Da bih govorio o mom ocu Bekimu Fehmiu, moram da kazem nekoliko reci o mom dedi Ibrahimu.
Rodjen je 1892. u Đakovici, u porodici trgovaca i prosvetitelja. Zavrsio je Uciteljsku skolu i Medresu u Skoplju.
Dedina biografija najkrace moze biti ispricana na primeru imena njegove dece koja im je davao licno, trudeci se da ona budu albanska (umesto uobicajenih turskih i arapskih) a koja na simbolican nacin govore o idealima kojima je stremio.
Najstarija kcerka Besa – casna rec, zakletva i neka vrsta zastitnog znaka Albanaca; Spresa – nada u bolje dane albanskog naroda; Baskim – prvi sin – ujedinjenje albanskog naroda; Arsim – prosvecivanje naroda; Fatmir – dobra sreca narodu; moj otac Bekim – blagoslov narodu; Afrdita – zora je blizu albanskom narodu; Luljeta – cvet zivota.
Sa puskom i knjigom u ruci, bio je desna ruka Bajrama Curija, vodje ustanka albanskog naroda protiv Turaka 1912. godine. Kao jedan od prvih albanskih ucitelja, posvecuje se prosvecivanju svog naroda i otvaranju skola kako na Kosovu, tako i u Albaniji. Zbog toga ga srpsko-crnogorske vlasti osudjuju na smrt.
U doba Kraljevine Jugoslavije, proganjaju ga kao pristalicu Bajrama Curija i Fana S. Nolija. Dedu proganja i kralj Albanije Ahmet Zogu, ucenjuje njegovu glavu na hiljadu dukata.
Godine 1929. uhvacen je i izolovan u Valjevu. Za to vreme njegova porodica zivi u Đakovici, da bi 1931. godine svi zajedno bili deportovani u Sarajevo, gde pored vec troje rodjene dece dolaze na svet jos sinovi Arsim, Fatmir i 1936. godine moj otac Bekim.
Godine 1939, posle italijanske okupacije Albanije, prelaze u Skadar gde deda postaje didakticki direktor osnovnih skola, i gde se radja kcerka Afrdita.
Po raspadu Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine. porodica se vraca na Kosovo, u Prizren, gde on nastavlja svoj prosvetiteljski i patriotski rad. Hapse ga i Nemci.
Ni za vreme nove Socijalisticke Jugoslavije ne zatvara se krug golgote porodice Fehmiu. Dedu hapse i posle montiranog procesa on biva osudjen. Ubrzo po izlasku iz zatvora, 1951. godine, umire.
Moja baka Hedije, rodjena u Đakovici 1908. godine, pratila je dedin put i sve nedace i moj otac misli da nije nasao dovoljno pravih reci da opise sve ono sto je za porodicu pretrpela i ucinila njegova majka.
Generacija mog oca Bekima je prva generacija u istoriji Prizrena koja je kompletno skolovanje zavrsila na albanskom jeziku – od osnovne skole do gimnazijske mature. Posle gimnazije otac postaje clan albanske drame Oblasnog narodnog pozorista, jedinog profesionalnog pozorista u Pristini (odnosno na Kosovu).
Pozorisnu akademiju u Beogradu upisuje 1956. godine, u klasi cuvenog reditelja i profesora Mate Milosevica. Polaze ispit i biva primljen, pod uslovom da nauci srpsko-hrvatski jezik.
Pristinsko pozoriste dodeljuje mu stipendiju, ali kletva koju su politicki „bogovi“ bacili na porodicu Fehmiu stigla je i mog oca. Posle dva meseca ukidaju mu stipendiju. Zahvaljujuci rektoru Akademije pesniku Dusanu Maticu, dodeljuje mu se skolarina do kraja studija.
Brzo savladava srpsko-hrvatski jezik, da bi 1960. godine postao redovan clan najboljeg pozorista u zemlji – Jugoslovenskog dramskog pozorista. I do dana danasnjeg profesori na Pozorisnoj akademiji (Fakultet dramskih umetnosti) pominju mog oca kao primer izuzetno talentovanog i nadasve vrednog studenta, pa sam i ja kao student istog Fakulteta ne jedanput o tome morao da slusam.
