01.08.21
GLAVNI TOKOVI MODERNOG KONZERVATIVIZMA
Zbornik Matice srpske za društvene nauke
Čak i letimičan uvid u bibliografiju prevedenih naslova iz oblasti političke filozofije i društvene teorije tokom postojanja socijalističke Jugoslavije pokazuje izvanredno bogatstvo literature posvećene levo orijentisanim misliocima. Činjenica da su na srpski (tada srpskohrvatski) jezik bila prevedena gotovo sva kanonska (kao i mnoga manje bitna) dela društvene teorije pisana iz levičarskog registra neposredno je odražavala politiku vladajućeg ideološkog diskursa koji je, izdašno potpomažući njihovu recepciju, na taj način pružao sebi jednu vrstu legitimacije. Prihvatajući pojednostavljenu dihotomiju na „progresivne” versus „reakcionarne” društvene snage kao i nekritičku veru u nezaustavljivi teh-ničko-tehnološki i društveni progres, levičarski diskurs nije ispoljavao gotovo nikakvo interesovanje za mislioce izvan tradicije političke levice smatrajući, u skladu sa Marksovom ocenom da ih je „dijalektički žrvanj istorije” jednom za svagda prognao na „đubrište istorije” te da, stoga, ne postoji razlog za poznavanje njihovog misaonog nasleđa. Nakon globalnog urušavanja socijalističke „utopije na vlasti”, nekada vladajući levičarski diskurs bio je zamenjen neoliberalnim diskursom pri čemu su, neretko, bivši istaknuti zagovornici „socijalizma sa ljudskim likom” istupali kao ubeđeni pobornici liberalnog političkog poretka i sa njime povezanog sistema vrednosti. Imajući u vidu suverenu prevagu marksističke društvene teorije tokom socijalističkog razdoblja koju je, zatim, tokom trodecenijske „tranzicije” u kapitalizam zamenila opet posve nekritička aproprijacija i neupitna prevlast neoliberalne paradigme, ne čudi da konzervativna i, uopšte, desna misao i dalje predstavlja jednu od izrazitih belina kako u pogledu postojeće literature na srpskom jeziku tako i u srpskom akademskom diskursu. Nekritički prihvatajući neoliberalnu ideologiju a sa njome i razne kulturološke oblike njene legitimacije, akademski mainstream u Srbiji nije pokazivao, praktično, nikakvo interesovanje za evropsku konzervativnu tradiciju. Odatle su, potisnuti na samu marginu akademskog života, mislioci konzervativnog usmerenja privlačili, prvenstveno, pažnju jedne vrste kontrakulturne intelektualne scene. Tragajući za alternativama vladajućim levičarskim i/ili liberalnim paradigmama, ova scena, sastavljena od nekolicine malih izdavačkih kuća i njoj bliskih intelektualaca,usmerila je pažnju ka tradicijama evropske desnice i ponajviše je doprinela recepciji, u srpskom kulturnom krugu praktično nepoznatih, konzervativnih mislilaca. Imajući u vidu pomenute okolnosti, ne iznenađuje činjenica da je tradicija evropskog konzervativizma u 20. veku predstavljala predmet akademskog interesovanja svega nekolicine istraživača među kojima se posebno ističe Miša Đurković (r. 1971), naučni savetnik i direktor Instituta za evropske studije u Beogradu.
