u bolesnom društvu, onda sva umetnost i treba da funkcioniše na nivou incidenta, supkulture. Problem postaje kada naslovi supkulture doguraju do velikih tiraža od deset hiljada prodatih knjigaPisac Marko Vidojković, čiji je roman "Kandže" doživeo četvrto izdanje, nedavno je potpisao ugovor o ekranizaciji tog hit romana. Vidojkovićeva adrenalinska priča o studentskim protestima 96/97. u Beogradu dopala se tandemu Gordan Kičić/Marko Đilas i dogovor o snimanju lako je postignut. Scenario će raditi Mirko Stojković, a Vidojković kaže da se u posao snimanja filma neće mešati i da se u celu priču ušlo jednostavno zato što se nekim ljudima njegova priča užasno dopala.

Na komentar o mogućoj zastarelosti najavljene ekranizacije romana koji se bavi (dnevno) političkim temama koje, po pravilu, kako snažno (danas) teraju u histeriju, još brže (sutra) padaju u zaborav, Marko Vidojković kaže da strah nema jer je poruka njegova priče jedinstvena.

Šta je uopšte incident?
- Svestan sam da sam neka vrsta incidenta u srpskoj književnosti, ali bih voleo da pokažem da ja to nisam, jer sam i član Srpskog književnog društva, i imam kritiku iza sebe i čitaoce. Ne bih smeo da budem incident, zato što bi se onda svi ti ljudi pretvorili u incident. Kada je zemlja nenormalna, onda sva umetnost i treba da funkcioniše na nivou incidenta, supkulture. Ali, problem je kada supkultura dođe do deset hiljada prodatih knjiga, a ono što je zvanična umetnost ne može ni nategnuto da dobaci do polovine mojih čitalaca.
- Ako se ona ispriča dobro na filmski način, mislim da možemo da imamo film koji će biti hit kao i knjiga. Ja sam sada na nekih skoro 10 hiljada prodatih primeraka, ko zna koliko pročitanih, i oni očekuju nešto od tog filma - kaže Vidojković, pisac čiji romani emituju "pravdoljubivi gnev", koji vas odmah izazivaju na "za" ili "protiv".
- Sve je kod mene vezano za realnost, jer ako pažljivo posmatraš, u jednom čoveku možeš da nađeš materijal za ceo roman. I ako to pretvoriš u jednu naizgled novu priču, odradio si dobar posao, jer to je suština pisanja. Ja nisam ni počeo da pišem zbog Miloševića, već sebe radi. I pričam priče koje se dešavaju meni i ljudima oko mene. Jedan deo tih priča bio je i režim u kom smo živeli. Kao i "Kandže" i nova knjiga će govoriti o onome što ljudi danas osećaju. "Kandže" su već osam meseci u top deset, "koljem" se sa Habjanovićevom - kaže Vidojković.

Šta misliš o povratku ovih za koje smo se nadali da će danas da sede u samicama?
- Petog oktobra 2000. veliki deo ljudi došao je da sruši Miloševića zato što je on izgubio ratove. I dalje se Miloševićevi principi smatraju legitimnim srpskim ciljevima. Svi se prepodobe kada se pomenu Kosovo, Krajina. Nad tim se ne treba prepodobljavati, već bi trebalo da se vratimo na Gazimestan 1989. godine i preispitamo one principe za kojima je čitav narod poleteo, a koji su doveli do tolikih leševa.
Moramo da postanemo svesni toga da Beograd više nije simbol kosmopolitizma, već simbol i centar jedne politike koja je unesrećila i pobila mnoge ljude. E sada, ako hoćeš ovde da se baviš politikom na pravi način onda moraš da se surovo suočavaš s realnošću, mnogo surovije nego što je to radio i Zoran Đinđić. A ovde, onaj ko pokuša da se izmesti, on bude brutalno ugnjeten od strane većine, "kamenovan", snajperom ili medijski - kaže Vidojković i preciznije tumači vladajuću srpsku politiku govoreći o "saradnji s Hagom".
- Jedini način da ova zemlje krene da sarađuje s Hagom je taj kurvinski način gde ti nekoga potkupljuješ i proglašavaš ga ovde za heroja da bi zemlja bila mirna, a onda ga kao poslednji kufer izbaciš u Hag. To je prodaja ljudi. Jedan deo njih prodaje se za škode, a drugi deo za kredite, za neku studiju. To nije poenta, poenta je u tome da se ogradimo od onih koji su u ime ove zemlje optuženi za najgore zločine.
Očigledno je da je vladin način saradnje s Hagom prihvaćen zato što je celom narodu mnogo lakše da "popije" nečije isporučenje ako ovde prvo kažu da je heroj. Ako misliš da je heroj, nemoj da ga isporučuješ, ti si onda još gora gnjida. Stani iza njegovog herojstva i pohvali ono što je on radio. I da je ovaj narod i malo pravedan i nebeski, onda bi on te svoje heroje branio.
Ali, naravno, niko prstom nije mrdnuo jer misle - evo, nekoliko "mini-Isusa" je preuzelo sve naše grehe na svoja jadna pleća. A to nije istina. To su ljudi optuženi za ratne zločine, koji nisu ni u moje, ni u tvoje ime radili, oni su to radili jer su bili na tim funkcijama, a mogli su to i da spreče.

Nije te strah da suviše "pijemo tuđu frku"? Da ne ode ono tvoje dok gledamo okolo?
- Ja dajem svoj maksimum. Mene niko ne treba da doživljava kao mesiju, svako treba u sebi da vidi neku vrstu mesije. Ličnim sam primerom i drugima stavio do znanja kako treba funkcionisati. Seo sam, napisao dve, tri, četiri knjige, izborio se za njih, i svaku svoju priliku za javnom rečju ne koristim za floskule nego uvek kažem jasno šta mislim.
I što više ljudi ima jasan cilj na privatnom planu, apatija je manja. Moraš da kreneš od intimnog, da bi stigao na širi nivo. Kada živiš u ovakvoj zemlji onda uvek moraš da imaš i društvo u glavi. Jer si deo jedne bolesne zemlje i negde moraš da preuzmeš ulogu doktora i da sav taj sistem razdrmavaš svojim delima.
Kapiram i da je Zoran Đinđić kapirao ovo što ja pričam, ne bi ga ubili da je bilo drugačije. Pošto je on ubijen, sve se srušilo kao kula od karata. Ali nećemo plakati. Uvek igram sa kartama koje su mi u rukama, pa makar bile i dve sedmice. Trebalo bi da se ograničiš na ono što umeš i da to radiš najbolje što umeš, uvek svestan svoje okoline. Tvoje delo će naći put i ti za njega moraš da se boriš. Treba imati sreću i taktiku.

T. Čanak

22.01.05

Kao zapažen rezultat transporta moderne srpske zbilje u adekvatnu literaturu Marko Vidojković je do sada na uvid ponudio četiri relevantna naslova: "Ples sitnih demona", "Đavo je moj drug", "Pikavci na plaži" i "Kandže". Ovaj poslednji (Samizdat B92), postao je bestseler. "Demoni" uskoro izlaze na nemačkom u izdanju kuće "Horlemann Verlag" iz Kelna, a "Pikavci" su gotovi i u formi scenarija i spremaju se za film. Vidojkoviću "trojka još nije povela kolo" (ima 29 godina, doduše punih), tako da je njegova literarna plodnost kuriozitet u okruženju mase besposličarskih i neproduktivnih sudbina mnogih njegovih ispisnika, koju godinu iznad i koju godinu ispod. Sasvim je logično da Marka, koji nam kaže da je u širokoj koaliciji sa svojim čitaocima, prvo pitamo da li je ta skribomanija, proizvod inspirativnog obilja koje nudi ovdašnja žabokrečina ili su njegovi literarni derivati stvarnosti samo pokušaj bekstva iz te žabokrečine?

