Rođen je 1949. godine u Zrenjaninu. Posle završene gimnazije u rodnom gradu, studirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Član je Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine i Srpskog Pena.
Bio je jedan od osnivača i dve decenije glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i kulturu Ulaznica.
Piše poeziju, prozu, književnu i likovnu kritiku, bavi se dramaturgijom, a i prevodi s ruskog i engleskog jezika.
Knjige pesama: Oružje ljudski ranjeno (1970), Šumi se vraćaju pragovi (1974), Darovno putovanje (1978), Panglosov izveštaj (1982), Suze u lunaparku (1987), Očenaš na Tajms skveru (1991), Olovni dolov (1995), Led i mleko (2003), za koju je dobio nagradu Knjiga godine DKV, Psi versa (2005), Kanjiška monotipija – dvojezično izdanje na srpskom i mađarskom (2007), Stara kantina (2011), Severni izgovor (2011), Pseća suza (2014), Di (2014), Nepoznavanje prirode (2017).
Knjige proze: Banatska čitanka (tri izdanja: 1991, 2005. i 2008), za koju je dobio nagradu "Karolj Sirmaji" 1991. godine, Moj begejski deo sveta (1994), Bajke o grmu (1995), Čehovija (1996), za koju je dobio nagradu "Stevan Pešić", Vez u vazduhu (1998), Žrtve bidermajera (Geopoetika, 2000), Sibilski glasovi (Geopoetika, 2001), Nada stanuje na kraju grada (sa Uglješom Šajtincem, 2002), Vodeno dete (Geopoetika, 2004), Pričica (2005), za koju je dobio nagradu "Dimitrije Mitrinović", Kinesko dvorište (2006), Lyrik-klinik (Geopoetika, 2009), Dilinkuca (sa Ljudmilom Šajtinac, 2012), Porcelan (Geopoetika, 2017).
Knjige eseja: Demogorgon (1990), Hotel Čarnojević (1989), Hajka na Akteona (1997).
Njegova izvedena dramska dela su: Cveće i smrt starog Luke, Ljupčetovi snovi – poetsko pozorje za decu, Banatikon, Steva Svetlikov, Atlantska veza, Paorska groznica.
Poezija, proza i eseji Radivoja Šajtinca prevođeni su na engleski, nemački, francuski, španski, mađarski, slovenački, makedonski, rumunski, poljski, ? nski, turski, slovački i grčki jezik.
Roman Žrtve bidermajera objavljen je u prevodu na engleski u ediciji Srpska proza u prevodu (Serbian Prose in Translation) u izdanju Geopoetike 2012. godine. Drugo izdanje ovog romana objavio je 2015. američki izdavač Blooming Twig Books, Njujork.
15.05.04
Kad glavni junak zaćuti
Pisac Radivoj Šajtinac o novom romanu "Vodeno dete"
On shvata da je ljudski dijalog propao, da ljudi govore samo ono što je preostalo od ćudi i što je naloženo okolnostima
U izdanju "Geopoetike" nedavno se pojavio novi roman Radivoja Šajtinca, pod naslovom "Vodeno dete". Autor dvadesetak poetskih, proznih ili esejističkih knjiga, Šajtinac je svoj peti roman ispisao u prvom licu i svesno ga lišio zavodljive, pa čak i minimalne fabule. Sam naslov prilično je zagonetan, ali i provokativan. Na početku razgovora, Šajtinac priča upravo o tome...
- Voda je u ovom romanu posebno tretirana junakinja. Ona je oslonac za svaku mikrodramaturgiju, događaj. Ona je odjek večite borbe za očišćenjem, ali i izvor epifanijskih situacija unutar ljudskog života, kap s porukom.
Podnaslov romana je "Prilozi poetici zaglušnog ćutanja"?