Izvorno formiran prvenstveno kao istraživač usmeren ka problemima moderne političke filozofije, Đurković je – polazeći od klasičnog devetnaestovekovnog liberalizma (kome je bila posvećena i njegova doktorska disertacija objavljena 2006. pod nazivom Politička misao Džona Stjuarta Mila) – vremenom širio svoja istraživačka interesovanja na niz tema koje prevazilaze relativno uske disciplinarne granice i pokreću pitanja ne samo od akademskog već i od šireg društvenog značaja. Reč je, u prvom redu, o analizi fenomena savremene popularne kulture, zatim, o konspirologiji, tj. ulozi tajnih organizacija u političkoj praksi koja, po pravilu, ostaje izvan interesovanja političke teorije, te o čitavom kompleksu bioetičkih problema koji su, usled snažnog tehnološkog razvoja tokom prethodnih decenija, sve više dobili na značaju. Svakako vredi pomenuti i da je Đurković svojim prevodima nekih od standardnih spisa savremene političke i društvene teorije (Joram Hazoni, Jael Tamir, Noel O"Saliven, Denis F. Tompson) pružio značajan doprinos i popunjavanju belina u ovoj vrsti prevodne literature. Uporedo sa pomenutim istraživanjima, Đurković je pre gotovo dve decenije započeo i sa istraživanjima vanredno bogate baštine konzervativne političke misli. Kontinuirano bavljenje ovom temom autor je sada objedinio, u vidu prve sinteze istorije, desne političke misli napisane na srpskom jeziku. Već sama ova činjenica govori da je reč o krajnje nesvakidašnjem poduhvatu čija je pojava od prvorazredne važnosti za srpsku kulturu.
Ipak, pre nego što lapidarno naznačimo strukturu i noseće ideje Đurkovićeve knjige, smatramo da je važno ukazati na nekoliko prethodnih napomena koje je on izneo u Uvodu (str. 5–12). Naime, imajući u vidu stanje krize u kome se već nekoliko decenija nalazi savremeno srpsko društvo, autor je istakao neophodnost da se ono uredi makar sa „minimumom pristojnosti, predvidivosti i mogućnosti da različiti ljudi pošteno, otvoreno i sa što manje manipulacija sučeljavaju svoje stavove, a da što je moguće obrazovaniji i osvešćeniji birači (ne samo glasači!) imaju pravo da se informisano opredele između nekoliko autentičnih opcija” (str. 6). U ovom načelnom stanovištu koje, ujedno, predstavlja i njegov svojevrsni naučni i politički credo, Đurković je, u stvari, ukazao na dve važne činjenice: na vanredno značajnu ulogu manipulacije javnim mnjenjem posredstvom masovnih medija u savremenim društvima (čiji se uticaj teško može preceniti) i, drugo, na potrebu da društvene nauke, uključujući i političku i socijalnu filozofiju, odgovore svome društvenom pozivu prvenstveno time što bi analizirale goruća društvena, politička i ekonomska pitanja savremenog društva i na njih ponudila čitavu lepezu mogućih rešenja. Naime, saglasan sa ocenom Erika Hobsbauma koji je još pre više od četvrt veka tvrdio da čovečanstvo ubrzano „klizi niz padinu varvarizacije”, Đurković ne gubi iz vida da potreba sistematskog obrazovanja građana predstavlja takođe jedan od važnih zadataka društvenih nauka. Pri tome, zagovarajući pluralizam različitih idejnih stanovišta koja vode kontinuirani međusobni dijalog u cilju približavanja istini, on istupa sa istinski demokratskog stanovišta koje postojanje i međusobno uvažavanje različitosti razumeva kao conditio sine qua non svakog demokratski uređenog poretka. Naposletku, ukažimo još i na jednu okolnost nastanka ove knjige koju je autor, pomalo skromno, naznačio u fusnoti. Budući da je reč o temi koja gotovo u potpunosti predstavlja nepoznanicu unutar srpskog akademskog (filozofskog, sociološkog i politikološkog) diskursa, Đurković je – poput svih istraživača koji se odluče za otvaranje novih istraživačkih pitanja i kretanje „neutabanim stazama” akademskog života – u osnovi pionir i autodidakt u ovoj oblasti. Intelektualno se formirajući u vreme „poznog socijalizma” i početaka srpske tranzicije kada je marksistička paradigima još uvek dominirala u srpskoj društvenoj teoriji, Đurković je, kao što je i sâm istakao u predgovoru – „suštinski samouk, neko ko je čitavog života sam tragao za novim idejama, pokušavajući da ih izuči i unese u našu kulturu” (str. 12). Iako su nesumnjivo predstavljala otežavajuću činjenicu, postojeća ograničenja akademske sredine u kojoj je delovao Đurković je nadomestio intelektualnom radoznalošću i istrajnim procesom samoobrazovanja (tj. Bildunga) što mu je omogućilo da, bez suvišnih lutanja uobičajenih za slične poduhvate, ukaže na magistralne tokove desne misli u 20. veku.