- Kod mene je potreba za pisanjem izazvana, pre svega, unutrašnjom situacijom. Spoljni faktor, naravno, jeste sastavni deo romana, ali poriv za pisanjem dolazi iznutra. I nije to baš toliko retka pojava, jer znam da je, recimo, Fokner za svojih prvih pet godina pisanja napisao šest romana. A, nije čak imao ni kompjuter. Dešava se to da kad neko sebe otkrije kao pisca bukvalno želi da mnogo toga kaže i mnogo priča ispriča, pa mu je prvih godina produktivnost velika. Kapiram da će neko proteklo vreme možda učiniti da se ta produktivnost amortizuje.

Kada tvoje "Kandže" reklamiraju, otprilike, kao adrenalinsku injekciju u posrnulu srpsku književnost, kao da nam sugerišu da je tu nešto "kontroverzno". Po čemu bi trebalo da bude tako?
- Meni "Kandže" uopšte nisu kontroverzne. To je roman o studentu prava koji se nalazi usred demonstracija protiv izborne krađe 1996/97. u Beogradu. Taj čovek - student je potpuno ostavljen na cedilu i od porodice i od društva i države, i maltene jedino što ima su te demonstracije za koje se, samim tim, uhvatio svom silinom. Grebe rukama i nogama, svaki dan ide na njih, bori se za neke promene i iskaljuje bes nagomilan u sebi i protiv društva i protiv porodice, kao nečemu što je u njegovom slučaju razoreno. Ne vidim tu ništa kontroverzno. Ni u njegovim osećanjima, ni u izražavanju tih osećanja. Možda je jedino kontroverzno što ovde do sada niko nije imao muda da piše na takav način - iskreno i potpuno bez foliranja. To važi i za moje prethodne romane, ne samo za "Kandže" koje su doživele najveću medijsku podršku.

I ti si formalno jedan od "urbanih" likova (pisaca), ali kako ti doživljavaš svoj "urbanitet"?
- Sebe bih samo nazvao piscem, a "urban" sam u tom smislu što sam ceo život proveo u Beogradu gde sam i rođen. Živeo sam na Vračaru i na Starom gradu i odrastao sam bukvalno, od 13. godine na ulici. Više sam bio po stepeništima nego kod kuće i u školi. Ako je to neki urbani milje iz kojeg sam potekao, onda mogu da budem i "urbani pisac", iako ne vidim ništa loše ni u "ruralnom", ni u "urbanom" piscu. To je više odrednica iz koje si priče i koja je tvoja primarna ciljna grupa - znači ljudi koji su devedesete doživeli na sličan način kao ja.

Deo te omladine danas se asimilovao u sistem (partije, korporacije, nevladine organizacije, državna uprava), ali je dobar deo i dalje na margini, samo ovoga puta ne više u prvoj mladosti, bez adrenalina i starih iluzija. Ti si na strani luzera, ali odakle uopšte danas tvoje interesovanje za jednu takvu "anahronu" temu kakve su demonstracije 1996/97?
- Ogroman broj ljudi je išao na te demonstracije iz prostog razloga jer su želeli da bude bolje i da svoju frustraciju lošeg života podele sa ulicom. Malo njih je tu videlo političko uverenje ili političku dobrobit. Najveća dobrobit je možda bila da, eto, na demonstracijama smuvaš neku ribu. A mukotrpno je bilo svakog dana u 11 ići na studentske demonstracije, a u 15 na one Koalicije Zajedno. Možda je moj junak iz "Kandži" više profitirao od mene. Što se tiče "anahronosti" teme, mislim da to nije tačno, jer ovde se u romanima politika devedesetih nije bog zna šta obrađivala. A ja sam nervozan i zbog sadašnjeg političkog trenutka, želeo da napišem roman koji će pokušati da pokaže odrastanje uz ogromnu dozu politike. Taj protest je jedna potpuno zatvorena i jasna istorijska epizoda i onda mi je nekako najlakše bilo da se oslonim na taj protest i da kroz fiktivne doživljaje glavnog junaka u realnim okvirima pokušam da objedinim grupu ljudi koja je na taj način, politički proživela devedesete. Ponavljam, moj roman nije namenjen budalama, lezilebovićima i onima pored kojih su prolazili sankcije, ratovi, bombardovanje i demonstracije. Oni "Kandže" mogu samo da preziru.

Pretpostavljam tvoje razočarenje i aktuelnom "demokratijom" i bilansom "promena"?
- Postojao je jedan period uljuljkivanja, ali 12. marta 2003. došlo je stravično otrežnjenje. Borba i dalje traje, a drugu rundu je dobila upravo politika koju je vodio Slobodan Milošević i ljudi koji propagiraju politiku zaluđivanja čitave nacije apstraktnim temama. Uglavnom radi otimačine i love.

Kakvo je tvoje mišljenje o "konceptu" poznatom kao aktuelna Vlada Srbije?
- Ta vlada je neverovatan potrošač vremena koga nemamo. Srbija s njom upravo dotiče dno, a ovakva vlada je došla na čelo Srbije zahvaljujući ubistvu Zorana Đinđića, tako da se od nje ne može očekivati ništa. Ona dosad nije uradila ništa, a logično je da ništa neće uraditi ni ubuduće.

Može li ova vlada bar da ti pruži deo inspiracije koji ti je pružio Milošević?
- Ne. Oni su samo bleda senka onakvog negativca kakav je bio Slobodan Milošević, a pre ih kapiram kao posledicu Đinđićevog ubistva neko kao uzrok naše propasti. Nemojmo se zavaravati: Sam način na koji je Vlada sastavljena pokazuje kako će se ovom zemljom vladati sve dok ona bude aktuelna, a to je opšte zakopavanje glave u pesak.

U tvojim javnim nastupima pored Vlade, opsesivne teme za kritiku su ti i crkva, četnička renesansa, navijači...?
- Evo zašto ih sve stavljam u istu vreću: Moja generacija je imala 14 - 15 godina kad je počinjao raspad Jugoslavije i ona je žrtva raznoraznih obmana, uključujući i trovački RTS. Zaslepljeni potpuno pogrešnim idejama ljudi su išli na ratište. Mnogi su tamo poginuli. Kad si deo te generacije koja je obmanjivana, zamlaćivana, jednostavno nećeš više da dozvoliš da te iko više ijednog sekunda zamajava sa srpstvom, crkvom, Kosovom i sličnim stvarima koje najmanje zavise od nas. Sve su to igrači u istom timu: i crkva, i vojska, i Vlada Srbije, i Kosovo, i navijači koji su potpuno u retrogradnom smislu svi nacifikovani. Na Zapadu, u gradu imaš dva kluba i znaš da je jedna navijačka grupa desno orijentisana, a druga levo orijentisana. Ovde toga nema. Kod nas su svi navijači ekstremna desnica željna klanja, ubijanja i dobijanja davno izgubljenih ratova koji se više nikad neće ponoviti. Zato me nerviraju navijači, jer mislim da bi svoj bes i svoju navijačku borbu i ideologiju morali da usmere na zdravije ideje. Ne mogu da očekujem od crkve da će da se usmerava na zdravije i modernije ideje, ali bih od od navijača još i mogao to da očekujem.

