ABC dekonstrukcije

01.01.00

Rec #50 - oktobar 1998. Branko Romcevic
In(ter)vencija inventara
*******************
.
"/SLUCAJ NASLOVA/" -- naziv je predgovora prethodne knjige Novice Milica, Slucaj Nice. Izvesna telepatija, "prizvana" vec njenim podnaslovom (Filozofija i telepatija), u medjuvremenu je zaista uplela prste, skinula uglaste zagrade i premestila smisao, pa sada, godinu dana kasnije, imamo slucaj "Naslov":
Umesto "ABC dekonstrukcije" (sto bi imalo reci: "osnovi dekonstrukcije", "uvodjenje u dekonstrukciju", "ono bez cega se o dekonstrukciji ne zna ama bas nista" itd.), kako je to autor zamislio, na prednjoj korici knjige, zahvaljujuci izdavacevoj tehnickoj omasci, naslov glasi: "A, B, C, dekonstrukcije". Znaci, dolazak dekonstrukcije, cak njihovog mnostva, na mesto slova "D", cime bi ceo sklop trebalo da predstavlja slovnu igru koja upucuje na recnicki karakter ovog izdanja, sto bi, valjda, moralo citaocu da garantuje posed zaokruzenog znanja na temu "dekonstrukcije" nakon citanja knjige. Na drugom kraju (cak na kraju) knjige, u CIP belesci, tamo gde po pravilu dolazi naslov, opet uskace izdavac: "ABC destrukcije" (kao da poslednjih desetak godina nismo imali dovoljno van-knjiskih prilika da steknemo solidno znanje o nacelima, tehnikama i blagodatima destrukcije). Dakle, zakljucujuci prema njenim fizickim medjama, ovu knjigu valja smestiti u sektore enciklopedijskog znanja i naukovanja destrukcije -- protivno dekonstrukciji, kao uostalom (mada pre svega) i sadrzaju koji navedena izopacenja najavljuju. Ipak, sticaj okolnosti (citaj: sam predmet knjige) ucinio je da ove preinake ne ispadnu greske u pravom smislu reci: one su omogucile da neke od glavnih tema dekonstrukcije (barem one Deridine), kao sto su odnos margine i sredista ili okvira i dela, budu citljive doslovno sa povrsine Miliceve knjige, cime se slucaj "Naslov" srecno razresava. Prvi utisak koji se nudi po citanju ABC dekonstrukcije jeste da je Novica Milic vrlo vesto uklopio (izmirio?) dve komponente, didakticku i autorsku. Edicija "Pojmovnik", u kojoj je knjiga objavljena, na samom startu obavezuje na prvu; Milic je otisao korak dalje, pa je pored tako zadate forme, izbegavajuci da svoj rad svede na distribuiranje tudjih misljenja o dekonstrukciji, tokom cele knjige izlagao i vlastito vidjenje problema (kao i dilema i aporija -- rekao bi on) vezanih za jednu od danas najrasirenih strategija citanja/pisanja, usadjujuci ga u nesto sto bi se uslovno dalo oznaciti kao sloj primarnih informacija o Deridi, de Manu i njihovim imenima obelezenim teorijskim praksama. Mozda je to ukrstanje najupadljivije (premda ne i najprisutnije) u drugom delu knjige, u "Abecedaru pojmova i figura dekonstrukcije" (indecidabilija -- po Liset Fina), sacinjenom od 56 odrednica (52 karte + 4 dzokera /dekonstrukcija kao istorija, kritika, poetika i teorija/). Elem, odrednice pruzaju elementarna obavestenja o dekonstrukciji i o za nju bitnim stvarima, ali one istovremeno oblazu i jednu tesko zanemarljivu "konstrukciju", koju bismo najradije nazvali teorijom dekonstrukcije Novice Milica. Recimo, treca odrednica "Abecedara", "Afirmacija", donosi "bazicnu" cinjenicu: dekonstrukcija je pozitivan rad, ona je u suprotnosti sa hegelovskom dijalektikom cija se delatnost pretezno ogleda u potiranju razlika. Samo to nije sve: ova odrednica ujedno dopunjuje i autorov stav o dekonstrukciji kao invenciji otpora, to jest, prepoznaje afirmaciju kao posledicu invencije. Dalo bi se naci dosta takvih mesta-primera, i listanje "Abecedara" ce nas, pre ili posle, nagnati da prihvatimo to da je njegovo sastavljanje bilo uslovljeno ne samo raspolaganjem odredjenim kvantumom znanja, nego i autenticnim razumevanjem dekonstrukcije, vecinom prezentovanim u prvom delu knjige, u tekstu "Uvod u ideju dekonstrukcije" (u skracenom obliku u: Rec, br. 27). Na pocetku ABC dekonstrukcije Novica Milic postavlja svoju verujemo glavnu tezu o dekonstrukciji kao "uvidu (ili ideji) invencije tamo gde tekst intervenise nekim otporom". Citateljstvo koje je upoznato sa nekim od radova iz zanra dekonstruktivisticke "egzegeze", posebno sa onima koji tvrde da se Derida nadmece za laskavu titulu najradikalnijeg antiplatoniste u istoriji (v. Rortijev izvrstan esej "Deconstruction and Circumvention"), sigurno ce zastati i zamisliti se pred Milicevim polazistem. Ne zadugo, jer pisac Slucaja Nice preko njega -- osvetljavajuci prostor ciji su obrisi nagovesteni, s jedne strane, Deridinim "objasnjenjima" da dekonstrukcija "nije Sve!" i "jeste Nista!", da ona postoji samo ka supstitut u kontekstu reci kao sto su "pismo", "trag", "rAzlika", "hymen", "pharmakon", i da se nalazimo u trenutku u kome dekonstrukcija "postaje jedan motiv", a s druge de Manovom teorijom necitljivosti -- dolazi do sasvim originalnog odgovora na inace nesnosno pitanje Sta je dekonstrukcija?:
.
