Da bih govorio o mom ocu Bekimu Fehmiu, moram da kazem nekoliko reci o mom dedi Ibrahimu.
Rodjen je 1892. u Đakovici, u porodici trgovaca i prosvetitelja. Zavrsio je Uciteljsku skolu i Medresu u Skoplju.
Dedina biografija najkrace moze biti ispricana na primeru imena njegove dece koja im je davao licno, trudeci se da ona budu albanska (umesto uobicajenih turskih i arapskih) a koja na simbolican nacin govore o idealima kojima je stremio.
Najstarija kcerka Besa – casna rec, zakletva i neka vrsta zastitnog znaka Albanaca; Spresa – nada u bolje dane albanskog naroda; Baskim – prvi sin – ujedinjenje albanskog naroda; Arsim – prosvecivanje naroda; Fatmir – dobra sreca narodu; moj otac Bekim – blagoslov narodu; Afrdita – zora je blizu albanskom narodu; Luljeta – cvet zivota.
Sa puskom i knjigom u ruci, bio je desna ruka Bajrama Curija, vodje ustanka albanskog naroda protiv Turaka 1912. godine. Kao jedan od prvih albanskih ucitelja, posvecuje se prosvecivanju svog naroda i otvaranju skola kako na Kosovu, tako i u Albaniji. Zbog toga ga srpsko-crnogorske vlasti osudjuju na smrt.
U doba Kraljevine Jugoslavije, proganjaju ga kao pristalicu Bajrama Curija i Fana S. Nolija. Dedu proganja i kralj Albanije Ahmet Zogu, ucenjuje njegovu glavu na hiljadu dukata.
Godine 1929. uhvacen je i izolovan u Valjevu. Za to vreme njegova porodica zivi u Đakovici, da bi 1931. godine svi zajedno bili deportovani u Sarajevo, gde pored vec troje rodjene dece dolaze na svet jos sinovi Arsim, Fatmir i 1936. godine moj otac Bekim.
Godine 1939, posle italijanske okupacije Albanije, prelaze u Skadar gde deda postaje didakticki direktor osnovnih skola, i gde se radja kcerka Afrdita.
Po raspadu Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine. porodica se vraca na Kosovo, u Prizren, gde on nastavlja svoj prosvetiteljski i patriotski rad. Hapse ga i Nemci.
Ni za vreme nove Socijalisticke Jugoslavije ne zatvara se krug golgote porodice Fehmiu. Dedu hapse i posle montiranog procesa on biva osudjen. Ubrzo po izlasku iz zatvora, 1951. godine, umire.
Moja baka Hedije, rodjena u Đakovici 1908. godine, pratila je dedin put i sve nedace i moj otac misli da nije nasao dovoljno pravih reci da opise sve ono sto je za porodicu pretrpela i ucinila njegova majka.
Generacija mog oca Bekima je prva generacija u istoriji Prizrena koja je kompletno skolovanje zavrsila na albanskom jeziku – od osnovne skole do gimnazijske mature. Posle gimnazije otac postaje clan albanske drame Oblasnog narodnog pozorista, jedinog profesionalnog pozorista u Pristini (odnosno na Kosovu).
Pozorisnu akademiju u Beogradu upisuje 1956. godine, u klasi cuvenog reditelja i profesora Mate Milosevica. Polaze ispit i biva primljen, pod uslovom da nauci srpsko-hrvatski jezik.
Pristinsko pozoriste dodeljuje mu stipendiju, ali kletva koju su politicki „bogovi“ bacili na porodicu Fehmiu stigla je i mog oca. Posle dva meseca ukidaju mu stipendiju. Zahvaljujuci rektoru Akademije pesniku Dusanu Maticu, dodeljuje mu se skolarina do kraja studija.
Brzo savladava srpsko-hrvatski jezik, da bi 1960. godine postao redovan clan najboljeg pozorista u zemlji – Jugoslovenskog dramskog pozorista. I do dana danasnjeg profesori na Pozorisnoj akademiji (Fakultet dramskih umetnosti) pominju mog oca kao primer izuzetno talentovanog i nadasve vrednog studenta, pa sam i ja kao student istog Fakulteta ne jedanput o tome morao da slusam.