Uostalom, i ti si navijač?
- Navijam za Crvenu zvezdu. Ustvari, to je moj možda jedini poraz u smislu da sam opredeljen za jednu stvar bez realnog razloga. Po meni nema razlike između patološke mržnje "cigana" i "grobara" i mržnje između muslimana i hrišćana, ili Srba i Hrvata.

Ne možeš osporiti da su "delije" dale doprinos 5. oktobru?
- Pa jesu, ali bih voleo da ne bude glavni Miloševićev greh to što je izgubio ratove, već to što ih je vodio. Ne volim što je masa ljudi 5. oktobra bila u tom fazonu da Milošević ne valja zato što je pogubio ratove.

Nadam se da ne veruješ da literatura može biti subverzivna?
- Literaturu kapiram kao i svaku drugu umetnost: Pre svega, kao način da preneseš određenu emociju drugom ljudskom biću. Ako će neko da se bavi umetnošću da bi ružio sistem, onda je odabrao pogrešan način. Da bi rušio sistem moraš da se baviš ili politikom ili gerilom.

Za tvoje stavove, fensi status "Kandži" je pomalo kompromitujući, zar ne?
- Moj roman uglavnom tretiraju kao fensi, kao treš ili kao najveću moguću umetnost. Sve zavisi od ugla gledanja. Tačno je da su "Kandže" u poslednja tri meseca bile najprodavanija knjiga nekog domaćeg autora, ali mislim da je veći problem u našoj književnosti koja maltene ne postoji, pa kada se pojavi nešto što liči na književnost onda to privuče pažnju.

Ti pišeš o nečemu što retko ko danas pominje, a to je "radnička klasa". U jednom tvom romanu je Čanj - prestonica radničkog turizma - metafora te zaboravljene klase?
- Ja jesam bio Titov pionir i Titov omladinac. A to je možda rezultat "bezbrižnih osamdesetih", i odatle ta neka prirodnost usmerenosti na samoupravljanje i radničku klasu. Međutim, empirija devedesetih dovodi stvari na svoje mesto, tako da vidiš gde su zablude i problemi ove zemlje koja je danas na brisanom prostoru između komunizma i kapitalizma, gde je u toku poslednja otimačina onogo šta iole vredi. Nemam ja neki lament za radničkom klasom jer i ona mora da se suoči sa surovom realnošću. Čanj mi je, kao rupa, simbol za zemlju junaka "Pikavaca na plaži". Čanj je mini - pakao. Bio sam tamo. Glavne junake treba izmestiti iz Beograda da bi se videla sva njihova beda.

Da li bi ti bilo žao kad bi Čanj postao mondenska uvala?
- Mislim da će pre postati rezervat.

Više ne pišeš tako mazohistički po novinama?
- Sad sam pokušao da se svedem na jednu do dve nove maksimalno. Novinarstvom sam počeo da se bavim iz želje da živim od pisanja. Ukapirao sam da nemam žicu koja bi od mene mogla da napravi klasičnog novinara. Eto, potpuni sam idiot kad su u pitanju intervjui: Umesto da odvežem čoveka, ja ga ubijem svojim pitanjima.

Aktivno se baviš i rokenrolom u bendu "On the Run" čiji si pevač. Definiše li te "sveto trojstvo": pivo, fudbal i rokenrol?
- Mene definišu kao pisca i pankera. Pank je za mene adekvatno ispoljavanje filozofije o slobodi ljudskog bića. Pivo ne pijem. Vremenom sam sa pića počeo da se šaltam na "duvanje". To mi je omiljena zanimacija i moje ispoljavanje primitivizma.

Znači, stvarnost bez nekog "dopa" je ipak nesnošljiva?
- "Duvanje" je manje škodljivo od alkohola i smatram da je čoveku u umerenim granicama dozvoljeno da se izmesti iz realnosti, samo to moraš da kontrolišeš. U životu nisam napisao red romana "uduvan", niti sam u tom stanju davao intervju. I nikada ne "duvam" solo jer to mi je jedna totalno socijalna biljka. U fazonu sam da se to legalizuje. I nemojte da se foliramo jer cela zemlja "duva". Marihuana je danas osnovno sredstvo za bežanje iz realnosti, dok je nekad to bio alkohol. Što se fudbala tiče, trudim se da i dalje navijam za Crvenu zvezdu, iako je tamo gomila nesposobnih likova koji klub guvaju u propast.

A, kako objašnjavaš da su i "narodnjaci" počeli da "duvaju"?
- Ja bih to nazvao evolucijom.

Zoran Panović

11.12.04

Novosti, 11.12.2004

Novi roman Marka Vidojkovića, „Kandže“ u kojem slikovito opisuje studentske demonstracije 1996-97, uveo ga je u krug domaćih bestseler pisaca. Za samo nedelju dana na ovogodišnjem sajmu knjiga rasprodat je prvi tiraž, interesovanje u knjižarama je i dalje veliko, pa uskoro možemo da očekujemo i treće izdanje „Kandži“.

Svoj četvrti roman u izdanju „Samizdata B92“ pisac „Plesa sitnih demona“, „Đavo je moj dug“ i „Pikavaca na plaži“ smatra svojim najambicioznijim poduhvatom. I pored toga što je za kratko vreme objavio toliko knjiga, redovno sarađuje kao kolumnista u pojedinim magazinima, ima vremena da se posveti i svom pank bendu „On the run“.

Smatraju te kultunim piscem mlađe generacije. U čemu je tajna?

- Tajna je u tome da sam u ovom trenutku verovatno jedini pisac mlađe generacije koji nije ponikao sa Filološkog fakulteta, već sam došao pravo iz života. Nadam se da će u budućnosti biti više pisaca kojima će se pružiti takva prilika.

„Kandže“ ogoljavaju ono što se nalazilo u običnom čoveku u Srbiji devedesetih. Nije li hrabro da se neko, uhvati u koštac sa takvom temom, posebno zbog njene vremenske blizije?

- Ne postoji vremenska blizina. Protest 1996/97. je zatvorena istorijska priča, s kojom je moguće manipulisati u romanu. U pitanju je istorijski okvir, koji je savršeno primenjiv na današnji politički trenutak.

Kako danas gledate na entuzijazam s kojim su mladi ušli u demonstracije 96-97?

- Najbitnija uloga protesta bila je što je definisao politički izraz moje generacije. Protest je jasno isprofilisao alternativu Slobodanu Miloševiću, koja ga je četiri godine kasnije i srušila.I u ovom romanu, kao i u „Pikavcima na plaži“, glavni junak je „prosečan beogradski dripac“ bez imena. Koliko ima pisca u bezimenom?

- U moja prva dva romana glavni junak je Boban Šestić i on je moj alter ego. U „Pikavcima na plaži“ i „Kandžama“ junak nema ime zato što sam hteo da kroz njegove doživljaje i osećanja pogodim osećanja i doživljaje mnogih.

Rekli ste da se u Srbiji, ovakvoj kakva je danas, ne može razmišljati o braku i porodici. Da li se nešto u međuvremenu promenilo?