Polazeći od stava da pridavanje naročite važnosti očuvanju poretka i vrednostima koje oličavaju religija, moral, dužnost i hijerarhija, predstavlja differentia specifica konzervativne ideologije, Đurković se prilikom izbora mislilaca koje je uključio u svoju sintezu rukovodio prvenstveno originalnošću i uticajnošću njihovih ideja. Sledeći ovo načelo, svoju knjigu je strukturirao u četiri tematske celine: u prvoj je analizirao neke od mislilaca glavnog toka, u drugoj predstavnike radikalne desnice, u trećoj je predstavio ekonomske teorije razvijene od strane desnih teoretičara dok je u četvrtoj pažnju usmerio ka pitanjima prava i porodice u savremenim društvima. Među misliocima „glavnog toka” (str. 15–176) Đurković je analizirao političku teoriju Džejmsa Fenimora Kupera i srpskih naprednjaka iz 70-ih godina 19. veka videći u njima rodonačelnike – u prvom slučaju američkog a u drugom slučaju srpskog – modernog konzervativizma. I Kuper je, kao i srpski konzervativci nekoliko decenija docnije, imao krajnje trezven odnos prema mogućnostima i inherentnim ograničenjima demokratskog uređenja uviđajući opasnosti od učešća širokih, neobrazovanih masa u političkom životu i sa time povezanim problemom „tiranije javnosti” – demokratske tiranije koja, služeći se masovnim medijima (u to vreme prvenstveno štampom) oblikuje javno mnjenje u skladu sa interesima demagoga tj. predvodnika rulje. Odatle je Kuper u pojavi masovne štampe video „zastrašujuću mašineriju” koja, zapravo, doprinosi širenju dezinformacija. U društvu obeleženom masovnom demagogijom, tiranijom većine i korupcijom, Kuper je naročiti značaj pridavao ideji društvene hijerarhije na čelu sa prosvećenom elitom obdarenom naročitim moralnim vrlinama. Međutim, nasuprot ove idealističke ideje o društvu kojim rukovodi izabrana elita, Kuper je dao trajan doprinos političkoj misli upravo svojom tezom da je u demokratskom političkom poretku najvažnije pitanje načina na koji se stvara javno mnjenje. Kada je, pak, reč o srpskim konzervativcima i njihovim vodećim predstavnicima – Milanu Piroćancu, Čedomilju Mijatoviću, Milutinu Garašaninu, Stojanu Novakoviću i Živojinu Periću – Đurković u njima vidi prvi oblik modernog srpskog konzervativizma koji po svom karakteru nije bio autoritaran već je, uvažavajući stvarnost srpskog agrarnog društva, bio zasnovan na ideji (ograničenog) demokratskog parlamentarnog uređenja, vladavine prava i izgradnje snažnih institucija. Pri tome, ono što je naročito značajno jeste Đurkovićeva revalorizacija misaone baštine srpskih konzervativaca koji su, posve neopravdano obeleženi kao tobožnji reakcionari, bili više od čitavog stoleća potisnuti iz srpskog kolektivnog sećanja.