Do 1967. godine, kada daje otkaz u Jugoslovenskom dramskom pozoristu zbog loseg tretmana, i postaje slobodan umetnik, odigrao je preko 40 epizodnih, srednjih i nekoliko glavnih uloga, ukljucujuci i uloge u Ateljeu 212. U dva maha bio je asistent rezije profesoru Milosevicu na Ricardu III i Otkricu Dobrice Ćosica.
Snima i filmove Klakson, Roj, Put, Tople godine, Protest, Deps, Pavle Pavlovic itd.
Posle velikog uspeha filma Skupljaci perja u reziji A. Petrovica, gde igra glavnu ulogu – Belog Boru (film dobija dve nagrade na filmskom festivalu u Kanu – Francuska, 1967. godine i biva nominovan za Oskara 1968), pocinje njegova internacionalna karijera, on postaje prva svetska zvezda sa ovih prostora i potpisuje dugogodisnji ugovor sa italijanskim producentom Dinom de Laurentisom. Postaje ponos bivse Jugoslavije.
Uglavnom snima u Evropi, SAD, Juznoj Americi, Africi i Aziji. Glumio je na albanskom, srpsko-hrvatskom, makedonskom, romskom, turskom, spanskom, englskom, francuskom i italijanskom jeziku.
Gledaoci i danas gledaju poznate filmove i TV serije u kojima je glumio, kao sto su Homerova Odiseja sa Irenom Papas, Avanturisti Harolda Robinsa, gde je igrao glavnu ulogu – Daksa, odnosno plejboja Porfirija Rubirozu, Dezertera sa Dzonom Hjustonom, Ricardom Krenom, In Benenom, Rikardom Montalbanom, Čakom Konorsom, Vudijem Stroudom...; Dozvolu za ubistvo sa Avom Gardner, Dikom Bogartom, Frederikom Forestom, Timotijem Daltonom..., Crnu nedelju sa Robertom Souom, Martom Keler...; Libera, ljubavi moja sa Klaudijom Kardinale, Salon Kiti sa Ingrid Tulin, Helmutom Bergerom... i mnogo drugih.
Da bi dobio glavnu ulogu u multibudzetskoj produkciji Paramauntovog filma Avanturisti u reziji Luisa Gilberta morao je da savlada engleski jezik za deset nedelja. Ulogu je dobio 1968. godine, kad sam i ja dosao na svet.
Da bi bio predstavljen odabranim zvanicama, kao nova zvezda filma Avanturisti sa najpoznatijim svetskim zvezdama Olivijom de Hevilend, Anom Mofo, Kendis Bergen, Ernestom Borgnajnom, Fernandom Rejom, Alenom Bedelom, Rosanom Braci, Sarlom Aznavurom itd., u cast mog oca priredjen je veliki prijem u hotelu Pjer u Njujorku, na kom se pojavio u stilizovanoj albanskoj narodnoj nosnji.
Snimio je preko pedeset filmova u kojima je glumio uglavnom glavne uloge.
U znak protesta zbog antialbanske propagande i sirenja mrznje prema albanskom narodu, moj otac 1987. godine demonstrativno napusta predstavu u Beogradu Madam Kolontajn (Anjete Plejel) gde igra Lenjina i Staljina i oprasta se javno sa umetnickom delatnoscu u bivsoj Jugoslaviji.
Poslednja uloga koju je igrao za italijansku televiziju bio je sveti Josif u filmu Dete po imenu Isus u reziji Franka Rosija, koji je prikazan i na americkoj televiziji.
Italijanski pisac i producent pomenutog filma Francesko Skardamalja rekao je: „Bekim Fehmiu je jedini internacionalni glumac iz istocnih komunistickih zemalja koji je snimao na zapadu, gotovo dvadeset godina, probijajuci gvozdenu zavesu, sve do pojave Gorbacova i pada Berlinskog zida.“
Poslednji film koji je snimio je Dzingis Kan u reziji Kena Anekina, 1992. godine (USA – Italija).
Posle Aleksandra Mojsiu, glumca iz prve polovine XX veka, moj otac je prvi internacionalni glumac Albanac u drugoj polovini XX veka.
