Uspon i pad demokratije u Srbiji posle Petog oktobra

01.04.21

Srpska politička misao

Studija Nebojše Vladisavljevića, profesora Uni verziteta u Beogradu, vodi nas na dugo putovanje kroz dinamičan razvoj demokratije u Srbiji u poslednje dve decenije – od njenog „rađanja” u velikom prasku petooktobarske revolucije kojom je sa pozicija moći uklonjen decenijski relikt autoritarnog socijalističkog režima, do poslednjih godina koje se u ovom smislu najbolje mogu opisati aktuelnim terminološkim lutanjem između stanja takmičarskog autoritarizma i hibridnog režima.
Izuzetno akademski relevantna, a pritom tematski društveno aktuelna kako za praktičare politike, tako i za generalnu javnost, knjiga iznosi smelu ali dobro utemeljenu tvrdnju da akademske analize i popularni indeksi koji opisno ocenjuju institucije i politički život, u velikoj meri potcenjuju kvalitet demokratije ostvaren u Srbiji u prvoj deceniji posle Petog oktobra. Vladisavljević smatra da su pred nove demokratije postavljeni nerealno visoki standardi, krojeni po merilima razvijenih zapadnih država duge demokratske tradicije. Takva merila je nemoguće dosegnuti u nekoliko kratkih godina, te ocene iz navedenih indeksa često predstavljaju teret mladim demokratskim državama.
Peti oktobar 2000. godine je logično označen kao prelomni momenat u kome je masovni otpor autoritarnom režimu konačno kulminirao padom nedemokratske vlasti i promenom unutrašnje i spoljne politike, kao i početkom uspona demokratskih ustanova. Autor naročito ističe zavidan nivo dostignutog demokratskog razvoja u veoma nepovoljnim okolnostima nasleđenih unutrašnjih problema i međunarodnih okolnosti u kojima su se zatekle demokratske partije koje su tada preuzele rukovođenje Srbijom. Te okolnosti uključuju autoritarno nasleđe neopatrimonijalnog režima (ne samo u smislu političke kulture, već i u praktičnom, a pre svega kadrovskom smislu), post-konfliktno nasleđe, izneverena nacionalna očekivanja, razorene institucije, nasleđe individualne kontrole i stranačke feudalizacije službi bezbednosti i njihove instrumentalizacije u političke svrhe (čemu nisu odolele ni stranke nove vlasti); ali i međunarodne pritiske i spoljna ograničenja mladoj demokratiji koja je momentalno počela da podnosi teret grehova prošlog režima. Tako je petooktobarska vlast dobila u amanet da simultano rešava pitanja tranzicione pravde, Haškog tribunala, statusa Kosova i Metohije, federalnih odnosa sa Crnom Gorom – što su teme čiji test gravidnosti teško da bi izdržale institucije i partijski sistemi mnogo razvijenijih i stabilnijih demokratija.
Upravo indukovani upliv ovih tema u političko takmičenje i njihova dominacija stvorili su vrlo brzo nove rascepe u partijskom sistemu post-petooktobarske Srbije. Naime, tokom prvih nekoliko izbornih ciklusa odvija se novo prestrojavanje: umesto rascepa demokratija-autoritarizam u kome su se suočavale demokratske stranke i stranke starog režima, primat počinje da dobija rascep između „evropske” i „nacionalne struje”, a sa obe strane se po potrebi nalaze i demokratske i starorežimske partije. To za rezultat ima više posledica: demokratizacija je kao proces opterećena pitanjima tranzicione pravde i rešavanjem zaostalih nacionalnih pitanja, dok je demokratski blok presečen novim linijama podele. Konsekventno, dominacija ovih pitanja vratila je legitimitet i podršku strankama starog režima, omogućivši im da se ponovo pozicioniraju u novoj konstelaciji društvenih podela.
Ipak, smatra Vladisavljević, novouspostavljene demokratske institucije su velikim delom uspele da se izbore sa ovim izazovima i da ih kanališu u mirno, izborno rešavanje ozbiljnih društvenih konflikata, uz niske, ograničene i sporadične izlive nasilja. To se posebno odnosi na identitetske sukobe – one oko percipirane dihotomije „Kosovo ili Evropa” ili oko prava novih (seksualnih) manjina, što su pitanja koja su dominirala političkim diskursom u drugoj polovini perioda demokratskog uspona.