Nakon ovih prethodnika modernog dvadesetovekovnog konzervativizma, Đurković je analizirao delo Gaetana Moske, jednog od najznačajnih društvenih teoretičara u 20. veku da bi, potom, istakao najvažnije elemente hrišćanske demokratije te odnosa savremenog hrišćanstva i ljudskih prava. Iako je zbog svoje teorija elita, u liberalnim i levičarskim krugovima Moska bio proskribovan kao arhireakcionar, on je, zapravo, ukazao na realnu činjenicu da faktičku vlast u svakom društvu – bez razlike u odnosu na njegov formalni oblik političkog uređenja, dakle, podjednako i u demokratiji koliko i u monarhiji – vrši jedna izrazita manjina tj. „politička klasa” koja uspeva da se nametne drugima iz čega nužno proističe i imanentna društvena nejednakost. Utemeljenost Moskinog suda potvrdila je, kako ističe Đurković, unutrašnja organizacija čak i onih partija koje nominalno zastupaju potpuno suprotne teze u odnosu na Mosku, a koje „neumitno slede modele političkih odnosa koje je Sicilijanac pokazao kao univerzalne” (str. 100). Kao izraziti elitista i aristokrata duha, Moska je, poput svih konzervativaca, takođe zazirao od učešća masa u političkom životu smatrajući ih pogodnim tlom za manipulacije od strane „političke klase”. U tom smislu, on je s pravom isticao da „glas nije pravo već politička funkcija za koju se čovek mora osposobiti”. Stoga je i pobedu fašizma smatrao neposrednom posledicom širenja biračkog prava. Osim toga, za razliku od mnogih društvenih teoretičara, Moska se nije libio da u svoju teoriju uključi i razmatranja onih „društvenih sila” koje su, zbog netransparentnosti svoga delovanja, većinom nepristupačne istraživačima iako imaju ogroman uticaj na političke, ekonomske i društvene tokove – reč je, u prvom redu, o tajnim organizacijama među kojima u Italiji, gde je Moska delovao, mafija i slobodno zidarstvo tradicionalno poseduju naročiti značaj. Imajući u vidu pomenute činjenice, Đurković zaključuje da Moskini teorijski uvidi predstavljaju „jedan od najrazvijenijih i najzanimljivijih primera desne političke misli srednjeg toka u 20. veku” (str. 106).
U narednom poglavlju Đurković je u širokoj istorijskoj perspektivi prikazao nastanak, razvoj i osnovna obeležja koncepta hrišćanske demokratije koji je obeležio politički razvoj Zapadne Evrope nakon Drugog svetskog rata. Ukazavši na teškoće sa kojima se Rimokatolička crkva suočavala u svome nastojanju da se odredi prema sveobuhvatnim promenama tokom 19. i prve polovine 20. veka i mesta svojih vernika u zapadnoevropskim društvima zahvaćenih snažnim procesom sekularizacije, Đurković s pravom označava donošenje papske enciklike Rerum Novarum 1891. kao prelomni trenutak u postepenom prihvatanju demokratije od strane Rimokatoličke crkve. Ipak, usled njene nasleđene autoritarne strukture, pojave komunizma u Rusiji nakon 1917. te slabosti same demokratije tokom međuratnog razdoblja, Rimokatolička crka prihvatila je demokratiju tek nakon okončanja Drugog svetskog rata. Istovremeno sa rasplamsavanjem Hladnog rata, u Zapadnoj Evropi formirane su stranke demohrišćanske orijentacije koje su, ubrzo, postale ključni akteri na političkoj sceni. One Zapadnoj Evropi nisu donele samo „jedan dug period mira, stabilnosti i izvanrednog tehnološkog i privrednog razvoja” već su i odsudno doprinele prevazilaženju tradicionalnih evropskih (prvenstveno francusko-nemačkih) antagonizama. Iako je hrišćanska demokratija prvenstveno fenomen vezan za većinski rimokatoličke zemlje, Đurković je prikazao genezu i specifična obeležja protestantske hrišćanske demokratije (Holandija, skandinavske zemlje) da bi, potom, istakao njene ključne doktrinarne elemente: princip personalizma koji egoističnom individualizmu suprotstavlja integralnu ličnost vernika; princip supsidijarnosti („spuštanje” nadležnosti u obavljanju poslova na nivo porodice, lokalne zajednice itd.); princip posredničkih institucija u vidu raznih udruženja građana okupljenih oko zajedničkog cilja; prin cip društvene solidarnosti koji zajednicu drži na okupu; princip kooperacije između različitih verskih denominacija; princip jedinstva hrišćanskog sveta i, naposletku, princip socijalnotržišne privrede (poznate u Nemačkoj pod nazivom ordoliberalizma). Detaljnu elaboraciju odnosa Rimokatoličke i Ruske pravoslavne crkve prema pitanju ljudskih prava, Đurković je pružio u narednom poglavlju istakavši, inače često zanemarenu činjenicu, da je personalistički diskurs, zahvaljujući delovanju izuzetno uticajnog rimokatoličkog mislioca Žaka Maritena, ugrađen u same temelje Univer zalne deklaracije o ljudskim pravima koju su Ujedinjene nacije izglasale 1948. godine.