- Nije samo novac u pitanju. U pitanju su zli, nervozni ljudi, u pitanju je veronauka u školama, u pitanju je odlazak na odsluženje vojnog roka s koga se srpska deca vraćaju u sanduku. Ako u ovakvoj zemlji dobiješ dete, ono će od malih nogu postati ratnik, neko ko se zajedno sa svojim roditeljima bori protiv svoje loše otadžbine. Ne želim da moje dete na bilo kakav način trpi i ratuje, barem ne pre nego što odraste.

Nedavno ste na svom sajtu čestitali 5. oktobar čitaocima...

- Tek posle 12. marta, 2003. postalo je jasno da je peti oktobar zaista bio najveći datum u istoriji ove zemlje, ali da je mogao da bude i mnogo veći. Došlo je do lagane, ali sigurne restauracije Miloševićevog režima i njegovog zločinačkog sistema vrednosti, zato što aktuelni političari nemaju hrabrosti da se suprotstave srpskim mitovima zbog kojih je ova zemlja i propala. Dok se narodu otvoreno i hrabro ne objasni šta su Kosovo, Hag, gde su srpske zemlje i gde će nas odvesti srpski grobovi, nećemo mrdnuti napred.

D. Matovic

Politika, 08.12.2004

Može da se piše samo u miru radne sobe, kad nema policije i pozivara iz vojnog odseka da kucaju na vrata, kad nema protesta na koje ideš svaki dan

Mladi beogradski pisac Marko Vidojković u svom četvrtom romanu „Kandže”, koji je objavio „Samizdat B92”, progovara o devedesetim godinama, koje su obeležila masovna nezadovoljstva i ulični protesti. Reč je o romanu koji u poslednje vreme budi interesovanje čitalaca i kritičara, dočarava duh mračnog vremena i njegov uticaj na živote ljudi... Razgovaramo o odnosu politike i umetnosti.

Politički događaji poslednjih godina deo su i vaše književnosti. Šta mislite o umetnicima koji stvaraju isključivo izmaštana ili utopijska dela?

Umetnost ne poznaje ograničenja bilo kakve vrste. Pikaso je rekao: „Umetnost je laž kojom spoznajemo istinu.” Umetnik ima tu privilegiju da se igra s realnošću i fikcijom. Umetničko delo se ne može tumačiti kroz dozu fikcije u njemu. Zadatak umetnika je da napravi što bolju priču, koristeći bezobzirno sve što se oko njega dešava, kombinovano s maštom. Politički događaji proteklih godina sjajno su tle za roman i ja sam bio prvi koji je počeo da ore po toj njivi. Mislim da ne postoji lik ili događaj dovoljno tabuiziran da se ne bi mogao staviti u umetničko delo.

U vreme sankcija i bombardovanja, neki umetnici su govorili o većoj inspiraciji za stvaranje. Kako to tumačite?

Ta odvratna vremena pre svega bila su inspiracija za borbu protiv monstruma koji su nas vodili u ratove, koji su ubijali, koji su odigrali ključnu ulogu da nam se bombe NATO sruče na glavu. Inspiracija dolazi tek kasnije, kad sve prođe i kad s jedne bezbedne distance možemo da osmotrimo ono što nam se dešavalo i u čemu smo možda i sami učestvovali. Stvaranje je nemoguće u nenormalnim uslovima. Može da se piše samo u miru radne sobe, kad nema policije i pozivara iz vojnog odseka da ti kucaju na vrata, kad nema protesta na koje ideš svaki dan.

Politika sve više u svetu stvara armije emigranata, „ljude bez papira i bez lica”, a među njima su i književnici, muzičari...Treba li ostati na jednom mestu, ma kako da je teško, pisati na svom jeziku, ili osvajati nove prostore?

Odlazak u inostranstvo smatrao bih izdajom svoje profesije i svojih čitalaca. Ako bih otišao da živim u neku drugu zemlju, počeo bih da pišem na jeziku koji se govori u toj zemlji. Na srpskom jeziku mogu da pišem samo u Srbiji, a to što ova zemlja nije idealna daje mi samo još veći podstrek da u njoj radim. Treba se boriti protiv neprijatelja, a ne bežati od njega. Čak ni po cenu da mi je ugrožen život, ne bih se za stalno preselio negde drugde. Nažalost, situacija u Srbiji je takva da moram da razmišljam i u tim okvirima. Kad ovde kažeš ili napišeš nešto što se nekom ne sviđa, taj misli da ima pravo da ti preti klanjem. Protiv toga ne možeš da se boriš tolerancijom niti bežanjem, protiv koljača se boriš svim sredstvima.

Šta u umetnosti ostavlja jači pečat, davnašnje političke nepravde, ili one svakodnevne, koje pogađaju svakoga od nas?

Veliki ciljevi i veliki događaji porađaju velike priče. A ono što se dešava svima svakog dana, rađa još veće. Politika je samo jedan od bunara iz kojih umetnik crpi svoju inspiraciju. Ja pišem o vremenu u kojem sam živeo i o vremenu u kome živim. Ne mogu da se pravim kao da politike u njemu nema, jer su ovde premlaćivani, hapšeni i ubijani ljudi zbog politike, ovde su vođeni ratovi, ljudi zaglupljivani i obmanjivani, čitave generacije su duhovno opustošene, sve zahvaljujući bandi koja je bila na vlasti do petog oktobra dvehiljadite i koja sad pokušava da se restaurira. Ni od čega se ne sme praviti zabran za umetnika, a kamoli od politike. Ako pišem o srednjoškolcu početkom devedesetih, tu mora da ima politike, ako pišem o gubitniku koji ide 1998. u predsezoni u Čanj, i tu mora da bude politike, a naročito ako pišem o fanatiku koji svakodnevno ide na proteste. „Kandže” su moj jedini roman posvećen politici, a kroz moje prethodne i moje buduće romane politika će provejavati taman onoliko koliko upravlja ljudskim sudbinama, a kod nas već decenijama jedna pokvarena i crvljiva politika pokušava da upravlja životom svakog od nas.

Jednom ste rekli da je u politici i ljubavi sve dozvoljeno. Da li se to odnosi i na umetnost?

Umetnost je živa stvar, ona se protokom vremena menja i umetnici koji su danas avangarda sutra će biti klasika. Vreme stvara nove umetničke pravce, deca današnjice pišu drugačije od dece jučerašnjice, tako nastaju novi muzički, literarni i likovni pravci. Umetnici su u svakom trenutku revolucionari. Pisac koji piše prevaziđenim stilom, stilom kojim su pisali njegovi omiljeni fakultetski profesori pre dvadeset godina, najveća je umetnička štetočina. Pisac koji piše onako kako mu nalažu život, inspiracija i njegov sopstveni duh jeste revolucionar. Umetnost u kojoj nije sve dozvoljeno, nije umetnost nego poziranje, ispunjeno strahom od kritičara, novinara i rodbine.

Marina Vulićević

13.10.04

Početkom oktobra, Marko Vidojković je objavio četvrti roman, modernu bajku koja se odvija u Beogradu za vreme građanskog protesta 1996-97. Marko je studirao prava i filozofiju, pevao je u nekoliko pank bendova, pisao kolumne za beogradske dnevnike i nedeljnike, jedan od njegovih prethodnih romana ušao je u izbor trideset kniga za NINovu nagradu, član je Srpskog književnog društva a tek je na početku karijere. Markov najnoviji roman, “Kandže” na nov i potpuno drugačiji način govori o životu za vreme vladavine Slobodan Miloševiča, o običnom čoveku u Srbiji devedesetih, o studentskom protestu, o najboljim prijateljima ali i fatalnim devojkama.