Upravo na ovom mestu autor nas uvodi u svoj metodološki pristup, na osnovu koga se kroz kvantitativnu analizu medijskih sadržaja u vezi sa glavnim društveno-političkim sukobima u Srbiji u periodu od 2000. do 2015. godine ocenjuje kvalitet demokratije. Radi se o složenom metodološkom okviru koji kombinuje kvantitativne metode analize medijskog diskursa i kvalitativne metode, uključujući i intervjue sa više desetina aktera analiziranih događaja, kako bi se bolje razumela demokratska tranzicija u Srbiji.
Kao ključne društvene sukobe na kojima testira svoje hipoteze, Vladisavljević bira četiri epizode tj. prelomne tačke za analizu: hapšenje Slobodana Miloševića 2001. godine (kroz taj događaj se prelama celokupan odnos prema pitanjima tranzicione pravde, nasleđa autoritarnog režima, ali i prirode petooktobarske revolucije), identitetsko-spoljnopolitički sukob „Kosovo ili Evropa” koji je kulminirao na izborima 2008. godine, sukob oko Parade ponosa i suprotstavljene Porodične šetnje 2010. godine (identitetski sukob oko prava novih manjina), i kampanja vladajućih stranaka protiv Zaštitnika građana 2015. godine (što može biti percipirano kao sukob oko ovlašćenja i uticaja nezavisnih institucija, ali i šire, kao borba za legitimizaciju novih autoritarnih tendencija). Analiza vrednosti izabranih parametara u navedenim epizodama govori o visokom nivou demokratskog takmičenja u prvoj deceniji nakon pada Miloševićevog režima, kako između vlasti i opozicije, tako i unutar vladajućih koalicija. Vladisavljevićev argument je da ravnoteža snaga unutar ove dve ose političkog života (vlast-opozicija, kao i koalicioni partner-koalicioni partner) doprinosi međusobnoj kontroli aktera, a sledstveno i kulturi konsenzusa, umerenosti i demokratskom razvoju. Podaci svedoče i o visokom nivou učešća civilnog društva u političkom životu (naročito u identitetskim sukobima); kao i o želji aktera da se sukobi razreše institucionalno, najčešće na demokratskim izborima. Autor takođe analizira i odgovornost tj. pozivanje na odgovornost vladajućih aktera. Prema svim pokazateljima i uprkos svim manama i primedbama, Srbija u tom periodu može biti ocenjena kao funkcionalna demokratija, u kojoj svi relevantni akteri prihvataju demokratska pravila igre i demokratske ishode.
Postepeno međutim, dolazi do laganog urušavanja demokratije i uspona novog autoritarizma, a magnituda demokratskog pada je, prema autoru, drastično potcenjena – započela je već oko 2010. godine (a svakako je nagoveštena formiranjem vlade DS i SPS 2008. godine, kojom je uklonjena kohabitacija, ali i interna koaliciona ravnoteža snaga tj. ravnoteža kontrole koja je postojala tokom Đinđićeve i obe Koštuničine vlade). Svedoci smo da tek od 2019. ili 2020. godine pomenuti globalni indeksi počinju Srbiju da percipiraju kao državu manjkave demokratije, kompetitivnog autoritarizma ili hibridnog režima, u zavisnosti od njihove prihvaćene terminologije.
Pad demokratije se oslikava u analizi sukoba oko Zaštitnika građana, 2015. godine (odlično identifikovanom prelomnom momentu srpske demokratije), kada je ova institucija u načelu održala nezavisnost, ali čini se da nije došlo do pobede demokratskih institucija u celini, kao u prethodna tri sukoba. Naime, vladajuća stranka, kao glavni generator sukoba, odnela je ubedljivu pobedu na narednim izborima, te kriterijum odgovornosti nije ostvaren – ni u dominantnom medijskom diskursu, ni u konkretnom izbornom rezultatu. Legitimitet demokratskih institucija i posebno demokratskih stranaka je 2015. godine već bio nagrižen frustracijom velikog broja građana – zbog ogromnih problema u tranziciji (naročito u socioekonomskom aspektu), stalnih društvenih sukoba, kao i rastuće autoritarne i koruptivne prirode vlade kojom je dominirao tadašnji predsednik Tadić, a sve to u situaciji katastrofalne ekonomske krize. U