U drugoj tematskoj celini posvećenoj „radikalnoj misli” (str. 177–374), koja, ujedno, predstavlja i središnji deo knjige, Đurković je analizirao političke ideje Ernsta Jingera, jednog od vodećih protagonista tzv. „konzervativne revolucije” u Vajmarskoj republici, koncept diktature Karla Šmita, najuticajnijeg i, ujedno, najkontroverznijeg nemačkog pravnog teoretičara u 20. veku, zatim, tradicionalističku političku teoriju Juliusa Evole, ezoteričnog mislioca potpuno suprotstavljenog racionalističkom duhu svoje epohe, zatim koncept evroazijstva Lava Gumiljova i, naposletku, snaženje nove radikalne desnice u Evropi u kontekstu pitanja imigracija. Svoj četvorici mislilaca koji su predmet Đurkovićeve analize svojstvena je, iako u različitoj meri, pobuna protiv modernizma. Međutim, među njima postoje i značajne razlike. Naime, Jinger i Šmit bili su „konzervativni revolucionari” koji su u svojim idejnim konstrukcijama kritikovali modernost ali su, istovremeno, ostvarili i osobenu i, nadasve, podsticajnu sintezu pojedinih elemenata tradicije i modernosti. Odatle je obojicu moguće svrstati među predstavnike uticajne škole mišljenja koju je Džefri Herf označio „reakcionarnim modernizmom” u svojoj, sada već klasičnoj, istoimenoj knjizi. Ovim izrazom Herf je označio posebno duhovno stanovište koje se razvilo u Vajmarskoj republici a čije je distinktivno obeležje predstavljalo prihvatanje tehničko-tehnološkog napretka – ili, drugim rečima, onoga što su filozofi Frankfurtske škole otprilike u isto vreme nazivali „instrumentalnom racionalnošću” – uz istovremeno odbacivanje modernih političkih institucija, pre svega parlamentarne demokratije i klasnog društva u ime tradicionalnog, autoritarnog političkog poretka i zajednice povezane iskonskim, organskim vezama. Pomenuti duhovni ambijent – kome su, osim Jingera i Šmita, pripadali neki od najistaknutijih nemačkih intelektualaca tokom međuratnog razdoblja (pored ostalih i Osvald Špengler, Verner Zombart, Martin Hajdeger, Hans Frajer, Gotfrid Ben) – predstavlja neophodan okvir za razumevanje njihove političke i socijalne filozofije. U tom kontekstu, Đurković ističe da su oni iznosili „radikalan zahtev da savremeni politički romantizam mora biti stvarna sintezna konzervativnog, hijerarhijskog modela ustrojenosti društva i stvarne modernosti, koja slavi tehniku kao instrument za emancipaciju naroda i države” (str. 199). Odatle i Jingerovo odbacivanje demokratije i fascinacija tehnologijom kao i Šmitovo odbacivanje ideje prirodnog prava i društvenog ugovora u ime diktature kao legitimnog oblika vlasti.
Za razliku od Jingera i Šmita, Julius Evola i Lav Gumiljov pripadaju posve drugačijim misaonim tradicijama: protivnik hrišćanstva, duboko prožet ezoterijom i misticizmom, Evola je istupao kao radikalni kritičar modernosti, progresa, demokratije i parlamentarizma dokazujući da zapadna materijalistička i racionalistička kultura nezaustavljivo propada. Zastupajući elitističko društveno uređenje, hijerarhijski društveni poredak i sakralni karakter države, Evola je naročiti značaj pridavao dvema idejama: prvo, ideji tradicije, koju je razumevao kao osobeni oblik superiornog, transcendentnog znanja koje proističe iz apsoluta, pomoću koga je jedino moguća duhovna obnova zapadne kulture i, drugo, ideji diktature čiji legimitet proističe iz sakralnog karaktera države a ne narodnog suvereniteta. Odatle je i sakralna monarhija, uređena na načelima subordinacije, discipline, lojalnosti i poslušnosti, sa vojnom elitom sačinjenom po uzoru na srednjovekovne viteško-monaške redove, predstavljala Evolin politički ideal. Ističući postojanje permanentnog „okultnog rata” koji se vodi uporedo sa „klasičnim” ratovanjem, Evola je poništavao razliku između ratnog i mirnodopskog stanja i zalagao za uspostavljanje vojnog poretka „koji će uvesti totalnu kontrolu države i proterati snage subverzije” (str. 259). Zbog svoje bliskosti sa italijanskim fašizmom i nemačkim nacizmom (prema kojima je, ipak, gajio određene aristokratske ograde), Evola je nakon Drugog svetskog rata bio u potpunosti marginalizovan postavši, prema Đurkovićevim rečima, „parija zapadne intelektualne scene” (str. 219).