Jelena Kikić Marko Vidojković: Književnost je po meni vrhunski oblik umetnosti, jedini oblik umetničkog izražavanja koji kod konzumenta odnosno kod čitaoca ili da kažem »žrtve« izaziva potpuno stoprocentno uključivanje mašte. Mislim da reči koje su napisane i mozak, odnosno duša čitaoca, tek zajedno prave pravo umetničko delo. To je zato što je potrebno određeno vreme da se pročita knjiga i za to vreme, ako je knjiga dobra i ako je čitalac onaj pravi, ako ga je knjiga pogodila, on živi jedan potpuno paralelan život za tih četiri ili pet sati ili ne znam koliko provede čitajući jednu knjigu.

Ti znači sebe smatraš piscem uprkos studiranju na pravnom fakultetu, pokušaju na filozofskom, pank bendu, navijanju za Crvenu zvezdu, dosta niskim godinama za ovdašnju književnu scenu.

Marko Vidojković: Ja mislim da je ovdašnja scena pisaca takva da stvarno, bez problema, šta god da se pojavi može da postane njen deo. Znači nije da su baš utabane neke staze, ne zna se šta je mladi pisac, ima nekih koji imaju četiri banke pa ih smatraju mladim piscima. Sve ono što sam ja radio u životu, a bilo je tu i mnogo gorih stvari od pravnog fakulteta i filozofije, sve je to negde deo mene.

Da nisam prošao sve i svašta zapravo, još od najranije mladosti do onog momenta kad sam počeo da se bavim pisanjem, ne bih ni mogao da ispadnem kvalitetan pisac. Mislim da osim dobre nastavnice srpskog jezika i dobrog znanja gramatike i pravopisa u osnovnoj školi, najbitnija stvar za pisca je neko životno iskustvo. Nekako totalno mogu da sebe nazovem piscem, mnogo više nego neki drugi.

A da li praviš jasnu razliku između pisanja romana, pisanja scenarija, pisanja pesme, pisanja za novine, pisanja horoskopa?

Marko Vidojković: Naravno, mislim da je roman vrhunski oblik književnog dela. Ja nisam neki bogzna kakav ljubitelj poezije, ja sam čovek koji voli prozu i prozno izražavanje. Naravno kratke priče imaju svoj šarm ali mislim da je roman taj koji donosi paralelan život čitaocu, da živi nečiju epizodu izmišljenog junaka u jednom odsečku vremena potpuno van ovog prostora, van ovog vremena. Jer svaki roman koliko god izgledalo da ima veze sa pravim životom, koliko god možda osnove bile u stvarnom životu, ipak je fikcija i ti kada nekog ubaciš u svoju fikciju to je super stvar. Naravno da ništa ne može da se poredi sa pisanjem romana.

Izgleda da u tvojim romanima pratimo i naki tvoj razvojni put. Od tinejdžera sad smo došli do studenta, prešli smo celu jednu političku situaciju. Da li ono što pišeš shvataš kao neku vrstu prepričavanja onoga što si video i što se tebi dogodilo ili si se bacio u potpuno maštanje i sve izmislio?

Marko Vidojković: Pisac može da piše samo o onome što je lično iskusio odnosno njegovi romani mogu da se baziraju samo na onome što je lično iskusio. Sve što se nalazi u mojim romanima na neki način je proživljeno. Prva dva romana su prilično autobiografska, treći je dosta fikcija a “Kandže”... ja sam njima stvarno ponosan, one su najvećim delom fikcija. Ja sam čovek koji je danas napunio dvadesetdevet godina i jednostavno mogu da pišem samo o onome što mi se dešavalo do moje dvadesetdevete godine.

Upravo to je vrlo zanimljiva stvar s obzirom da si vrlo angažovan u svojim romanima, govoriš šta misliš, kako vidiš svet oko sebe, vrlo politički izražavaš svoje mišljenje. Kako objašnjavaš to da ti sa dvadesetdevet godina imaš četiri romana koji su svedok jednog vremena, gde si jasno izneo svoje mišljenje a sa druge strane je gomila drugih, starijih pisaca koji su potpuno odlutali?

Marko Vidojković: Šta je problem? Većina pisaca koji se ovde stvaraju su uglavnom studenti književnosti kojima je opsesija da fasciniraju svog omiljenog profesora ili nekog književnog kritičara, koji su opsednuti književnim stilovima i sve je to lepo i to su jako ogromni i dobri ali školski zadaci. Zapravo retko ko piše o pravom životu a da je to istovremeno i umetnost. Retko, retko ko, ja stvarno osim sebe trebalo bi dobro da se zamislim da, da, navedem još nekog što je tragedija zato što sam uveren da ima ljudi koji su mnogo talentovaniji od mene. Jednostavno u ovoj zemlji se ljudima ne pruža prilika.

Ti svoju umetnost crpiš iz svog života a ovde se još uvek ne pruža prilika, prilično su ti krugovi zatvoreni. Zato ja uvek pomenem da, sam negde zahvalan Mikiću što je dopustio da jedan Marko Vidojković uđe u taj začarani književni srpski svet koji stvarno nije toliko impresivan. Ne možeš ti da pišeš o izmišljenim stvarima, da pišeš istorijsko-geografske romane kakve ovde svi pišu ili neki produženi postmodernizam u samrtnom ropcu to nemože da prođe, to nije bitno. Jednostavno ovde ljudi ne čitaju knjige ne zato što nemaju pare nego nemaju šta da pročitaju. Postoji masa ljudi koja bi verovatno htela da čita i koji će čitati i “Kandže” i svaki sličan roman koji se pojavi zato što je to život, to je život i glavnog junaka i moj i tvoj i svačiji bukvalno, čak i onih koji su se kleli u Slobodana Miloševića.

A što si tako besan?

Marko Vidojković: Nisam ja besan uopšte, smejem se sve vreme. Zapravo, da je tog besa bilo malo više, Milošević bi mnogo ranije bio najuren i mislim da bi, ne znam, i Zoran Đinđić bi još bio živ danas i mi bismo svi zajedno mnogo bolje živeli, samo da je besa bilo više, da je bes bio artikulisaniji. Znači bes kao potpuno prirodna pojava i kao jedini odbrambeni mehanizam koji čovek može da ima u onakvom vremenu. Pazi, ja sam imao petnaest godina kada je izbio rat i ti, kad kroz adolescenciju prolaziš u takvom vremenu i kad te ona oblikuje, od toga ako si iole normalan može da izađe na kraju samo bes. Mislim da je to jednostavno prirodno čovekovo stanje.

Moj glavni junak je, svaki moj glavni junak zapravo, je pre svega besan. Koliko god da je on besan na svoje roditelje ili na neku svoju devojku ili svoje prijatelje ili ne znam ni ja na koga, to se zapravo sve vraća na onaj bes zbog nemoći da se suprotstaviš tom čudovištu zvanom život ili svet ili kako god, pogotovu u tako idiotskoj i nenormalnoj zemlji kakva je bila Srbija.

Voliš da pišeš, da li to znači da ćeš sada često da pišeš ili da ćeš da pišeš duže romane?

