Moderno shvatanje književnosti

18.12.06

Profesor Univerziteta u Beogradu, pisac i književni kritičar Novica Milić od svoje prve knjige „Antinomije kritike” (1982) posvećen je tumačenju književnog teksta. Prožimanje psihoanalize i književnosti čini deo njegovog opsežnog opusa i o tome je nedavno govorio povodom obeležavanja 150 godina od rođenja Sigmunda Frojda. Poštovaocima psihoanalitičke teorije Milić je predstavio svoje viđenje teme tribine „Psihoanaliza kao pogled na svet” koju je organizovala Dvorana kulturnog centra u Beogradu u saradnji sa Beogradskim psihoanalitičkim društvom. Ukazujući, između ostalog, na neka pogrešna shvatanja i interpretacije pojedinih Frojdovih pojmova, Novica Milić učinio je kompleksnijim poznavanje dela čuvenog bečkog profesora u našoj stručnoj i široj javnosti.

INTERVJU
Nabokov je „učtivo ali odlučno” bio protiv Frojdovih otkrića i njihovog integrisanja sa književnim postupcima. Koji pisci su se slagali sa njim?
– Najveći deo pisaca 20. veka pokazivali su, na ovaj ili onaj način, otpor, pa čak i odbojnost prema Frojdovom otkriću nesvesnog. Nisam siguran da su bili dobro upoznati sa Frojdovim mišljenjem. Pre će biti da su znali o psihoanalizi ono što je širila popularna kultura, a ti klišei – najčešće u ime moralizma, nisu ni dovoljno podsticajni, niti su kao takvi pogodni za pisce. Pisci vole vlastite intuicije, i to je u redu. Zato jednom Nabokovu, ili Džojsu, nije bio potreban Frojd kako bi izrazili svoja otkrića, ponekad zapanjujuće bliska Frojdovom. Izuzetak su nadrealisti, ali je njihovo korišćenje Frojda parcijalno, ponekad nategnuto, upregnuto u vlastite ciljeve. Nije ni to loše. Sa današnjim piscima – možemo pogledati Ostera, Kucija, Ruždija ili Pamuka – stvari već stoje drukčije. Oni čitaju psihoanalitičke tekstove, ne samo Frojdove, nalazeći i tu deo svoje inspiracije.

Vi ste pre više od 20 godina otputovali u Dablin da biste prikupili građu za putopis o Džojsu. Mislite li da je savremena kritika potpuno zanemarila tu povezanost ličnog i književnog iskustva kao ključ za tumačenje dela?
– Poznavanje Džojsove biografije, pa i topografije Dablina, iako nije nužno, postalo je opšte mesto za svakog ko se dublje zanima za delo tog pisca. Danas smo, u polju mišljenja o književnosti, ipak daleko od biografizma 19. veka da bi nas i dalje plašili baukom „života i dela”. Nije više reč o tome da se anegdotom objasni neki tekst, već da se, recimo, oslanjanjem na psihoanalitičke uvide razume šta je to subjekt – subjekt koji piše ili subjekt koji se gradi pisanjem. I nije više reč o uticaju života na nečije delo, nego o uticaju nečijeg dela na život. Književno iskustvo je, uostalom, više nego lično, a u značajnom smislu i predlično. Ta se pitanja danas ne mogu više izbeći ili cenzurisati kad mislimo o književnosti.

Posle „Uliksa” i „Fineganovog bdenja” Džemsa Džojsa postoji li delo u kojem se otišlo dublje u razotkrivanju čovekovog nesvesnog života?
– Rekao bih da još uvek ta dela, naročito ovo drugo, stoje kao horizont književnosti. Svi mi smo još u vidokrugu koji su osvetlili Džojs, Prust i Kafka.

Šta Vi, kao književni teoretičar i kritičar, mislite o lekarima, psihijatrima koji sa stanovišta svoje struke tumače književnost?
– Dokle to rade inteligentno, sa što manje psihologističkog redukcionizma, u redu je. Iz njihovog ugla se mnogo novog može otkriti o literaturi.

Da li se može reći da je psihoanalitički pristup književnosti moderan danas kao tokom 20. veka?
– Danas studije književnosti, na šta se oslanjaju i studije kulture, nisu više zamislive bez poznavanja Frojdove i Lakanove misli. Nije tu reč o pristupu u značenju primene tog, kao i ma kog drugog metoda na književnost i na kulturu, nego o implikacijama važnim za oba polja. I književnost i psihoanaliza imaju za predmet ispitivanje subjektivacije – kako postajemo, kako ostajemo, kako se menjamo kao subjekti. Svaka to radi iz svog ugla, ali kako im je pitanje zajedničko, imaju mnogo toga jedna drugoj da kažu.

Bora Stanković i Frojd

Koji su srpski autori stvarali na tragu psihoanalize i koliki uticaj su izvršili na tok naše književnosti?
– Ne znam za one koji su svesno, polazeći najpre od psihoanalize, stvarali vredna dela na našem jeziku. Ali postoji nešto drugo, jedan od najvećih romana napisanih kod nas – to je „Nečista krv” Bore Stankovića, nastao na početku prošlog stoleća, u isto vreme kad je i Frojd formulisao svoja prva otkrića. I dan-danas zapanjuje bliskost književno-antropoloških uvida Bore Stankovića i Frojdovih. Uz Boru, ponešto je i Crnjanski ugrađivao od psihoanalize u svoj „Roman o Londonu”. Pa i Basara, uprkos tome što je Frojd, tačnije frojdizam, meta njegove kritike. I kod Crnjanskog i kod Basare kritika frojdizma važan je deo njihovog književnog profila. A frojdizam ne možete kritikovati bez ikakvog pozivanja, pa stoga ni bez oslanjanja na Frojda.

Biljana Stojaković