Slično iskustvo marginalizacije doživeo je i Evolin savremenik u Sovjetskom Savezu, ruski mislilac Lav Gumiljov što je, ujedno, i jedina sličnost između ova dva konzervativna mislioca. Sin pesničkog para Nikolaja Gumiljova i Ane Ahmatove, Lav Gumiljov je tokom Staljinove vladavine u više navrata robijao po sovjetskim kazamatima.
„Otopljavanje”, tj. izvesna liberalizacija sovjetskog režima koja je usledila za vreme Nikite Hruščova, omogućilo je Gumiljovu da započne univerzitetsku karijeru baveći se istorijom i etnologijom turanskih naroda i, naročito, Hazara. Gumiljov je prvenstveno značajan kao jedan od vodećih teoretičara evroazijstva – specifične kulturološke i geopolitičke doktrine koja Rusiju razumeva kao osobenu civilizaciju koja sledi vlastiti, „treći put” drugačiji od Zapadne Evrope i Azije. Nadovezujući se na spekulativne koncepcije osnivača evroazijstva koji su, po pravilu, nakon Oktobarske revolucije delovali u emigraciji (Petar Savicki, Georgije Florovski, Nikolaj Trubeckoj i drugi), Gumiljov je nastojao da ih potkrepi svojim arheološkim, istorijskim i etnološkim istraživanjama pri čemu je, svojim unošenjem prirodnonaučnih koncepata u tumačenje istorije „često zapadao u diletantizam” (str. 320). Ipak, od trajnog značaja je njegova ideja da ugroženost od strane Zapada predstavlja geopolitičku konstantu u istoriji Rusije, shvaćene kao osobene prirodne i duhovno-istorijske celine. Upravo ovom svojom idejom Gumiljov je stekao izuzetnu popularnost tokom Perestrojke da bi, posthumno, njegove ideje o ruskom „posebnom putu” postale deo oficijelne geopolitičke strategije ruske države. Konačno, u posebnom poglavlju Đurković je analizirao snaženje nove radikalne desnice u Evropi u kontekstu kontinuirane imigracije, istakavši naročite ideje Alena de Benoa, vodećeg desnog milioca u savremenoj Francuskoj.