Marko Vidojković: Pisci su jednostavno ljudi koji imaju tu sreću da mogu svoju maštu da izraze u jednom materijalnom smislu dok većina običnih ljudi svoju maštu može da izrazi jedino kroz recimo svoje snove. Mi umemo da je oblikujemo prstima i brzim kucanjem i kad dođe trenutak ja uđem u neku, kako da kažem... ne mogu ni da se izrazim kakva je to faza, zato što ja krenem da pišem od negde osam ujutru pa onda dvanaest sati, pa svaki dan dok se ne zarvši roman. Znači to je jedno da kažem kampanjsko ludilo pisanja, ja dok pišem živim to što živi glavni junak, to je jedna bujica i jedan voz koji može da se zaustavi samo na kraju romana.

Dva izuzetno ozbiljna domaća kritičara su već pohvalila tvoj roman “Kandže”, mislim na Mihajla Pantića i Teofila Pančića, pretpostavljam da će tvoja slava i uticaj iz romana u roman biti sve veći, sve više ljudi će obraćati pažnju na tebe (kako stručna javnost tako čitalačka publika). Da li zato postoji neki strah i neizvesnost ili nesigurnost da će cela mašinerija da te proguta?

Marko Vidojković: U kojoj god mašineriji da se nađem pokušavam da se ponašam kao mašinovođa. Prošle godine sam postao član srpskog književnog društva. Možda ne liči na pisca ovog profila da se učlanjuje u bilo kakva društva ali ja ne bežim. Mislim da je Srpsko književno društvo pravi odgovor na ono udruženje u Francuskoj 7 i da zapravo okuplja naše najznačajnije pisce. Meni je bila izuzetna čast da sam još 2003. godine primljen u SKD sa tek objavljena dva romana ali to što sam ja član ne mislim da je negde za mene loše nego mislim da je za Srpsko književno društvo dobro.

09.10.04

Radnja romana „Kandže“ („B92“), četvrtog iz pera mladog pisca Marka Vidojkovića, odvija se u vreme čuvenih protesta 1996./97. i to uglavnom među studentima. Ovo je knjiga koja pomenute proteste razobličuje gotovo do kraja i na taj način razvija tezu o revolucionarnoj pravdi kao i pravilo da je u politici i ljubavi sve dozvoljeno. Čak i kada se radi o godinama beznađa. Ili možda upravo tada. A možda ta pravila, koja važe samo u teškim prilikama, postaju očiglednija.
Govoreći o tome šta ga je ponukalo da roman naslovi nimalo poetičnim nazivom „Kandže“ Vidojković kaže:
„Radni naziv romana bio je ‘Jahanje slobode’, ali je tokom pisanja on skrenuo u nepredviđenom pravcu, ka natprirodnim pojavama, ka veoma mračnom i psihodeličnom svetu u kome glavni junak živi. Njega tokom celog protesta proganja nevidljivo čudovište, koje zapravo predstavlja metaforu života u Miloševićevoj Srbiji. I ovom, kao i svakom drugom čudovištu, kandže su osnovno sredstvo za rad.“

Nekim vašim junacima ocrtava se na licima „lažna sreća“. Šta to podrazumeva...
- Postoje ljudi koji poku-šavaju da žive normalno u nenormalnoj zemlji, ljudi koji ne izlaze na izbore, koji planiraju porodicu, žive u kolotečini, potpuno neprimerenoj vremenu u kome se nalazimo. Ja danas ni lud ne bih pravio decu! Danas smo i dalje veoma blizu ambisa, a da toga nismo ni svesni. Godine 1996. smo visili nad ambisom i svaka sreća morala je biti lažna, najobičniji privid koji omogućava lakše preživljavanje horora. Mom glavnom junaku se to nimalo ne dopada. On je previše besan da bi se pravio kako je sve u redu.

Kažete da za studente u vreme protesta 96./97. „nije bilo više ničega na svetu“, da ste se osećali strahovito silni... Međutim, u zadnjoj sceni, na izborima unutar same studentske organizacije, došlo je do „izneveravanja ideala“. Da li je reč o prirodnom procesu ili o nečem drugom?
- Nije protest svim studentima bio sve na svetu, već samo onima koji su protestvovali, a njih je, na Pravnom fakultetu recimo, bilo manje od onih koji nisu išli na proteste. Što se tiče mog glavnog junaka, samo naizgled je došlo do izneveravanja ideala. Mislim da će svako ko čita knjigu osetiti olakšanje na njenom kraju, da će se intimno osetiti dobro zbog postupka glavnog junaka, ma koliko taj postupak teorijski izgledao kao izdaja. On predstavlja upravo suprotno.

„Nema ničeg strašnijeg od Urgentnog po lepom danu“; u ovom vašem delu smrt je, čini se, na neki način potpuno prihvatljiva?
- Knjiga je veoma mračna, to je zato što sam se uhvatio u koštac sa veoma mračnom temom. Pisati o Srbiji devedesetih podrazumeva smrt kao najnormalniju pojavu. Smrt je saputnik svakog građanina Srbije, koji se krije iza ratova, gladi, bolesti i siromaštva, čemu je režim izložio ceo narod. Ipak, i u ovom, kao i u mojim prethodnim romanima, ima dosta humora, da čitaocima olakša put kroz knjigu.

Pišete o velikom entuzijazmu mladih prilikom demonstracija 96./97., funkcionere SPS nazivate „ološem“, „Politiku“ perjanicom krvavog tiranina... Kako danas gledate na stvari?
- Moj roman predstavlja osećanja i misli demonstranata iz 1996., 1997. i kasnijih godina. Ti izrazi su nekad čak i preblagi u odnosu na ono šta su ljudi osećali prema onima protiv kojih su se borili na beogradskim i ulicama drugih gradova. Danas, četiri godine posle petog oktobra i godinu i po od ubistva premijera Đinđića, zemlja se nalazi u stanju teške apatije, od kog mogu profitirati samo mafijaški krugovi, pomognuti patriotskim šarenim lažama, iza kojih se krije najobičnija borba za zgrtanje para, potezanjem tema na koje su Srbi tradicionalno slabi; kao što su Kosovo, Slovenci, manastiri, Hag i carstvo nebesko. Nažalost, za sad ne vidim jasnu snagu koja bi se ovako nazadnom trendu suprotstavila, a uveren sam da je većina našeg naroda ipak za modernu i evropsku Srbiju.

Tatjana Nježić

07.12.04 Blic

Vidojkovićev (anti)junak je student prava, što znači da nema budućnost ni u (bespravnoj) Srbiji ni u svetu. On sebe doživljava kao oličenje malobrojnijeg, ali boljeg dela (neiživljene i besne) mladosti, a Miloševića, kao jedinog pravog neprijatelja. U borbi na život i smrt (karnevalskom protestu 96/97) za svoju pravdu (da ima para za sarmu, travu i letovanje), junak je beskompromisan i samodopadljiv. Odbacujući diktaturu, on je zalutao u negiranje svakog društvenog i moralnog zakona; njemu buntovnička samodestruktivnost imponuje, jer ga, u očima gomile, potvrđuje kao potpunu i kvalitetnu ličnost. Zaluđen (devojkom) Nadom, koja mu u maniru (prljave) fikcije Bukovskog razvodnjuje nihilistički patos, junak krvari (iz nosa) za revoluciju; međutim, kada su ga strahovi od smrti i neželjenog očinstva podsetili da, pored društveno-političke, postoji i lična, intimna borba, on uviđa da je bolje biti „odgovoran“ nego besan, da je pametnije pobediti „neprijatelje“ (ideološke neistomišljenike) na demokratskim izborima, nego ih pobiti. Anticipirajući datume iz Miloševićeve političke biografije Nadinim sablasnim „proročanstvima“, autor proširuje istorijski kontekst fabule i junakovo sazrevanje određuje kao etapu borbe protiv diktatora.