takvu ljušturu demokratskih institucija vrlo brzo se „useljavaju” autoritarne prakse, pod krilom povratka obnovljenih partija starog režima na vlast, od 2012. godine. Usledio je kolaps petooktobarskih stranaka, prožimanje partijskog sistema od strane dominantnog aktera kroz marginalizaciju ili kooptaciju opozicije, kao i pacifikovanje civilnog društva kroz deklarativno prihvatanje evropskih vrednosti i nominalno pro-zapadne spoljnopolitičke orijentacije, uz neizbežnu institucionalizovanu finansijsku podršku. Prema mišljenju autora, od 2012. godine na sceni je prelazak iz delegativne demokratije, kako opisuje stanje režima od 2008. do 2012. godine, u takmičarski autoritarizam – formu izbornog sistema u kome postoje demokratske procedure tj. pravila igre, ali su u praksi i institucije i mediji i finansiranje značajno na strani jednog aktera, koji neretko primenjuje manipulativne i autoritarne metode.Knjiga „Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra” je studija kakva je nedostajala aktuelnoj situaciji u Srbiji, ali i domaćoj i regionalnoj političkoj nauci uopšte – uz odličnu teorijsku utemeljenost, metodološku inovativnost, ali i propovedački zanosan, mada ponekad repetitivan stil autora. Knjiga sa sobom nosi nekoliko važnih poruka. Glavno pitanje knjige je ustvari „kako smo ovde dospeli?” – posebno uzevši u obzir ocenu autora da se Srbija bližila idealu ako ne konsolidovane, a onda svakako funkcionalne demokratije u kojoj su demokratske ustanove razrešavale polarizujuće društvene sukobe. Ipak, čini se da je teret ovih sukoba na kraju ipak bio prevelik. Tome treba dodati i nepovoljno međunarodno okruženje, mada autor ističe prevashodno važnost unutrašnjih uzroka – ulogu demokratskih stranaka u padu demokratije, od inicijalnih međusobnih sukoba do otvorenog klijentelizma i ograničavanja demokratskih sloboda u poslednjoj iteraciji petooktobarskih vlasti. Studiji se eventualno može prigovoriti da nedovoljno ističe značaj ekonomskih uzroka za pad petooktobarskih stranaka i prolongiranu podršku aktuelnim vlastima, iako autor ne zanemaruje društveni okvir ekonomske i socijalne krize u kome se pad demokratije odvijao.
Na koncu, Vladisavljević ističe ravnotežu unutar političkog sistema kao često zanemarenu vrednost: ne samo između opozicije i vlasti, već i unutar vladajućih koalicija, ali i mogućih kohabitacija između dve grane izvršne vlasti. Od 2012. godine, ovakve ravnoteže uopšte ne postoje (mada je upitno da li su postojale od 2008. godine) i to uslovljava neograničenu moć jednog aktera. Na tom mestu autor ističe i značaj izbornog sistema koji, makar u teoriji (tj. u situaciji u kojoj partijski sistem nema predominantnog aktera), obezbeđuje koalicione vlade i proporcionalnu zastupljenost opozicije u parlamentu.
Knjiga završava procenom da će borba protiv novog autoritarizma potrajati, ali pruža svakako važne poruke za dalje akademsko, kao i političko delovanje. Narativ autora o značaju inicijativa poput „Ne davimo Beograd” ili aktivnosti poznatih karikaturista u toj „borbi” je suviše optimističan uzevši u obzir njihovu snagu i domet danas, ali takav stav možda više govori o kolapsu današnjih opozicionih stranaka, nego o navedenim organizacijama i pojedincima. U krajnjoj liniji, značajno je primetiti da Srbija ima dugu tradiciju masovnog otpora autoritarnim režimima, kao i živo nasleđe vaninstitucionalne borbe prisutno na svim stranama političkog spektra. Ipak, čini se da je za uspeh takve borbe ipak potreban i povoljan međunarodni okvir, bez koga teško da će doći do ponovnog zanošenja klatna u pravcu veće demokratizacije. Uostalom, to je pokazao i prošlogodišnji bojkot izbora izveden od strane značajnog dela opozicionih stranaka: bez spoljne podrške, konkretni efekti bojkota su bili zanemarljivi, a vladajuće partije su, čak i na takvim izborima, ojačale svoj unutrašnji i spoljašnji legitimitet.
Dejan Bursać