U trećoj celini, posvećenoj „desnoj ekonomiji” (str. 375–478) Đurković je težište svoje analize usmerio na tri međusobno povezane teme: ekonomsku teoriju distributivizma, zatim ekonomsku teoriju Vilhelma Repkea te socijalno-ekonomsko učenje Rimokatoličke i Ruske pravoslavne crkve. Videći u teoriji distributivizma „idejni doprinos angloameričkog katolicizma” i jednu vrstu odgovora na krajnosti protestantskog, individualističkog kapitalizma i kolektivističkog socijalizma, Đurković je prikazao temeljne ideje njenih glavnih predstavnika, Gilberta Kita Čestertona i Hilera Beloka. Uviđajući destruktivni potencijal kapitalizma i razobličavajući njegovu ideološku fasadu – u tom smislu karakterističan je, pored ostalog, Belokov sud da „sloboda u kapitalizmu znači slobodu da se umre od gladi” – obojica teoretičara kritikovali su monopolistički kapitalizam, finansijske spekulacije i isticali značaj morala u privrednom životu i ravnomerniju raspodelu društvenog bogatstva. Na opasnosnosti od neregulisanog tržišta koje proizvodi periodične ekonomske a, usled toga, i političke krize, istrajno je ukazivao i Vilhelm Repke, „jedna od najzanimljivijih i intelektualno najširih figura druge polovine 20. veka”. Njegova ključna ideja je da tržište tj. zakon ponude i potražnje ne može da bude niti jedini niti univerzalni regulator ekonomskog života već da država mora da obezbedi čvrst okvir tj. uređeni poredak u kome se, osim slobode privrednog života, podjednako poštuju i pravo, običaji, moralne norme i zajedničke vrednosti. Ovo posebno, budući da je jedino na taj način moguće uspostaviti istinski zdravu ekonomiju i zdravo, što znači, socijalno odgovorno društvo. U tom kontekstu, Repke je naročito naglašavao značaj hrišćanske religioznosti sa njenim karakterističnim skupom vrednosti. Ovim svojim shvatanjima, koja su se u mnogome podudarala sa ekonomskim shvatanjima distribucionista, Repke je postao „otac socijalne tržišne privrede” nakon Drugog svetskog rata. Na ova razmatranja logično se nadovezuje analiza socijalno-ekonomskog učenja Ruske pravoslavne i Rimokatoličke crkve. Za razliku od relativno malo pažnje koju Ruska pravoslavna crkva posvećuje pitanjima rada i ekonomije pristupajući im sa načelnog i apstraktnog stanovišta, Rimokatolička crkva otvorenije i daleko iscrpnije govori o pravima radnika, njihovom položaju u savremenom globalizovanom svetu i, tvrdnjom da je čovek „pokretač, središe i cilj celokupnog socioekonomskog života” (str. 468), naglašava suštinsku povezanost ekonomije i morala.
U četvrtoj i, ujedno, zaključnoj celini knjige Đurković je analizirao neka od ključnih pitanja na kojima insistira savremeni konzervativizam: pitanje sudske diktature, politike razvoda te borbe za očuvanje porodice (str. 479–590). U prvom slučaju, reč je o raširenoj praksi prisvajanja zakonodavne vlasti od strane sudova koja predstavlja specifično obeležje pravnog sistema u SAD odakle se, sasvim nekritički, širi i u drugim zemljama. Sudija i pravni teoretičar Robert Bork nazvao je ovu praksu „sudskom diktaturom” koja je sudove, od čuvara zakonitog poretka, pretvorila u „političke instrumente za rekonstrukciju društva suprotno volji naroda i za nametanje onoga što oni vide kao sadržinsku (supstantivnu) pravdu” (str. 482). Kao jedan od najkarakterističnijih primera ove diktature Đurković je razmotrio tzv. „politike razvoda” prikazavši ideje Stivena Baskervila, vodećeg poznavaoca porodičnog prava i kritičara ove prakse u SAD. U osnovi, reč je o procesu koji se odvija pod okriljem ideologije „rodne ravnopravnosti” i vodi razaranju porodice i stvaranju društva atomizovanih jedinki. Imajući u vidu ove činjenice, jedno od glavnih pitanja u savremenom konzervativizmu tiče se upravo očuvanja tradicionalne porodice koja se u globalizovanom društvu našla na udaru levo-liberalnih ideologija podržanih od strane krupnog kapitala. Ovo posebno budući da je u njegovom interesu, kako ističe Đurković, „da se formira androgina, zamenljiva osoba, individualac usredsređen na karijeru, neukorenjen i nevezan za porodicu” (str. 