Raspad Jugoslavije, strasan bratoubilacki rat, unistenje Vukovara, bombardovanje Dubrovnika, dugogodisnja opsada Sarajeva, rat na Kosovu, bombardovanje SR Jugoslavije ucinili su da se moj otac jos vise povuce. Odrekao se reci koje su za glumca najjace i najlepse sredstvo. Odrekao ih se i pretvorio ih u cutanje – u protest, Hamlet bi rekao „...Ostalo je cutanje“.
Danas zivi povuceno sa mojom majkom, poznatom glumicom Brankom Petric, koja se i dalje aktivno bavi pozoristem, i sa svojim sestrama i bracom, izmedju Prizrena, Pristine i Beograda.
Moj brat Hedon i ja sa suprugom Snezanom Bogdanovic, poznatom glumicom, i kcerkom Nikom zivimo u Americi.
Napisao Uliks Fehmiu, slobodni umetnik – glumac
01.01.00
Danas
19.04.2001.
Uspomene Bekima Fehmiua
U izdanju Samizdata B 92 ove nedelje se pojavilo jos jedno zanimljivo izdanje - knjiga uspomena Bekima Fehmiua "Blistavo i strasno". Poznati pozorisni i filmski glumac se, ovom knjigom, vraca u javni zivot koji je napustio 1987. godine u znak protesta zbog sirenja mrznje prema albanskom narodu i antialbanske propagande. "Blistavo i strasno" je knjiga secanja na detinjstvo provedeno u Sarajevu, Skadru i Prizrenu, u godinama pred pocetak Drugog svetskog rata do 1954. Odluka da se ova knjiga objavi je svojevrstan povratak u nasu javnost. "Za vecinu nas ovo ce biti sasvim novo jer niko od nas nema predstavu kako su ziveli Albanci u tom periodu", rekao je na promociji Dejan Ilic, urednik Samizdata i istakao "to sto je neko veliki glumac ne mora da znaci da je veliki pisac ali u ovom slucaju to jeste tako. Ova knjiga se cita kao roman - bio sam iznenadjen kvalitetom proze gospodina Fehmiua".
Kada je tumacio ulogu svetog Josifa u filmu italijanske televizije "Dete po imenu Isus", u reziji Franka Rosija italijanski pisac i producent ovog filma je rekao da je "Bekim Fehmiu jedini internacionalni glumac iz istocnih komunistickih zemalja koji je snimao na zapadu, gotovo dvadeset godina, probijajuci gvozdenu zavesu, sve do pojave Gorbacova i pada berlinskog zida". Biografiju Bekima Fehmiua u ovoj knjizi napisao je njegov sin, Uliks, i podsetio je na brojne i znacajne uloge (da spomenemo samo film "Skupljaci perja" i italijansku seriju "Odisej"). Knjiga "Blistavo i strasno" je nastajala i na albanskom i na srpskom jeziku, a sudbina nastavka (koji vec postoji) zavisi od toga kako ce knjiga u nasoj sredini biti prihvacena.
J. Jovanovic
Politika
19.04.2001.
Bekim Fehmiu napisao knjigu uspomena
Blistavo i strašno
Sećanjima na detinjstvo i mladost poznati jugoslovenski glumac vratio se u javni život posle dugogodišnjeg odsustvovanja. - Izdavač B92
U izdanju FREE B92, u biblioteci "Samizdat", upravo je objavljena knjiga uspomena poznatog jugoslovenskog glumca Bekima Fehmiua. Knjiga nosi naslov "Blistavo i strašno" a u njoj glumac govori o svojim sećanjima na detinjstvo u Sarajevu, Skadru i Prizrenu pred početak II svetskog rata pa do 1955. godine.