Dekonstrukcija je uopste dvostruka rec - ona oznacava i siroko polje na kojem igraju razni njeni pojmovi, ali je i ona sama jedan od vlastitih pojmova; oba ova njena smisla povezuje jedna zona slucaja gde se ona pojavljuje kao figura. To bi bio treci, ideji i pojmu zajednicki smisao, neka vrsta njihovog preseka, kad - ... - taj presek ne bi bio u isti mah i rez, a zajednistvo istovremeno ono sto sprecava da se plan i pojam, vidokrug i ugao, horizont i crta spoje u jedno. (11-12)
.
Taj presek koji je jednovremeno i rez, mogao bi biti isti onaj na koji i Derida aludira dok "mneva" nad de Manovom "Retorikom temporalnosti" i u njoj pomenutoj nepremostivoj razdaljini izmedju Erosa i Psihe, ali takodje i liotarovski raskol izmedju "ideelnog" i "stvarnog" u kome za ideju postoje samo znakovi, analogije i hipoteze. Bilo kako bilo, izostaje puno prisustvo ideje, ideje dekonstrukcije, koja po Milicu nije nista drugo do "neka vrsta opste misli o stvaranju, produkciji, poiesisu". Ta ideja-zamisao samo se donekle sadrzi u pojmovima i teorijama koji/koje je reprezentuju: "nijedan od vidova njene "realizacije" u govoru ne odgovara do kraja: nesto od nje izmice", odnosno, da se za kratko ubacimo u Delezov idiom, odigrava se nadmetanje raznih pretendenata koji bi da je zastupaju, bez izgleda da ikome od njih pripadne trajan i celovit mandat. "Zasto to?" -- zapitace neko. Pa zato da bi ostala "neka vrsta opste misli o stvaranju", da bi utekla svome postvarenju. To je mesto od kapitalne vaznosti i stoga jer se putem njega fokus Milicevog izlaganja pomera ka otvorenosti dekonstrukcije (kroz pisanje o dva prvaka ove opera aperta, Deridi i de Manu), ka njenom odbijanju da se zatvori u jedan, ma koji i ma ciji definitivni vokabular, a otuda i njegovo uverenje da nije bitno ime "dekonstrukcija" nego invencije koje iz nje mogu proisteci.
Dekonstruktivisticke invencije uvek su invencije drugoga, proizvod odredjenog otpora, razlike koja zaprecava konstituisanje iskljucivo jednog, cvrsto fiksiranog znacenja nekog teksta. Ili, kako to Milic veli, cilj dekonstrukcije je oglasavanje "invencijske snage otpora", davanje reci onim elementima (tradicijom potisnutim, marginalizovanim, odbacenim) koji dovode tekst u ravan invencije (Gregori L. Almer bi nas ubedjivao kako je tu prikladno govoriti: "izmestanje teksta iz domena istine u domen invencije"). Takvo prevrednovanje ne ide na rusenje stratifikovanih znanja, vec im se vraca ne bi li ih obnovilo -- "sluzeci se potencijama koje su ta znanja odbacila kao suvisne (kao otpore)".