534). Svojevrsnu potvrdu ove teze on je pronašao u delu Alana Karlsona, jednog od najznačajnijih savremenih istra-živača porodice i vodećeg zastupnika tradicionalnih porodičnih vrednosti i kritičara feminizma, kontracepcije, abortusa, razvoda i, uopšte, LGBT i queer ideologije. Pokušavši da istaknemo samo neke od najvažnijih misaonih motiva Đurkovićeve sadržajima vanredno bogate knjige, smatramo da – s obzirom na opštu pojmovnu zbrku koja vlada u javnom diskursu u pogledu vrednosnog utemeljenja savremenih ideologija kao i na rasprostranjenost teze o nastupajućem dobu „postistine” – nekoliko njegovih uporišnih ideja zaslužuju naročitu pažnju. Naime, Đurković s punim pravom ističe da je upravo jedno od karakterističnih obeležja savremenog konzervativizma insistiranje na „demokratiji i pravu glasa običnog čoveka kao jednom od poslednjih uporišta koje čuva svet od novog totalitarizma” (str. 17). Doživevši temeljan preobražaj tokom 20. veka, konzervativna misao je danas, na prividno paradoksalan način, postala branilac temeljnih demokratskih vrednosti: slobode, pravne jednakosti i nacionalnog suvereniteta. Ovom sudu mogli bismo dodati još i to da je nacionalna država – nasuprot očekivanjima o nastupanju tzv. „postnacionalne konstelacije” koja su pratila globalni trijumf neoliberalne ideologije tokom poslednje decenije 20. veka – postala možda poslednji potencijalni bastion individualne i kolektivne slobode od dominacije globalizovanog, korporativnog kapitalizma. Osim toga, savremena kriza kapitalizma iznova je aktuelizovala stara pitanja o mogućnosti reforme ovog, inače vanredno prilagodljivog, ekonomskog sistema. Stoga, naročit značaj iznova stiču intelektualni uvidi predstavnika distribucionizma poput, na primer, Belokovog koncepta „servilne države” ili, pak, Kuperovog upozorenja o manipulativnoj prirodi masovnih medija (koja je sa savremenom informatičkom revolucijom poprimila ranije neslućene razmere). U tom smislu, vredi se svakako zamisliti i nad, iako na prvi pogled radikalnom, Đurkovićevom ocenom da idejnu osnovu savremenih levo-liberalnih ideologija predstavlja „trockizam u kombinaciji sa fundamentalističkim feminizmom” (str. 491). Ovo posebno imajući u vidu da se, pod krinkom ideologije ljudskih prava, zapravo radi o jednoj vrsti novog, rekli bismo „puzajućeg totalitarizma” koji, osim što je usmeren na razaranje tradicionalnih društvenih veza, ima i veoma jasne političke implikacije: u prvom redu, nametanje jedne, univerzalno važeće „istine” i poništavanje svakog prava na pluralizam vrednosti i mogućnosti izbora što, na koncu, potire sam pojam ljudske slobode. Privodeći kraju osvrt na delo koje smo nastojali da predstavimo, neophodno je reći još i da, osim bogatstva sadržaja posvećenih mnogim nedovoljno poznatim ili posve nepoznatim misaonim tradicijama, autora knjige odlikuju odlično poznavanje literature na više evropskih jezika, sistemačnost, jasnost i preglednost u izlaganju, nepretencioznost u izricanju sudova i odsustvo svake apodiktičnosti. S obzirom na pomenute vrline Đurkovićevog dela, nije preterana ocena da je reč, u punom smislu, o zaista kapitalnom delu iz domena istorije političke filozofije/političke teorije koje istovremeno popunjava jednu eklatantnu prazninu u srpskoj kulturi. Time, međutim, tema nipošto nije iscrpljena već je autor, brojnim pitanjima koja je pokrenuo, „odškrinuo vrata” za buduće istraživače što je, nesumnjivo, bio i jedan od njegovih ciljeva prilikom pisanja ove sinteze. Da zaključimo – kao svojevrsna rekapitulacija njegovog vlastitog rada tokom prethodne dve decenije, Đurkovićeva sinteza, osim što podstiče na kritičko preispitivanje savremenog društva i njegovih brojnih zabluda predstavlja, ujedno, i neizostavno polazište za naredne generacije istraživača konzervativne misli u 20. veku. Na taj način Miša Đurković se potvrdio ne samo kao erudita, širokih znanja i razuđenih interesovanja, već i kao intelektualac iskreno privržen kulturi dijaloga. Upravo ova, više nego retka, osobina čini njegovo delo još vrednijim!
Mihael Antolović