- Roman je ispisan u prvom licu i to već predstavlja posebne opasnosti i iskušenja, ali evo priče, za ovu priliku ovako signirane: glavni junak je na vrlo tajanstveni i subjektivni način odlučio da zaćuti, ali to ni jednoga trenutka njega ne odvaja od svih emotivnih, racionalnih, transcendentnih veza s okolinom, sobom i vremenom u kom živi.
On shvata da je ljudski dijalog propao, da ljudi govore samo ono što je preostalo od ćudi i što je naloženo okolnostima. On shvata da je postao opasnost po porodicu, društvo, vreme i događaje, opasnost i za sebe samog. On je trunka u predelu i vremenu u kome se problemi s identitetom rešavaju samo (ne)sofisticiranom jednosmernošću, uvek opravdanim dnevnim preživljavanjem, subjektivnom neurozom koju samo treba uigrati kroz neki trenutno validni sistem.
On je zalutali putnik između dva sveta, uvod u skorašnje saznanje 21. veka koje će trpeljive i dobre proglasiti za opasne i nepripadajuće, za tiho zlo i staro, reciklirano oboljenje.
Ovo je Vaš peti roman, treći u izdanju "Geopoetike". Da li Vas nešto vezuje za određenog izdavača?
- Objaviti u "Geopoetici", znači kreativno i duhovno opravdati neko posebno pribežište u gnezdu onih žanrova, poetika i stvaralaca kojima je, možda zvuči neskromno, traženje i kreativno iskušenje beskrajna religija pojedinca, poverenje u tajne mape Sveta, do kojih se ne dolazi samo pukim pothranivanjem biografije, već istraživanjem unutrašnje geografije. Vlada Bajac i svi oko "Geopoetike" znaju da prihvate, od neke rutine, od nekog etabliranja, od nekog brenda ili mejnstrima odbegle sinove.
Zvonko Prijović
26.06.04 Dnevnik - Novine i časopisi
Melanholija „Vodenog deteta”
Radivoj Šajtinac: "Vodeno dete"
NOVI KNEŽEVAC: U Narodnoj biblioteci "»Branislav Nušić"« u Novom Kneževcu, pred brojnom čitalačkom publikom, najnoviji roman zrenjaninskog književnika Radivoja Šajtinca »"Vodeno dete"«, objavljen u izdanju beogradske "»Geopoetike"«, predstavljen je uz učešće autora i književnog kritičara Vladimira Kopicla iz Novog Sada.
Šajtinac je rekao da u Novom Kneževcu oseća izuzetno uzbuđenje teško prevodivo u obične reči, jer je ova potiska varošica zavičaj za njegova dva romana i nešto posebno, što mu je omogućeno da u jednom intenzivnom razgovoru s unutrašnjim i spoljnim svetom nastane novo delo. Pisanje ovog romana Šajtinac je u Novom Kneževcu završio tačno pre godinu dana, a promocija je održana u okruženju akvarela sa motivima Tise, nastalih na »Tiskoj akademiji akvarela« u Novom Bečeju.
Kopicl je ukazao da je roman "»Vodeno dete"« deo značajnog romanesknog opusa Radivoja Šajtinca koji se donekle razlikuje od njegovih prethodnih knjiga kao što su "»Čehovija"« i "»Sibilski glasovi"«, a pri tome Šajtinac ponavlja sve bitne strategije i ključna mesta karakterističnih za prethodne romane.
Motivi kao što su virtuelne kuće, virtuelna utočišta ljudskog bića, od "»Čehovije"«, "»Sibilskih glasova"« do nove knjige "»Vodeno dete"«, kada se saberu, vidimo da predstavljaju pokušaj situiranja krize današnje jedinke ogoljene pred elementima tehno sveta i sveta politike, a sve je manje otvorenosti ljudskog govora u nekoj najmanjoj jedinici, kao što je porodica ili ljudsko biće, gde se zapravo ono što je bila slika govora ili sam govor prenosi u neki oblik tišine, gde zamire gotovo svaka komunikacija.
