Akcionarstvo i demokratija

25.04.14 Danas

Preplitanje ekonomskog i političkog u određenoj društvenoj zajednici osnovna je tema knjige Akcionarstvo i demokratija, koju autor Milko Štimac osvetljava iz specifičnog ugla tržišta kapitala. Polazište mu je skoro aksiomatska činjenica da nema razvijenih demokratskih društava koja istovremeno nemaju i razvijena tržišta kapitala.
Knjiga ispituje da li su ove dve pojave u uzročno-posledičnoj vezi, trudeći se da tu vezu otkrije i dokaže ne bi li ustanovio značaj tržišta kapitala za razvoj demokratskih institucija u društvu.
Da bi uspeo u zadatku koji je postavio pred sebe, autor ispituje okruženje u kome nastaje i razvija se tržište kapitala, sa svim pojavama, procesima i institucijama koje ga čine: od kapitala, preko akcionarstva, do berze. Celokupnost ovog tržišta stoji na razmeđu ekonomije, shvaćene u užem smislu i šireg okruženja društva, štaviše, autor dokazuje da je upravo to tržište jedna od spona između ekonomskih i društvenih procesa. Što je ta spona kvalitetnija, bolje uređena i pravilnije regulisana, veći je i njen blagotvorni uticaj na obe sfere - i ekonomsku i društvenu.
Pravilno metodološki vodeći postupak, Štimac kreće od kategorija, dakle sa opštijeg nivoa, ispitujući osobine okruženja koje su relevantne za kasnije dokazivanje polazne postavke. Otuda ne čudi što se opredelio da ispita razvoj shvatanja društvenosti kao jedne od ključnih osobina ekonomije, koja se, kako navodi, u samoj ekonomskoj nauci često zanemaruje, u korist eskapizma od svakodnevnih ekonomskih problema u modelima koji se ne odmiču od primenjene matematike. Nasuprot visoke apstrakcije ovakvih modela, autor se trudi da postavi životnost procesa nastalih iz potrebe stalnog zadovoljavanja interesa svih pojedinačnih pripadnika jednog društva.
Postojanje interesa, svest o njima, i potreba da im se izađe u susret, ono je što je zajedničko ekonomskoj i političkoj sferi u svakom društvu. Štaviše, sledeći misao pisca ove knjige, jedni se bez drugih ni ne daju zadovoljiti. Način na koji se zadovoljavaju, opet, opredeljujuće definiše karakter društvene zajednice, njen kvalitet i sadržaj egzistencije u njoj. Prihvatajući pretpostavku da je demokratija najpoželjnije društveno uređenje, sa stanovišta širine mogućnosti za zadovoljenje što većeg kruga interesa, autor dalje obrazlaže principe na kojima ona funkcioniše.
Tako obrazložene principe primenjuje na pojavu u kojoj prepoznaje ekonomsku demokratiju - na akcionarstvo. Zaključak do koga dolazi jeste da su i politička i ekonomska demokratija zasnovane na istim principima. Dalje obrazlaže na koji način se primenjuju ti principi u akcionarstvu, pokazujući nedvosmisleno da bi ih bilo nemoguće uspostaviti i razvijati bez institucija tržišta kapitala. I upravo tu nalazi se, prema ovoj knjizi, čvorište koje omogućuje da akcionarstvo podstiče razvoj političke demokratije.
U trenutku kad se preispituju vrednosti društveno-ekonomskih modela na kojima je dosad počivao razvoj, kada se njihove osnove dovode u pitanje, autor nalazi smelosti da se vrati početnim vrednostima na kojima bi trebalo da počiva i ekonomija i društvo, a koje su vezane za neprikosnovenost privatne svojine, preduzetništvo, dakle, slobodu delovanja, stalni lični aktivizam. Kao što namerno izbegava veštačku neutralnost apstraktnih ekonomskih modela, veštačku jer je i beg od problema u apstrakciju takođe izražavanje stava, autor ne krije ni opredeljenost spram društvenog uređenja za koje smatra da jedino može da obezbedi održivi razvoj.
Ispitujući u poglavlju o demokratiji njene nedostatke i prednosti, vraća se onome što bi trebalo da bude društveno ustrojstvo srednje klase, odnosno onog društvenog sloja koji istovremeno živi i od radnog, i od kapital-odnosa. Otuda su interesi tog sloja umnogome preklopljeni sa interesima celokupnog društva, pa i društvene i ekonomske institucije koje mu odgovaraju, obezbeđuju boljitak društvu u celini, odnosno omogućuju najvećem broju pripadnika jednog društva da zadovoljava političke i ekonomske interese.
I u ovom delu knjige autor jasno izražava svoje stavove o kvalitetu, odnosno dometima, određenih politikoloških i ekonomskih škola. Vidan je pokušaj da to učini argumentovano, sagledavajući posledice određenih teorijskih rešenja u praksi. Bez velikog dvoumljenja, stavovi mu se mogu smestiti u prostor između institucionalnog liberalizma, kada se radi o ekonomiji, odnosno teorije javnog izbora kada se radi o politikologiji. Prepoznatljiv je i uticaj Mankura Olsona, iako ne opredeljujući.
Poput ovih škola, ni autor ne pada u iskušenje olakog prepisivanja recepata za najbolje postupanje. On jednostavno konstatuje šta društva koja smatramo razvijenim tržišnim ekonomijama i parlamentarnim demokratijama imaju od institucionalne mreže i kako su u tim institucijama uređeni procesi za stvaranje amalgama opšteg interesa kroz zadovoljavanje pojedinačnih interesa. Rešenja se ne nude, ono što se nudi jeste institucionalna postavka koja omogućuje da se do rešenja dođe lakše, efikasnije i na dobrobit što većeg mogućeg broja pripadnika jedne zajednice.
Jedna od neophodnih stvari koje svako društvo koje želi da postane i ostane demokratsko mora da razvija jeste tržište kapitala. Ono omogućuje široku disperziju vlasništva, a time njegovu demokratizaciju i zainteresovanost da se učestvuje u onome što se označava kao res publica - rešavanje o javnom interesu. Time se knjiga vraća na polazište, pošto nas je provela kroz kompletan sled dokazivanja početne premise.
Čitajući ovu knjigu, nameće nam se zaključak da bi svaka zemlja u tranziciji, ako ne želi da joj se ta tranzicija pretvori u dugo hramanje od socijalizma, preko nacionalizma u etatizam, trebalo da posveti dužnu pažnju izgradnji tržišta kapitala, njegovih institucija i njegovoj pravilnoj regulaciji. U protivnom, zaključuje autor, čini nam se pravilno, ako ne postoji opredeljenost za razvoj tržišta kapitala, velika je verovatnoća da nema opredeljenosti ni za suštinsku demokratizaciju društva.

AUTOR: MIRKO PULJIĆ