Na jučerašnjem predstavljanju dela kojem nije prisustvovao Bekim Fehmiu, urednik Dejan Ilić je rekao da je knjiga "Blistavo i strašno" pisana istovremeno i na srpskom i na albanskom ali je objavljena samo na našem jeziku, dok se očekuje i zainteresovanost albanskih izdavača. Uspomenama, koje su istovremeno i prvo pisano delo našeg glumca, Bekim Fehmiu, prema rečima Dejana Ilića, stupa u javni život posle dugogodišnjeg odusustvovanja. Naime, Fehmiu je 1987. godine odlučio da se povuče iz javnosti u znak, kako je sam objasnio, protesta protiv antialbanske propagande i širenja mržnje prema Albancima. Publici se vraća posle dugo godina u kojima su raspirivani mržnja i zlo. Dejan Ilić kaže kako je knjiga "Blistavo i strašno" pored priče o detinjstvu "onakvom, kakvo ono samo može da bude", i ne?to sasvim novo. Jer, mnogi od nas nisu imali pojma o tome kako su živeli ljudi koji su sa nama delili jednu državu, Ilićeve su reči. Knjiga govori o životu albanskih dečaka i devojčica i o tome kako je, zapravo, mnogo toga uglavnom činjeno da narodi u Jugoslaviji budu odvojeni jedni od drugih.
Uspomene Bekima Fehmiua čitaju se kao dokumentarni roman. One imaju svoj nastavak koji će biti objavljen, već u zavisnosti od toga kako prvi deo bude primljen kod čitalaca. Bekim Fehmiu je "Blistavo i strašno" posvetio svojoj majci Diji, dok je biografiju o njemu ispisao njegov sin Uliks Fehmiu.
A. C.
Glas javnosti
19.04.2001.
Glumac Bekim Fehmiju, posle decenije ćutanja, "vratio" se s knjigom "Blistavo i strašno"
Kad sećanja progovore
Knjiga nije samo autobiografija. Pisana je na albanskom i srpskom jeziku, ali je zasad objavljena samo u Srbiji
Posle više od decenije ćutanja, glumac Bekim Fehmiju, za koga je italijanski pisac i producent Frančesko Skardamalja rekao da je "jedini internacionalni glumac iz istočnih, komunističkih zemalja koji je snimao na zapadu, gotovo dvadeset godina probijajući gvozdenu zavesu, sve do pojave Gorbačova i pada Berlinskog zida", vratio se u javnost i to knjigom "Blistavo i strašno" (Samizdat B92).
Sećanja od 1936. do 1955. godine, koja čine ovu knjigu, obuhvataju period detinjstva albanskog dečaka, koji odrasta u SFR Jugoslaviji, njegovu najraniju mladost, do osamnaeste godine. "Blistavo i strašno", zbog načina na koji je pisana, a koji reprezentuje stilizovanu prozu, ne čita se samo kao autobiografija već i kao roman. Podeljena je na delove, prema godinama, a svaki od njih počinje opisom društvenih okolnosti, dakle istorijskim faktima u kojima se odvija životna priča porodice Fehmiju.
Posle niza uloga, od kojih su nama najpoznatije one u "Skupljačima perja" i u seriji "Odisej", Bekim Fehmiju 1987. godine, u znak protesta zbog antialbanske propagande i širenja mržnje prema albanskom narodu, demonstrativno napušta predstavu "Madam Klontajn" gde igra Lenjina i Staljina i oprašta se javno s umetničkom delatnošću u bivšoj Jugoslaviji.
Otada živi između Prizrena, Beograda i Prištine, a na relaciji ova dva poslednja grada 15. aprila 1985. godine knjiga "Blistavo i strašno" biva završena. Pisana je na albanskom i srpskom jeziku, ali je zasad objavljena samo u Srbiji.
LJ. P.
01.01.00
Vikend Danas
28.04.2001.
Bekim Fehmiu, glumac, posle cetrnaest godina cutanja, o svom zivotu, karijeri, Srbima i Albancima nekad i sad
Svi smo presli granice koje se ne smeju preci
Umetnost kao dobra vest: Bekim Fehmiu
Bekim Fehmiu jedan je od najvecih glumaca koji su ponikli na ovim prostorima. On je prvi albanski akademski i filmski glumac, koji je igrao u pozoristima, kao i u filmovima, sirom bivse Jugoslavije.Odigrao je citav niz uloga koje su promenile istoriju nase kinematografije i ostavile zapazen trag i u svetskim umetnickim tokovima. Njegove uloge u "Specijalnom vaspitanju", "Skupljacima perja", "Odiseju", "Avanturistima","Roju", "Putu", "Toplim godinama", "Dezerteru" ostale su upamcene kao glumacka remek-dela.