15.08.20 Danas

Knjigom Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra (Arhipelag, Beograd 2019), Nebojša Vladisavljević prihvatio se teškog i nezahvalnog posla da oceni demokratske procese i stanje demokratije u Srbiji, od 2000. do danas.

Mislimo sa dosta uspeha, jer knjiga je pisana tako da se mnogobrojni politikološki pojmovi mogu lako razumeti, kao i procesi koji su bitni za ocenu stanja demokratije.

Autor je svoje istraživanje započeo sa dva događaja iz političke istorije Srbije, oktobarskim događajima 2000, te slučajem Savamala iz 2016.

Oni su bitni jer „protesti Petog oktobra i slučaj Savamala pružaju dve bitno različite slike političkog života od dvehiljadite do danas: uspešnog masovnog otpora nedemokratskoj vlasti Slobodana Miloševića i dramatične zloupotrebe vlasti u poslednjih nekoliko godina“ (NV).

To je tako zbog činjenice radikalne promene spoljne i unutrašnje politike, nakon događaja iz 2000, karakteiristične za novu DOS-ovsku vlast.

Tada započinje izgradnja demokratskih institucija, izraženija zaštita ljudskih prava, osnova za medijske slobode, uz pretpostavke za kvalitetniji politički život.

Izlazi se i iz međunarodne izolacije, zemlja se približava EU, uz nerešen status Kosova. Jedan od prvih sukoba unutar nove vlasti je odnos prema EU-integracijama: „Naime, evropske integracije su uslovljene radikalnom i naglom promenom odnosa vlasti prema ključnim problemima iz prošlosti i kosovskom pitanju“ (NV).

Imajući u vidu događaje oko Savamale, autor ih sagledava kao neviđenu zloupotrebu vlasti, jer je došlo do suspenzije ustavno-pravnog poretka države na nekoliko sati, koju vrše ljudi bliskih vlasti, sa namerom da se udovolji prohtevima privatnih investitora, gde se javlja, po režim, mnoštvo neprijatnih pitanja.

Ovde je reč o slučaju brutalnog gaženja ljudskih prava, ugrožene imovina građana, te sramne reakcije policije.

Ova dva događaja, svojevrsne paradigme razvoja demokratije u Srbiji s početka 21. veka, autor navodi da bi ukazao na opisivanje punog kruga, politički život u Srbiji se vratio tamo odakle je u jesen 2000. krenuo, potrebno je ponovno osvajanje osnovnih demokratskih sloboda.

Nakon svrgavanja režima Slobodana Miloševića, u političkom životu došlo je do određenih pomaka, utvrdile su se osnove rada demokratskih institucija, uključujući slobodne i poštene izbore, te zaštitu ljudskih prava.

Autor naglašava i činjenicu da se tu ipak radilo o pretežno slabim i nestabilnim institucijama: „Akademske i druge analize uglavnom značajno potcenjuju kvalitet demokratije u prvoj deceniji posle Petog oktobra, kao i da ga radikalno precenjuju u poslednjih nekoliko godina“ (NV).

Demokratski razvoj zemlje pratili su određeni sukobi, od kojih Vladisavljević posebno ističe četiri takva: Hapšenje i izručenje Haškom tribunalu Slobodana Miloševića (2001); Evropske integracije, kosovsko pitanje i izborna kampanja (2008); Parada ponosa (2010) i Kampanja vlasti i tabloida protiv Saše Jankovića (2015).

Isti su specifični jer su izvirali iz nasleđa prethodnih režima, nacionalnih sukoba, te iz dinamike demokratskog razvoja.

Ovo imamo u vidu jer su pitanja tranzicione pravde, izbora, identitetska pitanja, ljudsko-manjinska prava, te kontrola izvršne vlasti, ključna pitanja savremenih demokratija.

Autor je stava da su ovi sporovi u Srbiji daleko nadilazili mesta gde su se javljali, sporo su rešavani i imali su znatan, dugotrajan i dramatičan uticaj na politički život.

Ocene i stanju demokratije u Srbiji, u navedenom periodu, po autoru nisu jednoznačne.

Jer, iako ima ocena po kojima je Srbija primer uspešnosti u kratkom procesu, talasu demokratizacije autoritarnih država, Vladisavljević misli drugačije: „Detaljna empirijska istraživanja političkog života u zemlji u tom razdoblju govore da je u najboljem slučaju reč o slaboj i nestabilnoj demokratiji“ (NV): Tu imao slučaj utvrđivanja indeksa demokratije u Srbiji, da se uvek ponavlja stav o sporom napretku demokratizacije društva, te o nedovoljno ukupnom stanju demokratije, nedostatku medijskih sloboda i slično. Vrlo je bitno, kada se empirijski istražuje demokratija, da se uoči razliku između demokratskih i nedemokratskih režima, da se utvrdi gde je prag demokratije.