Do 1967. godine, kada daje otkaz u Jugoslovenskom dramskom pozoristu zbog loseg tretmana, i postaje slobodan umetnik, odigrao je preko 40 epizodnih, srednjih i nekoliko glavnih uloga, ukljucujuci i uloge u Ateljeu 212. U dva maha bio je asistent rezije profesoru Milosevicu na Ricardu III i Otkricu Dobrice Ćosica.
Snima i filmove Klakson, Roj, Put, Tople godine, Protest, Deps, Pavle Pavlovic itd.
Posle velikog uspeha filma Skupljaci perja u reziji A. Petrovica, gde igra glavnu ulogu – Belog Boru (film dobija dve nagrade na filmskom festivalu u Kanu – Francuska, 1967. godine i biva nominovan za Oskara 1968), pocinje njegova internacionalna karijera, on postaje prva svetska zvezda sa ovih prostora i potpisuje dugogodisnji ugovor sa italijanskim producentom Dinom de Laurentisom. Postaje ponos bivse Jugoslavije.
Uglavnom snima u Evropi, SAD, Juznoj Americi, Africi i Aziji. Glumio je na albanskom, srpsko-hrvatskom, makedonskom, romskom, turskom, spanskom, englskom, francuskom i italijanskom jeziku.
Gledaoci i danas gledaju poznate filmove i TV serije u kojima je glumio, kao sto su Homerova Odiseja sa Irenom Papas, Avanturisti Harolda Robinsa, gde je igrao glavnu ulogu – Daksa, odnosno plejboja Porfirija Rubirozu, Dezertera sa Dzonom Hjustonom, Ricardom Krenom, In Benenom, Rikardom Montalbanom, Čakom Konorsom, Vudijem Stroudom...; Dozvolu za ubistvo sa Avom Gardner, Dikom Bogartom, Frederikom Forestom, Timotijem Daltonom..., Crnu nedelju sa Robertom Souom, Martom Keler...; Libera, ljubavi moja sa Klaudijom Kardinale, Salon Kiti sa Ingrid Tulin, Helmutom Bergerom... i mnogo drugih.
Da bi dobio glavnu ulogu u multibudzetskoj produkciji Paramauntovog filma Avanturisti u reziji Luisa Gilberta morao je da savlada engleski jezik za deset nedelja. Ulogu je dobio 1968. godine, kad sam i ja dosao na svet.
Da bi bio predstavljen odabranim zvanicama, kao nova zvezda filma Avanturisti sa najpoznatijim svetskim zvezdama Olivijom de Hevilend, Anom Mofo, Kendis Bergen, Ernestom Borgnajnom, Fernandom Rejom, Alenom Bedelom, Rosanom Braci, Sarlom Aznavurom itd., u cast mog oca priredjen je veliki prijem u hotelu Pjer u Njujorku, na kom se pojavio u stilizovanoj albanskoj narodnoj nosnji.
Snimio je preko pedeset filmova u kojima je glumio uglavnom glavne uloge.
U znak protesta zbog antialbanske propagande i sirenja mrznje prema albanskom narodu, moj otac 1987. godine demonstrativno napusta predstavu u Beogradu Madam Kolontajn (Anjete Plejel) gde igra Lenjina i Staljina i oprasta se javno sa umetnickom delatnoscu u bivsoj Jugoslaviji.
Poslednja uloga koju je igrao za italijansku televiziju bio je sveti Josif u filmu Dete po imenu Isus u reziji Franka Rosija, koji je prikazan i na americkoj televiziji.
Italijanski pisac i producent pomenutog filma Francesko Skardamalja rekao je: „Bekim Fehmiu je jedini internacionalni glumac iz istocnih komunistickih zemalja koji je snimao na zapadu, gotovo dvadeset godina, probijajuci gvozdenu zavesu, sve do pojave Gorbacova i pada Berlinskog zida.“
Poslednji film koji je snimio je Dzingis Kan u reziji Kena Anekina, 1992. godine (USA – Italija).
Posle Aleksandra Mojsiu, glumca iz prve polovine XX veka, moj otac je prvi internacionalni glumac Albanac u drugoj polovini XX veka.