Očajničko negiranje svih civilizacijskih, nacionalnih i ljudskih vrednosti jeste drečava maska za razmaženog dvadesetdvogodišnjaka koji nije žrtva zloglasnog režima samo zbog gladi, već i zbog filozofije i načina života. „Kandže“ su pripovedački nevešto konstruisane oko političke ideje; verbalno agresivna naracija ne doprinosi smislu literarne celine, već animiranju publike; autorova fikcija je toliko siromašna da je neizvesno da li je prepričana stvarnost ovde uopšte dobila svoju umetničku transpoziciju.

Vesna Trijic

15.11.04 Politika

Na poleđini Vidojkovićeve knjige neimenovani glas će čitaocu saopštiti da su „Kandže” jedna moderna bajka. Ta tvrdnja je tačna. Naime, „Kandže” su jedna posve jednostavna knjiga sa jednostavnom fabulom, tipiziranim likovima i crno - belom podelom uloga. Njen glavni junak je princ, a glavna junakinja princeza. Princeza je najlepša, a princ najhrabriji, dok zlog Čarobnjaka - najpoznatijeg haškog zatvorenika - svi vrlo dobro poznajemo. Međutim, „Kandže” se ne prepoznaju samo u bajkama, već i žanru akcionog filma u kojem glavni junak muku muči sa svojim debelim bubuljičavim šefovima, čuvarima nekih nerazumljih pravila službe, u koje veruju samo još menjševici, marva i moroni.

Čini mi se da Vidojkovićeva tehnika pripovedanja o studentskom protestu 96/97 namerno želi da dosegne neku vrstu srećne i vesele jednostavnosti kojoj je sklon koliko prljavi inspektor Hari toliko i junak „Kandži”. U žudnji za nepatvorenim dodirom sa vremenom i događajem Vidojković hotimično piše nešto što bismo mogli nazvati „anti-književnošću”. Ako verovanje u književnost karakteriše pomeranje tačke gledišta, (auto)ironija, esejizacija teksta te autopoetički pasaži koji dube doživljaj događaja i time stvaraju onaj čuveni kišovski spoj etike i estetike, onda je Vidojkovićeva odluka da svoje pripovedanje obeleži ne toliko prvim koliko jedinim, komesarskim licem, priznanje da se Književnosti tu više ne veruje. „Kandže” nam otuda sugerišu da je težnja Književnosti da se odvoji od jezika novina i političkih manifesta jasan znak da i ona pripada grupi Miloševićevih saveznika.

Odričući se književnosti kao sinonima za načelno pomeranje horizonta očekivanja čitaoca, Vidojkovićev tekst se uistinu ponaša kao jedan čvrst žanrovski tekst: on jednostavno isključuje sve ono što ne može da uđe u okvire zadatog. Nije sporan politički izbor junaka „Kandži”, ali je sporno to što taj razumljivi izbor prati čitav niz fraza kojima se besni Vidojković odjednom pretvara u pisara koji snishodljivim, kaliografskim rukopisom popunjava jedan od formulara. Tako Vidojkovićev roman od poprima obrise romana sa tezom, a takav je roman, ma kakve teze negovao, uvek loš roman.

Otuda „Kandže” postaju mrestilište opštih mesta i floskula. Najbezazleniji primer: u opisima likova, koje glavni junak procenjuje kao gnjide ili nedovoljno odlučne osobe (što je u „Kandžama” isto) dominiraju „cvikeri”. U tim cvikerima nije teško prepoznati ruralni animozitet prema tzv. „štreberima” koji su bivšem sistemu pomagali tako što su „štrebali” (shodno tome: carinici su se borili protiv njega tako što su ga ekonomski slabili). U toj jevtinoj (boljševičkoj) logici na čijim epilozima velika književnost tek počinje - setimo se Pekićevog dela „Odbrana i poslednji dani” - Vidojković, shodno žanrovskim zadatostima, zaključuje svoj tekst. Otuda se čini da duhovni horizont glavnog junaka „Kandži” podseća pomalo na onaj iz 1944. kada su oslobodioci prestonice poubijali pola građanskog Beograda. Pekić, izvesno je, ne bi dobro prošao kod besnog Vidojkovića; Vidojković bi kod Pekića barem dobio najbolje šanse. U tome i jeste razlika. Ko od književnosti traži da budu jednostavne kao novine, neka nastavi da čita novine.

U toj razlici upoznajemo i pravog junaka ove knjige: to je mržnja. Da je ta mržnja autentična, iracionalna, lišena kompromisa i navođenja „Kandže” bi možda postale anti-Dnevnik o jednog generaciji Čarnojevića koja je imala žalosnu priliku da se uveri koliko u nemilosrdnost đavola toliko i u milosrdnost anđela. To je ono što koči razum. Na kraju jedne takve, razume se, nenapisane knjige, čitalac bi, možda, doživeo i toliko očekivanu katarzu. Možda bi, nakon toga, mogao započeti i nešto novo. Ponašati se pametnije i prema sebi i prema drugima. A ovako, mržnja u „Kandžama” deluje kao neka vrsta smrznutih vakumiranih jabuka - takva kakva je, ona se čuva kao jedina vrednost ove knjige za neka buduća vremena koja će, uz ovaj roman, biti percepirana uvek kao ista ta vremena.

Sa „Kandžama” vreme ne prolazi: čak i kada se junak iz revolucionara pretvori u političara, kada omekša, kada krv prestane da mu curi iz nosa, ostaće negde u njihovoj pozadini upravo ta konzervirana mržnja kao ideal i obrazac, kao uputstvo za neke druge generacije. Koje, uz ovu knjigu, nikada neće biti buduće.

Slobodan Vladušić

04.11.04 NIN

To da su ovde davno minula vremena socijalne bezazlenosti očevidno je, pored mnogo čega drugog, i zahvaljujući stanju u tzv. omladinskoj književnosti, čiju je nekada “meku” tematiku pubertetskog odrastanja i (srednjo)školski naivne erotike zamenilo robustnije interesovanje za politiku, seks i ostale jače narkotike. Četvrti objavljeni roman u poslednje četiri godine agilnog autora mlađe generacije Marka Vidojkovića (1975) verovatno je najreprezentativniji ovdašnji izdanak tog inače planetarnog događanja koji donosi sve izrazitiju brutalizaciju književnosti za mlade i sve primetniju infantilizaciju literature i umetnosti za takozvane odrasle.

U situaciji ubrzanog nestajanja uzrasnih razlika u prijemu popularne kulture, kojoj se sve češće priklanja i lepa književnost, pa globalno omiljeni autori poput Koelja, Rolingove ili filmski “sažvakanog” Tolkina postaju kulturološke ikone sveopšteg ukusa, ni beletristički ambiciozno propovedanje već poslovične adolescentsko-mladalačke generacijske pobune ne može, čini se, da dobaci daleko od markentiški raspoznatljivih i prihvatljivih obrazaca. “Kandže” igraju baš na tu “kartu”, na izvestan način samosvesno spajajući ovdašnju “svetlu” tradiciju novijih vremena sa svetskim megatrendovima. Pripovedajući o studentskom i građanskom protestu iz sada već davne ‘96-97. godine, Vidojković to, reklo bi se, čini kombinujući opšta žanrovska mesta poput, recimo, “Otpisanih” i “Matriksa”, odnosno “narodnooslobodilačke”, urbano-gerilske ili partizanske fikcije i aktuelne sajber-mitologije iliti epopeje.