Saradjivao je sa Dzonom Hjustonom, Olivijom de Hevilend, Avom Gardner, Robertom Souom, Fernandom Rejom, Dirkom Bogardom, Sarlom Aznavurom, Irenom Papas, Klaudijom Kardinale, Kendis Bergen... Glumio je na albanskom, srpsko-hrvatskom, makedonskom, romskom, turskom, spanskom, engleskom, francuskom i italijanskom jeziku. Od 1987. godine, od kada je demonstrativno napustio predstavu JDP-a "Madam Kolontajn" Anjete Plejel, gde je igrao Lenjina i Staljina, oprostio se javno sa umetnickom delatnoscu u bivsoj Jugoslaviji. Vremenom je doneo odluku da prestane da snima i u svetu. Nedavno se u izdanju Samizdata FREE B92 pojavila knjiga secanja Bekima Feihmiua, "Blistavo i strasno", koja opisuje njegov zivot od rodjenja, 1936. u Sarajevu, pa sve do 1955, odnosno do godine kad je primljen za clana drame Pristinskog pozorista. Posle cetrnaest godina, Bekim Fehmiu daje intervju.
Hamlet je rekao : "Ostalo je cutanje". Sta je razlog Vaseg cetrnaestogodisnjeg cutanja?
- Poslednji oprostajni intervju dao sam 14. 04. 1987. godine Miri Radosevic, za Politiku, kada sam napustio predstavu "Madam Kolontajn". Povod za napustanje bila je takozvana neorganizovanost predstave, a pravi razlog je sirenje propagande i antialbanske mrznje takoreci od Triglava do Djevdjelije. Tada sam rekao da se osecam kao Hamlet kad kaze " ovo je vreme izaslo iz zgloba", da se osecam "Kao na rubu pameti" Miroslava Krleze, da se osecam kao iz pesme Dusana Vasiljeva "Covek peva posle rata", koji kaze:"... o dajte meni samo jos saku zraka i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na cast..." Tih godina antialbanska kampanja preplavila je novine, televizijske programe...
Objavljivane su montirane fotografije, citirana Rakiceva pesma "Simonida" u kojoj on kaze: "Arbanas ti iskopao oci", a Skeljzen Maljici je u "Ninu" demantovao istinitost tog stiha, objasnjavajuci da Simonidi jesu iskopane oci, ali ne iz mrznje, vec iz razloga narodnog verovanja, ili ako hocete praznoverja, da zagrebani prah iz ociju ili sa genitalija sa fresaka u crkvi, pomaze slepima i nerotkinjama. U to su verovali ne samo Albanci i Srbi, vec i ostali zitelji svih religija. Poslednja kap u punoj casi je bila kada sam kod kuce zatekao prebledelu Branku, a Uliksa u soku. Nastavnica srpskohrvatskog jezika hvalila je na casu pesnika Esada Mekulija, a zgrazavala se nad njegovom suprugom dr Mekuli "koja Srpkinjama i Crnogorkama vadi zivu decu iz utrobe". Objasnio sam Uliksu da je to cista laz, jer da je istina bila bi u zatvoru i bilo bi joj oduzeto pravo na rad!
Trideset pet zatrovanih mladih dusa-ucenika, tridesetpet porodica sa ko zna koliko clanova zatrovano mrznjom. Priroda mog bica dovela me do cutanja. Za nekoga je cutanje znak odobravanja, povlacenja ili predavanja. Za mene je cutanje bolna i protestna prica.
Kao da se kod nas potpuno preobratila u svoju suprotnost krilatica da je istorija uciteljica zivota?
- Za mene istorija zaista jeste uciteljica zivota. Kao sto je Hitler zapoceo sa Jevrejima, ja sam od pocetka bio svestan da je pocelo sa Albancima, ali da se tako nece zavrsiti. Znao sam: rat dolazi. Najzlokobnija kob ovde se, na kraju, srucila na srpski narod, ponovo je doslo do situacije kada Srbin puca na Srbina. Mislim da se nista strasnije od toga ne moze dogoditi jednom narodu.