Raspad Jugoslavije, strasan bratoubilacki rat, unistenje Vukovara, bombardovanje Dubrovnika, dugogodisnja opsada Sarajeva, rat na Kosovu, bombardovanje SR Jugoslavije ucinili su da se moj otac jos vise povuce. Odrekao se reci koje su za glumca najjace i najlepse sredstvo. Odrekao ih se i pretvorio ih u cutanje – u protest, Hamlet bi rekao „...Ostalo je cutanje“.
Danas zivi povuceno sa mojom majkom, poznatom glumicom Brankom Petric, koja se i dalje aktivno bavi pozoristem, i sa svojim sestrama i bracom, izmedju Prizrena, Pristine i Beograda.
Moj brat Hedon i ja sa suprugom Snezanom Bogdanovic, poznatom glumicom, i kcerkom Nikom zivimo u Americi.
Napisao Uliks Fehmiu, slobodni umetnik – glumac
10.11.12 Danas
Lepe žene su ukras i čudo sveta
Blistavo i strašno 2, Bekim Fehmiu
Ovogodišnji Beogradski sajam knjiga više nego ikad ranije bio je prosto preplavljen knjigama turbo-folk pevačica, TV voditeljki, glumica, novinarki, manekenki, fudbalera... Iako se radi o čistom amaterizmu na samoj granici kiča i uočljivoj nedarovitosti autora, te knjige imaju velike tiraže i u ovdašnjoj primitivnoj i polupismenoj sredini izvanredno dobro se prodaju.
Pojavila se, ipak, jedna izuzetna i neobična, veoma vredna i dragocena knjiga. Reč je o drugom delu autobiografije velikog jugoslovenskog glumca svetskog renomea Bekima Fehmiua, Blistavo i strašno. Bekim Fehmiu bio je simbol i pravi ambasador jedne od najlepših država sveta - velike Jugoslavije. Knjiga je uzbudljivo, povremeno i dramatično svedočanstvo o jednoj sjajnoj karijeri ostvarenoj samo i isključivo zahvaljujući talentu, sposobnostima, radnim, intelektualnim, fizičkim i ljudskim kvalitetima i karakteru samog Bekima Fehmiua. Autobiografija je pisana tečnim stilom sa zavidnom akribijom. Opisi ljudi, događaja, predela, gradova su takvi da nema nijedne dosadne stranice niti banalnosti i opštih mesta. Autor je našao pravu meru u opisivanju tako da nisu suvišni duži opisi i ne opterećuju, a kraći su precizni i dovoljni za razumevanje. Knjigu karakteriše Bekimov smisao za detalj i izuzetna moć zapažanja.
Antologijski su delovi knjige opis Njujorka kada padne prvi sneg i kada taj megalopolis, politički, kulturni, finansijski, trgovački i svaki drugi centar sveta sa oko 20 miliona stanovnika bude blokiran i potpuno opusti, pa na ulicama nema ni ljudi ni automobila. Sjajan je i opis Sahare, njenog peska koji se nekada doima kao siv, a nekada kao žut i fantastičan prizor izlaska i zalaska sunca u toj pustinji. Izuzetno je opisana provincija egzotične i po mnogo čemu zanimljive južnoameričke države Kolumbije. Vrlo je uzbudljiv deo knjige kada Bekim u Bratislavi snima scenu sa tigrom u njegovom kavezu. Knjiga je prepuna izvanrednih opisa svetskih metropola Njujorka, Londona, Pariza i Rima, njihove veličine, raskoši, razbarušenosti, svetlosti, slobode; njihovih hotela, noćnih klubova i džet-seta, a kao kontrast njima opis gradova pod sovjetskom komunističkom okupacijom Varšave, Sofije, Bratislave i njihovog sivila, čamotinje, beznadežnosti; tmurnih ljudi i apsolutne ravnodušnosti. Bekim ne skriva da je za njega Rim najlepši, njemu najdraži, njegov grad u kome je domaćin, a ne gost.