Autor ove studije sledi američkog politikologa Roberta Dala, koji je insistirao na obeležju demokratije kao odgovornosti prema svim građanima, odnosno, mogućnosti formulisanja zahteva građana, da se oni iznesu pred vlasti, a da vlasti sve te zahteve vrednuju.

„Tako shvaćen pojam demokratije uključuje slobodne, poštene i takmičarske izbore i zaštitu osnovnih sloboda – slobode izražavanja, medija, udruživanja i okupljanja. Pored toga, demokratija podrazumeva da ne postoje rezervisani domeni, odnosno neizabrana tela koja onemogučavaju izabranim fukcionerima kontrolu ključnih poluga vlasti“ (NV).

Iz ovog sledi stav o tome šta je konsolidovana demokratija – to je ona demokratija za koju se očekuje da će trajati i u narednom periodu.

Kad govori o početku istraživačkog period, autor naglašava da su glavni akteri promena bile partije DS i DSS: „Te stranke su postavile temelje demokratije uspostavljanjem institucionalnog paketa demokratije, uključujući slobodne i poštene izbore i zaštitu sloboda izražavanja, medija, udruženja i okupljanja“ (NV).

Autor kaže da gotovo sve što je tada dobro urađeno, urađeno je kao produkt njihovog zajedničkog delovanja; kad je dolazilo do kršenja procedura, zloupotreba vlasti i problematičnih odluka, on su bile rezultat samostalnog delovanje jedne od ove dve partije, posebno kao produkt sukoba ili borbe za vlast.

Slomom postdosovskih partija, nakon 2012, započinje SNS vladavina, disciplinovanje koalicionih saradnika, uspostavljanje potpune dominacije u političkom životu, stvaranja populističkog vakuuma, prekomernog korišćenja moći i javnih resursa protiv opozicije i svih drugih mogućih oponenata.

„Tako je ubrzano urušavanje medijskih sloboda i izbora, sve do konačnog sloma demokratije i uspona novog autoritarizma“ (NV).

Vladisavljević, upoređujući Miloševićev i Vučićev režim, kaže da je prvi od samog početka imao masovan otpor demokratskih snaga, što je i dovelo do njegovog kraha.

Drugi režim oponenti dugo nisu ozbiljnije propitivali, do 2015, kad se javlja otpor manipulaciji, prvenstveno kod civilnog društva.

Opozicione partije nastupaju konfuzno i poprilično neuspešno, nakon sloma na izborima 2012, te odlaska DS u (dugotrajniju) opoziciju.

Ista nosi hipoteku iz godina vlasti, neuspešna u nastojanjima da pronađe pravu meru organizovanja, delovanja, ideološkog usmerenja i načina da se poveže sa sebi sličnima i ponudi alternativnu politiku biračima, u odnosu na partije režima.

„Verovatno očekuju da uz pomoć spoljne podrške, blagonaklonog otvaranja medija od strane vlastodršca i/ili naglog i neočekivanog urušavanje režima iznutra pridobiju birače i osvoje vlast – a ne mukotrpnim i rizičnim terenskim radom i razvojem organizacionih kapaciteta u miljeu sve represivnije vlasti“, karakteriše autor ostale opozicione partije.

Zato gledamo neuverljive akte ujedinjavanja, bez razvoja partijskih infrastruktura, povezivanja u šire, demokratske blokove, sa uključenjem i aktera civilnog društva.

Uz bitan uslova da na čelu partija moraju biti kredibilni partijski lideri, bez mrlja prethodnog perioda.

Imajući u vidu deficit takvih na opozicionoj partijskoj sceni, Vladisavljević studiju zaključuje poprilično skeptično – borba protiv autoritarizma u Srbiji će još potrajati.