Vi ste postali veoma poznati u vreme bivse Jugoslavije. Da li ste tada mogli naslutiti sta ce se desiti, s obzirom da ste mladost proveli u Prizrenu, a zivot na Kosovu nikad nije bio ni lak ni jednostavan?
- Ne, tada me to nije interesovalo. Moj svet je bio svet umetnosti.Ni meni, a mislim niti bilo kome drugom, ipak nije jasno kako je sve ovo moglo da se dogodi, u vreme kad su vladali nanosekondi sa sest miliona informacija, a odmah zatim izlazi cip sa cetrdeset miliona informacija, tako da se svet pretvorio u lesnik. Sa ondasnjim intelektualnim kapacitetom, nama je nedostajao jedan milimikron da po prvi put postanemo deo i to punopravan deo velikog sveta. Tih godina ja sam mnogo putovao i od Albanije do SSSR-a, mi smo za sve te drzave bili san. To je doba kad se na nasim granicama nije pucalo kao u pomenutim drzavama, nego su se te granice prelazile i setalo se po celom svetu i bili smo veoma cenjeni.
Usli ste u glumacki svet na velika vrata. Vas diplomski rad bio je Geteov Orest iz "Ifigenije na Tauridi". Tih godina, na Vas buduci umetnicki zivot uticace mnogo i Milos Djuric,cuveni profesor i prevodilac. Koliko je uticao na vas?
- Ucitelji su odigrali vrlo vaznu ulogu u mome zivotu. Medju njima je i cika-Misa Djuric, kako smo ga privatno zvali iz miloste. On je bio intelektualac najviseg reda, ali i isto tako i veliki covek, "koji nije svirao u diple, vec predavao etiku..." Kada je cuo da sam Albanac, pred celom klasom odrzao mi je predavanje o kompletnoj istoriji Albanaca i njihovim karakteristikama, citirao je Cvijica koji je 1902. napisao " da su Albanci najlepsi ljudi Balkana", ukratko, dao mi je krila. A to predavanje, zavrsio je recima:"Uci, budalcino, uci i postani glumac, nemoj da ostanes kao ovi tvoji testerasi i amali po Knez Mihailovoj". Kao da je znao moj vec utvrdjeni cilj.
Mnogo se svih ovih godina govori o krivici i obicno nam je uvek kriv neko drugi. Imate li vi odgovor na to pitanje?
Zasto se onda cudimo ovoj strasnoj Bozijoj kazni koju zivimo? Zasto se na Kosovo, na "svetu srpsku zemlju" od 1912. pa sve do danasnjeg dana salju bajoneti, topovi i tenkovi. Zaista je to Bozija kazna
- Malo pre pomenuste Oresta. Verovatno znate mit o Orestu i mentalnim mapama baziranim na lazima, i onima baziranim na istini, kao i kuda vode prve, a kuda druge. Mit o Orestu dovodi nas do priznanja sopstvene krivice, istine, odgovornosti i ozdravljenja. Sami smo krivi. I Srbi i Albanci na Kosovu sami su odgovorni za sve sto im se dogodilo. Covek nema pravo da krivi za ono sto mu se dogodilo ni oca, ni brata, ni komsiju, ni bogove, nego samog sebe. Jedna od nasih tragedija je i u tome, sto ziveci zajedno, nismo se ucili boljem od nasih suseda, vec onom gorem. Dobre osobine Allbanaca Srbi nisu prihvatali, kao sto ono pohvalno od Srba Albanci nisu prihvatali. Mladost sam proveo u Prizrenu i u to doba, ako se nekome opsuje majka, odmah je pucala puska. Majka i Bog bile su svetinje. Ja nisam ni znao da takve psovke uopste postoje.
Kad sam dosao u Beograd i cuo ih, u pocetku sam crveneo od stida. Pre nekoliko godina, u Pristini, setao sam gradom i cuo kako na korzou mlade maloletne albanske devojke najruznije psuju.
Da li ziveti na ovim prostorima znaci neizostavno biti homo-politicus?