Specifičnost i posebnost ove knjige jesu lepe žene. Fehmiu sa velikim simpatijama i izuzetnim pohvalama, moglo bi se reći, piše odu i svojevrstan omaž ženskoj lepoti. Ima se utisak da nije ostala nijedna lepa žena na svetu toga doba, a da nije ušla u Bekimovu knjigu. Od megazvezda svetskog filma, Ave Gardner i Brižit Bardo, preko najseksipilnijih glumica tog vremena, Ursule Andres i Rakel Velč, do glumice Bube Antauer iz Varaždina i mlade beogradske lepotice Zlate Petković, koju je sarajevskom reditelju Šibi Krvavcu preporučio rečima: „Da li se gledao film Otpisani Ace Đorđevića. Tamo je jedna mlada glumica. Igra epizodu. Odlična je. Ime joj ne znam. Plava je sa kestenjastim očima. Izgleda svetski“.
Svakoj lepoj ženi koju je upoznao Bekim je posvetio kroki, nekad veći nekad manji, u kome je analizirao osobene znake lepote svake od njih: frizuru, oči, torzo, stas, struk, obline, šarm, glas, hod, gracilnost, otmenost, ukus, garderobu itd. Bekim je vrlo uspešno, jednostavno i originalno pokazao da su lepe žene ukras i čudo sveta i da u društvu sa njima čovek oseća neku vrstu jonizujućeg zračenja kao da se nalazi u švedskom gradu Vesterosu, gde joni prosto preporode čoveka.
U svojoj knjizi autor Fehmiu je uspeo da profiliše i iskristališe nekoliko svojih vrednosti, prioriteta i autoriteta koji su za njega neprikosnoveni, povodom kojih nema diskusije, dileme, kompromisa i bilo kakvog odstupanja. To su majka Dija, stariji brat Baškim, njegov albanski narod, njegova država Jugoslavija i sve lepe žene sveta. Dvadeset prvog septembra 1984. Bekimu je umrla majka Dija. Povodom njene smrti Bekim u knjizi piše: „Izgubio sam najlepše, najdragocenije, najmilije, najistrajnije, najhrabrije, najmudrije biće“.
Pored ostalih kvaliteta knjigu karakteriše čitav niz rafiniranih duhovitosti. Navodimo jednu kao primer. Čuveni reditelj Lukino Viskonti priredio je za novinare i filmadžije projekciju svog filma Sumrak bogova (koji inače mnogi smatraju najboljim filmom svetske kinematografije). Pre prikazivanja Viskonti je rekao - „Slobodno me kritikujte jasno i glasno. Samo vas molim nemojte da me hvalite“. Na pitanje iz publike šta da rade ako im se film dopada, Viskonti je odgovorio - „Onda ćutite“. Posle projekcije u sali je zavladala mrtva tišina. Tajac. Viskonti je pitao - „Zašto ćutite?“ Odgovorili su mu - „Hvalimo film“. Viskonti je prasnuo u smeh.
U knjizi postoji više Bekimovih svedočenja o događajima koji predstavljaju upečatljive i autentične dokumente vremena. Ukazujemo na samo dva takva događaja opisana u knjizi. Direktor jedne od najvećih producentskih kuća, kompanije Paramaunt, ponudio je Bekimu dva miliona dolara da u Jugoslaviji snimi film, da sam nabavi scenario, izabere reditelja, glumce i sve saradnike na filmu. Bekim je otišao kod potpredsednika Skupštine grada Beograda, Milana Vukosa i obavestio ga o toj ponudi. Susret sa Vukosom opisan je u knjizi: „Drug Vukos me prodorno gleda svojim malo off očima. Drago mu je. Zamislio se - Ako budeš doneo te pare ovde, pokrašće te, nećeš ništa da uradiš i obrukaćeš se. Uzmi ti te pare i lepo radi film u nekoj drugoj zemlji“.
Drugi događaj je iz kultnog bifea Ateljea 212. Piju kafu Bekim i Borislav Mihajlović Mihiz: „Mihiz visokocenjeni intelektualac sa očešljanom proređenom kosom nagore, sa žutim prstima od nikotina, delikatno je postavio pitanjce o Kosovu, da bi na kraju zaključio temu - Kosovo kad-tad mora da se spoji sa Albanijom. Ovo je veštačka podela. To je isti narod, sa istim običajima, jezikom i kulturom - dodao je. Kako su se normalno razišli Švedi i Norvežani. Tako ćemo i mi. Nasmejao me je, ali i naterao na razmišljanje. Zapisano u mom notesu, 17. februar 1981. godine u 14 i 30“.
Dragoljub Todorović