Duško Radosavljević

01.02.20

Politicke perspektive - br. 1/2020
Dve decenije od petooktobarskih promena nisu umanjile interesovanje akademske zajednice za razumevanje uzroka, karaktera i posledica urušavanja Miloševicevog režima. aktuelni politicki problemi i sukobi podsticu mnoge da promišljaju i preispituju demokratske procese nakon 5. oktobra, uspone i padove demokratskog razvoja koji su obeležili savremenu istoriju Srbije. Na osnovu dosadašnjih studija, akademskih clanaka i knjiga mogu se uvideti nijansirane i drasticne razlike u pogledu tumacenja karaktera promene vlasti i posledica koje je ostavila na politicki život. relevantnost teme za akademsku raspravu proizilazi iz postojecih politickih okolnosti koji dele zajednicko iskustvo sa predoktobarskim dešavanjima: (1) napuštanje parlamenta i bojkot izbora od strane veceg dela opozicije; (2) autoritarna vladavina aktuelne stranke koja sužava prostor za politicko nadmetanje, zloupotrebljava javne resurse u partijske svrhe, narušava podelu vlasti u korist izvršne i guši medijske slobode; (3) medunarodni akteri, pre svega, evropska unija i Sjedinjene americke države, ne suprotstavljaju se nedemokratskim trendovima vec pružaju precutnu podrušku vlasti; i (4) ucestali protesti gradana širom Srbije. Po mnogo cemu ovi dogadaji podsecaju na period pre pada Miloševicevog režima, ali sa bitnim razlikama o odnosu na devedesete – od medunarodnih do unutrašnjih okolnosti i raspoloženja – koje bitno odreduju karakter i sadržaj trenutnih politickih procesa.

Zahtev za istorijskom distancom da bi se iz nepristrasne tacke sagledali i razumeli odredeni dogadaji poništen je nepovoljnim razvojem i trenutnim stanjem demokratije u Srbiji. Obostrani pritisak koji na naše mišljenje i promišljanje vrši bliža istorija Srbije, s jedne strane, i sadašnjica, s druge strane proizvodi pitanja koja traže odgovore: gde smo, kako smo dospeli ovde i kuda dalje? Ukoliko se krene od opštih ka konkretnim pitanjima trebalo bi odgovoriti na sledeca: Kako se odvijala demokratska tranzicija u Srbiji posle 5. oktobra?; Koji su faktori, akteri i procesi uticali na to da nakon rušenja nedemokratskog režima i kratkog demokratskog razdoblja Srbija ponovo krene – ili se vraca u nedemokratki režim?; Na osnovu kojih teorijskih polazišta odrediti karakter sadašnjeg režima i, ako postoje, koje su razlike u odnosu na period tokom 90ih?; I, konacno, koji su uzroci sumraka demokatije i poništavanja dotatašnjih rezultata dolaskom na vlast obnovljenih partija starog režima? Na navedena pitanja, ali i mnoga druga, nastojao je da odgovori profesor Fakulteta politickih nauka, nebojša vladisavljevic, u svojoj knjizi Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra.

Knjiga se pojavila 2019. u izdanju Arhipelaga u Beogradu zajedno sa masovnim protestima gradana širom Srbije i sve vece polarizacije na politickoj sceni, te se shodno tome, može reci da je obavijena duhom pobune protiv nedemokratskih tendencija. Relevatnost knjige ogleda se, ne samo u ,,pravom trenutku’’ za njeno objavljivanje, vec i u primenjenoj metodologiji i teorijskoj osnovi za razumevanje karaktera režima i njegove promene, demokratske tranzicije i faktora koji te procese pospešuju ili sabotiraju. u odnosu na prethodno objavljene knjige od drugih autora o navedenoj temi – može se uvideti da je vladisavljevic primenio znatno složeniji metodološki pristup u razumevanju demokratske tranzicije nakon 5. oktobra. Metodološki doprinos ogleda se u nastojanju da, pored ,,objektivnih’’ kriterijuma pri ocenjivanju demokratije, unese kvantitativnu analizu sadržaja medijskog diskursa u prelomnim politickim trenucima. Pored toga, autor primenom istorijsko–institucionalne analize osvetljava mnoge apsekte demokratizacije koji su zanemareni ili odstranjeni u nameri da se dode do opštih kriterijuma. u pogledu teorijskog pristupa kojim se analiziraju politicki i demokratski procesi (usponi i padovi demokratije), autor polazi od savremenih politikoloških rasprava koje naglašavaju ulogu sukoba u konsolidaciji demokratije (tilly 2003). osnovna teorijska pretpostavka podrazumeva da se demokratija može smatrati konsolidovanom ukoliko ustanove istraju u presudnim politickim sukobima koji polarizuju politicki život. U skladu sa tim, empirijska analiza konfliktne strane demokratije podrazumeva da ukoliko kljucni politicki raskoli ne naruše institucije može se tvrditi da je demokratija konsolidovana. Kako bi primenio navedeni teorijski pristup autor analizira cetiri ,,prelomna trenutka’’ – politicka sukoba demokratskog razvoja Srbije: (1) hapšenje i izrucenje Miloševica 2001.; (2) evropske integracije i kosovsko pitanje 2008.; (3) održavanje ,,Parade ponosa’’ 2010.; i (4) kampanje vlasti i njima bliskih tabloidnih medija protiv zaštitnika gradana 2015. takvim odabirom obuhvataju se sva tri politicka razdoblja od 5. oktobra do danas: revolucionalrno razdoblje (2000 – 2003.), stabilna vladavina petooktobarskih stranaka (2004 – 2012.) i povratak na vlast obnovljenih stranaka starog režima 2012. Kvalifikacija Vucicevog režima kao komptetitivnog autoritarizma sa naglaskom na manipulativnost pojavljuje se prvi put sa vladisavljevicevom knjigom.