- Ne. Prvi put sam rubriku politike u Politici procitao , naravno uz stranicu kulture, 1967. godine, a narocito sam poceo da je pratim 1968, kada sam zapadnom svetu bio interesantan kao glumac koji dolazi iz "komunisticke" zemlje. Nisam znao ni ko je Ali Sukrija. Nisam znao ko je Leka, dok mi nisu objasnili da je to Aleksandar Rankovic. Ali danas, niko od nas to ne bira i ne zeli, a neizostavno se dogodi da postanemo homo politicusi. Vi znate da ljudi vole da se druze sa slavnim glumcima. Tako, jos 1979. godine, u Italiji sam upoznao njihovog pravog pravcatog Dzerms Bonda, koji je obozavao bivsu Jugoslaviju. Rekao mi je da je u Londonu 1978.snimljen film o Jugoslaviji u kome je receno da ce treci svetski rat poceti bas na Kosovu, zato sto tamo zive najsiromasniji ljudi na potencijalno najbogatijoj zemlji. Gandi je rekao: "Najvece nasilje nad covekom je siromastvo".
Hjuston mi je rekao: Dobar si, sine!
Molim Vas za kraj samo nekoliko recenica o Vasem radu sa Dzonom Hjustonom?
- Bila mi je cast i privilegija upoznati ga, a kamo li raditi sa njim. On je bio retka, autenticna licnost, veliki avanturista, sjajan umetnik i veliki covek. Putovao je svuda po svetu. Da bih napravio ulogu kapetana Kejleba morao sam da primenjujem ono cuveno pravilo Stanislavskog "kad bi se ja nasao u tim i tim okolnostima"... Dzon Hjuston, sa svojim velikim zivotnim iskustvom, od boksera, glumca, oficira meksicke konjice u mladosti, studiranja slikarstva u Parizu i Londonu, pisanja scenarija, reziranja filmova, drzanja boe od cetiri metra u kupatilu i majmuna na ramenu, covek koji je bio u prvim borbenim linijama fronta u Monte Kasinu (Italija), gde je snimao dokumentarni film tokom II svetskog rata, takav covek nije morao da priziva magicno "Kad bi ja" da bi odigrao ulogu. Hjuston je bio to - general.
Na projekciji, kad smo zajedno gledali gotov film, po zavrsetku, on me zagrlio i rekao mi: "Dobar si, sine". To je bio jedan od najlepsih momenata u mom zivotu.
Takodje, taj covek mi je rekao da je u Svedskoj iste godine, vec bio odrzan simpozijum o strategijama prema zemljama bivseg komunizma, na kome je Bzezinski izjavio da u Jugoslaviji treba podsticati liberale, disidente i narocito nacionaliste, jer je nacionalizam jaci od ideologije. Taj covek nudio mi je pasose za celu moju porodicu i rekao mi da nam ne predstoje lepi dani. Nasmejao sam se sa nevericom i odbio ponudu.
Imate te li utisak da ce nova vlast uspeti da resi kosovske probleme?
- Prvo bi trebalo promeniti mentalne mape.Voleo bih da se to dogodi i da mogu da verujem u to. Ali se onda uvek setim ankete iz 1994. u kojoj se 70 odsto srpskog stanovnistva izjasnilo da ne zeli da zivi sa Albancima, a 59 odsto da ne zeli da zivi sa Hrvatima. Uvek me pomisao na te podatke obeshrabri. Godine 1912. Dimitrije Tucovic je rekao da su najveci prijatelji Srba Albanci. Evo nas danas, Srba i Albanaca zajedno, kako ponovo prezivljavamo zajednicku nocnu moru, nadrealniju od najstrasnijeg nadrealistickog sna. Priznajem javno da sam se osecao najsramnije kad sam cuo da je Albanac digao ruku i ubio zenu i starca 1999. godine, prvi put u istoriji Albnaca koliko znam. Svi smo presli granice koje se ne smeju preci, bez obzira kakvu je tragediju doziveo taj Albanac. Zasto se onda cudimo ovoj strasnoj Bozijoj kazni koju zivimo? Zasto se na Kosovo, na svetu srpsku zemlju" od 1912.
pa sve do danasnjeg dana salju bajoneti, topovi i tenkovi. Zaista je to Bozija kazna.
Dali ste sebi besu da cete svojoj deci ispricati istinu o onome sto ste prezivljavali ziveci na Kosovu?