- Roman "»Vodeno dete"« je slika raspada porodice i pojedinačnog ljudskog bića i nekog traganja kroz različite pokušaje da se osvoji nova mogućnost govora, komunikacije, žive ljudske reči, koja daje otvoreni princip komunikacije i nade za osvajanje svega onoga što je u savremenom svetu uglavnom izgubljeno – ukazao je Kopicl. On je konstatovao da je knjiga po obimu malo postmodernističko delo koje veoma dobro troši svoj literarni fon. Literarni fon Šajtinčevih romana često je na fonu čehovljevskog pripovedanja ili nekih geteovskih verterovskih elemenata i na nivou tona i sentimenta, ali i na nivou rečeničke konstrukcije. Kopicl naglašava da knjiga nosi duboko melanholični ton, čak najniže tačke melanholije, iznad koje stoji mogućnost osvajanja nekog novog ljudskog sećanja, perspektive, ali naravno nekog krajnjeg rešenja nema.
Kopicl ukazuje da je "»Vodeno dete"« prividno urbana priča koja se zapravo bavi ljudskim enterijerima, onim što je unutrašnje, što je ljudskom biću donekle već zatvoreno i zaključano, a da je knjiga Šajtinca lep minimalistički prilog mogućnosti tog otvaranja kroz jednu poližanrovsku strukturu, koja nosi uobičajenu postmodernu naraciju, umetke na nivou traktata, pisama, nađenih izgubljenih dokumenata.
Ova knjiga, koja je spoj naših realnih ljudskih problema, realne naracije, irealne simbolike i svega onoga što je zanimljiv minimalistički ekstatičan način, izdvaja se iz mora romanesknih dela na razmeđi nekog lošeg ženskog pisma, romaneskne feljtonistike, publicistike i svega ostalog. »"Vodeno dete"« je ozbiljno književno delo koje sebi zadaje dobra pravila i onda ih izazovno, na drugačije kompetentan način, ispunjava do krajnje mogućih granica, smatra Vladimir Kopicl.
M. Mitrović
28.04.04 Dnevnik - Novine i časopisi
Saga o uništavanju pojedinca
Radivoj Šajtinac: “Vodeno dete”
Najnoviji roman Radivoja Šajtinca, sa nazivom “Vodeno dete” i jasno ekspliciranim podnaslovom “prilog poetici zaglušnog ćutanja” (ispisan u jedanaest koherentnih poglavlja) građen je, u slobodnoj interpretaciji, na inventivnim temeljima melanholično-nostalgičnog diskursa čiji je zajednički motivsko-tematski imenitelj čovekova slabost ili još bolje rečeno, kako to Glanvil kaže: “Čovek ne bi nikada bio u potpunosti podvrgnut ni anđelima ni smrti, kad ne bi postojale slabosti njegove vlastite nejake volje.” Inače, moglo bi se reći da je ovaj najnoviji roman Radivoja Šajtinca pisan u službi specifične, etički determinisane filozofije, egzistencije koja natkriljuje čitav spektar prvenstveno psiholoških ili, preciznije rečeno, psihoanalitički tretiranih motiva, tema, čija je centralna figura: čovek. Ravan ekspresije ovakve literarno-filozofske osnove pojavljuje se kao primarni vizus dobra i zla, kao etički, ali i mnogo univerzalnije tumačeni pregled kategorija praktičnog uma. Ovakav tretman osnovnog etičkog pitanja dovodi u centar ekspresiju proze Radivoja Šajtinca. Sa razrešenjem pitanja o sebi, kod Šajtinca, pojedinac može da ostvari ljudskost u primarnom smislu, ali mora prethodno da porazi slabosti. Odnosno, sve kreće iz “izvrnute rukavice” jedne groteskne situacije, kako ju je skoro i Dragan Velikić opisao i akcentirao: “Svi oblici kolektivnog ponašanja i tako stvorenih životnih okolnosti rade na zatvaranju pojedinca”...