Na opštem nivou knjiga je bazirana na tvrdnji da je demokratija u prvoj deceniji nakon 5. oktobra potcenjena, a u drugoj precenjena. U nastavku cemo se, pre nego što objasnimo pojedine delove knjige i iznete tvrdnje, osvrnuti na najznacajnije: (1) petooktobarske promene na osnovu savremenih studija o revolucijama se mogu odrediti kao revolucionarne, drugim recima, ne radi se rutinskoj promeni vlasti vec o revolucionarnoj demokratizaciji;2 (2) uspon novog autoritarizma – kompetitivnog režima – posledica je neuspeha stranaka demokratskog bloka, a ne uspeha obnovljenih stranaka starog režima; (3) pristustvo ravnoteže snaga izmedu opozicije i vlasti, ali i unutar vladajucih koalicija, doprinosi kvalitetu demokratije, dok odsustvo podstice njen pad; (4) uticaj medunarodnih okolnosti i aktera na politicke procese unutar Srbije je prisutan, ali nije presudan u pogledu (ne)demokratskog razvoja; i (5) delegativna demokratija je ustupila mesto takmicarskom autoritarizmu.

Izvorište mnogih pitanja – politickih sukoba – koja autor uzima u nameri da primeni teorijski pristup konfliktne demokratije, nalazi se u dogadajim tokom i pre devedesetih. Politicki period tokom Miloševicevog režima imao je presudan uticaj na kasniju demokratizaciju, politicke saveze i identitete. Naslede oružanih sukoba na prostoru bivše jugoslavije, ubistava politickih oponenata i kriticki orijentisanih pojedinaca, ali i institucionalno naslede neopatrimonijalne vlasti, usmerilo je kasnije dogadaje i postavilo okvir politickim procesima nakon 5. oktobra. Visok stepen politickog nasilja i teret ratnih zlocina tokom devedesetih zahtevali su od novouspostavljene demokratske vlasti da adekvatno odgovori, a podsticaji i pritisci za to nisu proizilazili samo iz unutrašnjosti vec i od strane medunarodne zajednice. Vladisavljevic analizira odnos izmedu tranzicone pravde i demokratizacije u prvom politickom raskolu – isporucivanje Miloševica Medunarodnom krivicnom sudu za bivšu Jugoslaviju, a u nastavku analizira posledice koje je za sobom ostavila odluka da se ispoštuje zahtev medunarodne zajednice. Autor je mišljenja da je odluka o isporucivanju Miloševica dovela do politike uslovljavanja, a koja je naglo promenila odnos nove vlasti prema prioritetima: demokratizacija ili maksimalisticki zahtevi u pogledu tranzicione pravde. Ne samo da je to otežalo demokratski razvoj i uzdrmalo režim vec je ,,istanjilo’’ razliku izmedu demokratskog bloka i stranaka starog režima. Ne može se osporiti, što i autor pokazuje, da su se stranke starog režima uzdigle i stekle podršku javnosti u tom politickom sukobu. Zahtevi tranzicione pravde sa politikom uslovljavanja medunarodne zajednice, oslabile su demokratski blok vracajuci u ,,igru’’ stare aktere i menjajuci politicke prioritete. Sudeci na osnovu postojeceg stanja, gde politicki protagonisti ratnih zbivanja ne samo da su prisutni u javnoj sferi vec i drže osnovne poluge politicke moci, postavlja se pitanje: da li je tranziciona pravda jedan od faktora stabilizacije demokratskih ustanova ili remetilacki cinilac tih procesa? Ukoliko je isporucivanje Miloševica Haškom tribunalu presudno uticalo na promenu politickih prioriteta i jacanju stranaka ,,kontinuiteta’’, na koji nacin je nova demokraska vlast trebala da pristupi tom pitanju i u kom trenutku? Vucicev režim ne predstavlja samo pojavu ,,novog’’ autoritarizma vec nastavak – kontinuitet – ,,starog’’ režima iz devedesetih. Da li uzroke treba tražiti u ideološkoj ravni ili demontaži demokratskih institucija, ili je rec o isprepletenom uticaju?