- Tako je, ali ne samo na Kosovu. Oni danas znaju sve i iz drugog dela rukopisa. Dao sam sebi besu da cu svojoj deci sve ispricati, da bi bila potpuno informisana. Svoja sam secanja zapisao bez ikakve namere da ih objavim. No, onda su me moji prijatelji Musa Ramadani, pokojni Becir Musliju, Abdulah Zejneli u Pristini, Filip David, Dusan Makavejev, Jovan Cirilov, Petrit Imami i moja supruga Branka Petric, koja je bila moj prvi citalac, kao i gospodja Leposava Zunic, vrsni lektor moje knjige, koja je i sama neko vreme zivela u Prizrenu i davala mi veliku ljudsku podrsku,ubedili da rukopis treba da objavim. Svojoj sam deci rekao istinu i dao sam im time slobodu da biraju sta ce i kako ce ziveti, kao sto sam i ja ucinio. Postujem i postovacu sve izbore svoje dece, kao sto je moja majka Dija postovala nase izbore.
Kan kao ulaznica za svetski film: U drustvu Kendis Bergen
Homen est nomen, kazu Latini. Vase ime, Fehmiu Bekim, zapravo znaci na albanskom odlican blagoslov. Da li smatrate da se znacenje Vaseg imena obistinilo? Kazu da svako od nas kad dodje na zemlju nosi sa sobom jednu dobru vest od Boga. Koju ste vi vest doneli?
- Zeleo sam da svojim poslom opelemenjujem ljude, za mene je gluma nekad bila misionarski blagoslov, umetnost je bila moja dobra vest koju sam doneo sa sobom. Da nisam bio glumac, bio bih stomatolog ili slikar, volim da slikam. Smatram i da je moja majka Dija bila blagoslovena cinjenicom da je rodila osmoro dece i da ju je sahranilo osmoro njih, a iza sebe je ostavila sedmoro unucadi i sada ima tri praunuke. To je moj odgovor na ceste price o demografskoj eksploziji na Kosovu.
Rodjeni ste u Sarajevu, 1936. u kosuljici. U Srbiji postoji verovanje da onaj ko se rodi u kosuljici ima kasnije srece u zivotu. Da li smatrate da ste imali srece? I hocete li srecu ponovo potraziti na sceni ili na filmu?
- Albanska poslovica kaze: "Radi malo, Bog ce ti puno pomoci" (Puno pak se Zoti ti nadikmon shum). I kod Albanaca rodjenje u kosuljici znaci da ce dete tako rodjeno imati srece u zivotu, ali i da ga nece metak, zato se daje komadic osusene kosuljice momcima koji idu u vojsku ili rat, kao amajlija. Po svemu sudeci, uz samozrtvovanje i neprekidan rad, imao sam srecu u zivotu, individualnu, porodicnu. Iako je zivot coveka ko zivi na ovim prostorima, a pogotovo na Kosovu sve, samo ne lak. Vec godinama sve odbijam da igram i mislim da cu tako i nastaviti. Zbog citavog ovog pakla, izgubio sam smisao poziva i , kad vec ne osecam svrhu glume, ne zelim njome vise ni da se bavim.
Kako je doslo do toga da glavni junak filma "Dezerter", koga Vi tumacite, bude rodjen u Beogradu, Srbiji?
- Posle mesec dana snimanja filma "Dezerter", dosli su kod mene pisac, snimatelj i reditelj Bert Kenedi i objasnili mi veliki problem i zabrinutost da americka publika nece prihvatiti film sa imenom Bekim Fehmiu - koji igra ulogu Patrika Dzona, kako se zvao moj lik. Zamolili su me za pomoc. Predlozio sam im da izmenimo biografiju koju cita general, Dzon Hjuston i da Patrik Dzon postane Viktor Kejleb, rodjen u Beogradu 1842, koji emigrira u SAD i ciji roditelji umiru od kolere 1844, a on postaje clan konjice.Time sto sam odredio za mesto rodjenja junaka koga tumacim Beograd, zeleo sam da se zahvalim dragim profesorima, humanistima, Akademiji koja me je stipendirala i velikim glumcima JDP-a, na sta sam veoma ponosan.
Sanja Domazet