Kroz roman “Vodeno dete” Šajtinac lucidno govori, jednim ultra-modernim jezikom bez rukavica o grotesknim i dramatično-paradoksalnim situacijama i stanjima najobičnijih ljudi, onih koje u neposrednim kontaktima i komunikaciji susrećemo gotovo svakodnevno. Sem ovog, čini mi se, osnovnog postulata na stranicama ove intrigantne knjige smenjuju se Eros (vrlo često u iščašenim i devijantnim situacijama) i Tanatos, metafizičko i (hiper)realno, smeh i plač, oniričko-basnoliko i java, groteskno i tegobno, humor i ironija i mnogi drugi podtekstualni i metatekstualni slojevi. Koncepcija ove knjige bazirana je na intuitivnom mišljenju, koje je predmet isključivo duhovnog doživljaja, i koje putem saznanja postavlja u stvarnost sva opažanja. Knjiga ne izlaže gotovo ništa što nije moguće obuhvatiti doživljenim intuitivnim mišljenjem. Šajtinac je ukazao na to kakav oblik misli podrazumeva doživljeno mišljenje. Stoga je u samom mišljenju vispreno pronađen element kojim se čovek duhovnim putem užljebljuje u stvarnost. Snaga ove proze je u moći kristalizacije raznovrsnih problema; ona je vrlo prisno i prividno jednostavno sažimala elemente vizije svega postojećeg. Time ovaj roman pokazuje svoja šira, sadržajnija dijalektična značenja i obeležja.
Nesumnjivo je da je Šajtinac posedovao moć da svoja razmišljanja iskazuje čulno; on je povremeno elegičan i setan, ali je u toj elegičnosti i setnosti ostvario lirsku lepotu koja nas ne samo fascinira već i uvlači u nove svetove, u nove ljudske emotivne i misaone odnose, odnosno, u volšebnu komunikaciju bez izgovorenih reči. Dakle, kao i u prethodnim romanima, Radivoj Šajtinac uvek na nov način želi da situira priču (ovde je u suptilnom prepletu) kako književnih likova tako i u glavnoj tezi koja se izbegava (i na kojoj se ne insistira) a to je priča da je dijalog uništen, da ljudi u suštini ne razgovaraju, da to što liči na razgovor u suštini je samo razmena onog što je ostalo od ćudi i ozvučavanja (iliti, izgovaranja) suđenih nam okolnosti. Stiče se utisak da je Šajtinac svet protagonista ovog romana stvarao lako, da su njegova suočavanja sa svetom jednostavna – međutim, kad se uđe u svet njegove proze, kad se osete svi njeni tokovi, onda se vidi koliko je složena, gusta i slojevita i koliko u sebi nosi buru vremena i života kroz koju je autor, deleći dramatičnost sudbina svojih junaka, prolazio. Ovde svakako treba akcentirati kako je reč o nesvakidašnjem uspelom pokušaju kako se stilski i kompoziciono savladavaju zamke i opasnosti romana pisanog u prvom licu. Takođe, naglašavamo i želju da se stvori roman koji ne služi nikakvom poznatom ili već iskorišćenom prototipu, jer mi smo svedoci vremena opšte fragmentacije (čitaj: dekonstrukcije i usitnjavanja), ali isto smo svedoci da ta dekonstrukcija i usitnjavanje rade na uništavanju pojedinca.
Iznenadni i (ne)očekivani prevrati u radnji, u sudbini ljudi, uvek su smišljani kao preobražajni procesi, kao refleksi unutrašnjih stanja, kao potreba da čitaocu vežu pažnju za egzistencijalno stanje, da mu pokažu kako se vrše određene transformacije u čovekovoj svesti i kako se čovek u nekim situacijama ponaša. Svi ti psihički preobražaji u ovom romanu Radivoja Šajtinca odlikuju se mikroanalitičkim razlaganjem procesa koji se zbivaju u čoveku na njegovom putu kroz život i koji označavaju suštinu njegovog ličnog života. Svima je na kraju jasno da ovaj oblik proze nije trendovski, ali je svakako izazovno provokativan.
Zoran Bognar