Vladisavljevic nudi kontroverzne odgovore na podjednako kontroverzna pitanja, a time podstice i produbljuje akedemsku i politicku raspravu neophodnu za razumevanje postojeceg stanja i faktora koji su presudno uticali na ishod politickih procesa. Prikaz knjige ce se završtiti sa poslednjim politickim sukobom koji se uzima kao prelomni momenat (ne)demokratskog razvoja. treci i cetvrti sukob osvetljava uzroke zaoštravanja politickih odnosa, osnaživanja stranaka starog režima i ulogu civilnog društva i medija u tom razdoblju. U prikazu knjige se ne zanemaruju navedeni momenti zbog toga što su manje bitni u odnosu na prvi i poslednji, štaviše, njihov znacaj je možda i presudan za razumevanje kasnijih dogadaja, vec je namera da istakne autorovo razumevanje prelomnog trenutka za sumrak demokratije. Objavljivanjem knjige Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra napravljen je presek debate kojim je utvrden karakter aktuelnog režima iz akademskog ugla, a analizom poslednjeg sukoba autor je objasnio instrumente ,,novog’’ kompetitivnog autoritarizma. tvrdnja koja je navedena u prvom delu prikaza knjige, a koju iznosi autor – promena medunarodnih i unutrašnjih okolnosti – nije relevantna samo za raspravu o politickim problemima i demokratizaciji, vec i za politicko delovanje i mišljenje unutrašnjih aktera. uzeti u obzir delovanje spoljnih aktera i uticaja koji oni vrše na politicke i društvene procese, ne znaci da se njima može pripisati presudan znacaj, a time i preneti odgovornost unutrašnjih aktera na spoljne. napraviti ravnotežu izmedu tih aktera od presudnog je znacaja za razumevanje politickih i društvenih fenomena i problema. Ako se polazi od pretpostavke da je spoljni uticaj bio kljucan, time se sužava ili poništava odgovornost unutrašnjih aktera. Ukidanje odgovornosti kao politicke kategorije ima implikacije po politicko delanje i mišljenje, a samim tim i po buduce kretanje društva. Vladisavljevic svojom knjigom postiže upravo onu naophodnu meru ili ravnotežu koja omogucava razumevanje složenih politicki procesa, s jedne strane, i ne sužava politicku odgovornost unutrašnjih aktera za aktuelno stanje, s druge strane. Vucicev kompetitivni autoritarizam se, za razliku od Miloševicevog, ne susrece sa politickim preprekama i pritiscima medunarodnih aktera, pre svega, EU i SAD. Precutna podrška autoritarnim režimima pojedinim autorima je poslužila kao argument kojim se odgovornost za unutrašnje politicko stanje može u vecoj meri pripisati spoljnim akterima. Knjiga ne zanemaru medunarodni okvir, u nekim momentima je cak i naglašen, ali se odgovornost za nedemokratske trendove ne preliva ka spolja, vec se zadržava na unutrašnjim politickim i društvenim akterima. Shodno tome, ne bi trebalo izostaviti i marginalizovati ulogu stranaka demokratskog bloka – demokratske stranke i drugih – koje su svojim postupcima utabale put autoritarnom režimu i nedemokratskim trendovima. Poslednji politicki momenat – napad na zaštitnika gradana – pokazuje instrumente koje aktuelni režim upotrebljava u borbi protiv politickih neistomišljenika i opozicije. Vladicavljevic smatra da je Miloševicev režim bio represivniji, za razliku od Vucicevog koji je manipulativniji. Bez obzira na slicnosti i razlike, postojeci režim se na osnovu teorijskih kriterijuma može klasifikovati kao kompetitivni autoritarizam. Knjiga ne nudi jednostavne odgovore na jednostavna pitanja, niti pretenduje da pruži jednu sveobuhvatnu analizu politickih procesa, ali se ne može osporiti da je to izuzetan doprinos ne samo za akademsku zajednicu vec i za politicke i društvene aktere. Knjiga Uspon i pad demokratije posle Petog oktobara bi trebalo da posluži kao osnova za politicko promišljanje i delanje, ali i kao podsetnik da naša buducnost zavisi od nas isto koliko je i naša sadašnjost sacinjena od naših postupaka iz prošlosti.

Stefan Milosavljevic
Nebojša Vladisavljevic