Prvi "sprovodnik" tog programa Zak Derida drzi da je koncentracija otpora najveca na rubnim podrucjima teksta i da dekonstrukcija, uzimajuci to u obzir, treba da sa tih mesta izvrsi intervenciju u njegovo srediste. Toga radi, Derida je svoj filozofski poduhvat ustrojio kao dvostruki potez premestanja (granice) i okretanja (hijerarhije), cije lice i nalicje Novica Milic vidi u teorijama (Deridinim) o iterabilnosti znaka (ponovljivost kao sustinsko odlicje znaka, mogucnost da ga se u odsustvu posiljaoca-nadzornika rastumaci protivno njegovom prvobitnom smislu) i metafizicnosti metafore (filozofski pokusaj distingviranja "primarnog" od metaforicnog, kako bi se potonje odstranilo). Sa Polom de Manom, sa kojim se "invencijska snaga otpora" ispituje u knjizevnim tekstovima, na scenu stupa "dekonstrukcija iznutra". Sada se vise ne trazi neka tacka na obodu teksta; sam tekst, u svome sredistu, "nudi mogucnost za svoje preokrete i za svoje transponovanje". Knjizevni tekst, da bi se uopste izgradio kao knjizevni (sto za Milica znaci: kao steciste mnogovrsnih igara doslovnog i prenesenog, logickog i retorickog, gramatickog i tropoloskog), mora neprestano razgradjivati samog sebe, sprecavati uspostavljanje vlastitog identiteta. To po de Manu implicira da je neodrziva povlascenost bilo kog konkretnog citanja, te da ono sa cime se citanje konstantno suocava jeste neotklonjiva necitljivost, koju treba shvatiti kao otpor teksta svodjenju na neku konacnu interpretaciju. Zbog tog otpora, koji za Milica jeste "skrivena snaga teksta", sam tekst biva otvoren za nebrojivu kolicinu razlicitih citanja, od kojih nijedno nece uspeti da se ustolici kao totalizujuca metainstanca koja bi "pokrila svu njegovu koherenciju"; dekonstruktivisticki posao tu ce se sastojati u ukazivanju na retoricki i troploski ucinak u znacenjskoj strukturi teksta, na udeo koji ometa njenu stabilizaciju.
Buduci da umece znak pitanja u postojeca znanja, dekonstrukcija nailazi na jos jedan otpor, naoko viseg ranga:
.
Od svih teorijskih pravaca, postupaka i stilova u filozofiji i u literaturi ovog veka najsnazniji otpor je dozivela upravo dekonstrukcija. Sa strane filozofije, ona je osudjivana za pokusaj "literatizacije" filozofije, a sa strane literarnih teorija, ona je odbacivana kao suvise "filozofski" pristup literaturi... Medjutim, obe vrste otpora... zapravo su samo oblici u kojima se opire tekst, ili jezik... Iako cilj dekonstrukcije nije da odbaci postojeca znanja... njoj jeste cilj da... pitanje smisla teksta, pisanja, ako hocete i postojanja, drzi otvorenim. (67) .
ABC dekonstrukcije, posvecena prvenstveno studentima svetske knjizevnosti (tekuca konjunktura, koja vodi ka ukidanju onog "cega" tih studenata, kao da je Milicevu posvetu ponesto deplasirala), idealna je propedevtika za sve one koji su o dekonstrukciji hteli stogod da saznaju a nisu smeli da pitaju. Onima, pak, koji su se vec susretali sa ovom cetvoroglavom azdajom (pomenuta cetiri dzokera) i prenerazeni od nje bezali, knjiga ce ponuditi dobre razloge da joj ponovo pridju i zavole je. Napokon, ne gubimo iz vida ni segment tzv. upucenika: njima ce Miliceva knjiga prevashodno doneti jedno novo sagledavanje dekonstrukcije. Upravo ovo poslednje predstavlja i vrednost kojom se ABC dekonstrukcije ponajvise preporucuje, ono sto joj daje "status invencije", sto je izdvaja iz regije tek korektno obavljenog posla.
Nazalost, ova se knjiga -- usled doba raspletnih godina, presahle drenovine i visoko kaloricnog korijenja, ili mozda autorovog "slepila" za "visak vrednosti" vlastitog teksta -- pojavila u ediciji koja, po definiciji, nije namenjena promovisanju originalnih teorijskih radova ("Pojmovnik" je, kako nas izdavac izvestava, "mala knjizevna enciklopedija u nastavcima"). Doda li se tome poslovicna nezainteresovanost i na stampane materijale -- bilo kog tipa -- gotovo hronicna oguglalost domace publike, strahujemo da su se stekli laboratorijski uslovi za neprihvatanje ABC dekonstrukcije, koja, uprkos tim "kontingencijama" (kao i onima s pocetka ovog napisa), sa svoje strane pokazuje da geografija i istorija nisu nuzno presudni faktori za pisanje dobrih knjiga.