Središnji lik ovog omladinskog “hit-romana” predstavlja, dakle, spoj revolucionarno usmerenog lumpenproletera i studentskog tribuna, s jedne strane, i heroja borbe protiv civilizacijskih matrica privida i iluzija, s druge strane. Krećući se između socijalno angažovanih tirada u amfiteatru beogradskog Pravnog, konspirativnog skrivanja po haustorima i stanovima te kordona u Kolarčevoj, kao i metafizičkih uvida u “paralelni Beograd” u kojem “smo nas sto hiljada budala bili stanovnici paralelnog sveta” i to “u zemlji iza ogledala”, Vidojkovićev psihodelični “junak našeg doba” obdaren je natprosečnim fizičkim i seksualnim moćima koje nemilosrdno troši u autodestruktivnom iživljavanju revolta protiv nepodnošljive rugobe stvarnosti. Hibridna žanr-estetika “Kandži” je, otuda, dobrim delom “zaprljana” neo-pank senzibilitetom “krvi, znoja i sperme”, što celom poduhvatu daje izgled prilično bizarne mešavine.

Ali ni to nije sve. Osim žestoko “nafilovane” priče o demonstracijama, višestruki žanrovski melanž romana na okupu ponajviše drži naslovna horor-fantastika, oličena u ambivalentnoj simbolici čudovišne stvarnosti miloševićevskog doba koju nosi halucinantni progonitelj, “monstrum od tri metra, sa ogromnim kandžama, koji je sekao sve, i decu, i drveće i životinje, i snove i duše”, a nadilazi je i nadvladava pojava-vizija zanosne i vidovite ljubavnice bez trepavica, sveznajuće suđaje koja zabludelog junaka neprestano opominje “Ti si ključni deo ovog protesta”, šaljući ga iz svog kreveta pravo na ulicu, da ispuni misiju i izmeni zacrtanu budućnost. Revolucija, plišana ili ne, ukazuje se tako, u svetlu generacijske dosetke, kao skoro nezaobilazno međukoitalno rintanje iliti nasušni opijum za mladi narod bez šanse za normalan život u zemlji možda trajno pokopanih nada.

Na ovaj način zasenjeni čitalac se takoreći neočekivano razabira u srcu problematične valjanosti ove knjige. Za razliku od “društveno angažovanih” ostvarenja perjanica prethodne generacije Arsenijevića, Ćirića ili Žurića, čiji junaci behu gotovo “tradicionalni” ironični gubitnici s manje-više trpnom filozofijom življenja pod nepodnošljivim pritiskom podivljale Istorije, Vidojkovićeva junačina i ostali prvoborci građanskih protesta s mnogo patosa, hedonizma i besa uzimaju stvari u svoje ruke, preobražavajući se - kako to pokazuje završni antiklimaks romana - konačno u rđavu decu koja jedu svoju revoluciju i vlastitu nepomirljivost. Svekolika relativizacija vrednosti koja iz ovoga proističe ne oponira toliko samoj stvarnosti (naprotiv, moglo bi se reći), koliko protejskom, superžanrovskom liku samog romana koji, opsesivno stapajući po pravilu aksiološki jednostavne i hijerarhijski jasne narativne obrasce, tom svojom, jedva prikrivenom protivrečnošću možda na posredan način zaista svedoči o dubinskoj i sudbinskoj pometenosti onog generacijskog senzibiliteta iz kojeg je i proizašla.

Tihomir Brajović

05.10.04 Glas javnosti

Povratak Bezimenog. Posle romana "Pikavci na plaži", ni glavni junak "Kandži" nema ime, jer Bezimeni je sve što je ključalo u Nama tokom građanskih protesta 1996/97, a i dosta godina od tad. Gorčina. Bes. Mržnja. Strah.
Bezimeni, uz pomoć stvarnih i nestvarnih prijatelja, gađa kamenjem pandure, Bezimeni u pola osam iznosi zvučnike na terasu i bije drugi dnevnik svojim omiljenim pank bendovima, Bezimenog nervira što se mutava većina pravi kao da je sve u redu, što mutava većina pokušava da vodi normalan život u zemlji sažvakanih, u klozetsku šolju ispljunutih, i demonskom rukom u kanalizaciju odbačenih, vrednosti.
Protiv čega se taj prosečan beogradski dripac studentsko - propalitetsko - pankersko - marhuanskog karaktera, zapravo, bori? Protiv zlog tiranina, Mračnog Kralja sa Zabranjenog Brda, kog u ovom romanu glumi Slobodan Milošević. I protiv svih koji nisu s Bezimenim. Ali i protiv svih koji su s njim, ali su previše veseli. Protiv roditelja, svojih i tuđih.
Protiv sećanja, svojih i tuđih. Protiv pozivara iz vojnog odseka. Protiv dogmi, protiv boga i đavola, sam, pešaka, ulicama beogradskim. Bezimeni se bori protiv čudovišta, koja ponekad izgledaju kao političari, ponekad kao studentkinje druge godine prava, ponekad kao kontramitingaši, ponekad kao monstrumi od tri metra, sa ogromnim izbečenim čeljustima i kao žilet oštrim kandžama kojima se može seći sve.
Bezimeni protiv ovakvog neprijatelja nema nikakvih šansi i najveća prednost ovog romana je što čitalac unapred zna kakav je kraj. Čitalac zna da je građanska bitka 1996/97. na kraju izgubljena, a pošto je i sam tu bitku vodio, čitalac će prepoznati i svoj bes, zarobljen u "Kandžama". Sa sopstvenim besom postupati pažljivo, pasuse čitati temeljno i osećati se bolje posle njih.
I ljubavna priča je tu. Bezimeni je zaljubljen u čudo prirode, devet godina stariju Nadu, odsečenih trepavica, promenljive boje kose i nepoznatog porekla. U Nadu, koja, kao svaka prava metafora, sve vidi i sve zna. I Nada je zaljubljena u Bezimenog, ali svako ko čita knjigu zna da to ne može da se dobro završi. Bezimeni ne može da ima Nadu, bezimeni ne može da ima nadu. Ne u Srbiji, 1997. A kad pročitate knjigu, biće vam jasno da li je može imati u Srbiji, 2004.

01.10.04 B92

Novi roman Marka Vidojkovića “Kandže” od petka, 01. oktobra je u prodaji u svim boljim knjižarama u Beogradu. “Kandže”, četvrti roman ovog kultnog pisca mlađe generacije, objavio je “Samizdat B92” u ediciji “Busola”.
Radnja ove moderne bajke smeštena je u Beograd, u vreme građanskih protesta 1996-97. Vidojkovićev junak je student treće godine prava, fanatični učesnik protesta protiv izborne krađe. Izgladneo, odrpan i izneveren od ostatka sveta, on svakodnevno ide na demonstracije i bezglavo uleće u najopasnije situacije pomiren s besmislom života.
Sve će se promeniti kad upozna neobičnu devojku sa smeđom kosom i odsečenim trepavicama... Kandže na nov način govore o studentskom protestu devedesetih razobličujući ga do kraja, i bezobrazno promovišu princip revolucionarne pravde i pravilo da je u politici i ljubavi sve dozvoljeno.
Vidojkovićevi romani su do sada prevedeni na engleski i nemački, a trenutno se prevode na poljski i italijanski jezik.