09.12.03
Svet na dlanu i u stihu
Aleksandar Petrov
Aleksandar Petrov je jedan od naših najistaknutijih savremenih stvaralaca, u čijem naučno-književnom opusu postoji niz izuzetnih knjiga, od antologija (srpske i ruske poezije, poezije jugoslovenskih naroda), brojnih dela iz teorije kritike, teorije i istorije književnosti, do zbirki poezije i proze. Petrovljevi stihovi prevedeni su na čak 27 jezika, pesme uključene u srpske i svetske antologije, a poznati pesnik nije odoleo izazovu proze, pa su tako nastala i dva zapažena romana - "Kao zlato u vatri" i "Turski Beč".
Ovih dana u izdanju "Narodne knjige" iz Beograda Aleksandar Petrov je objavio novu zbirku stihova "Vatrar". Gotovo istovremeno izašla je i knjiga "Crveni povez", u kojoj su se našli odabrani prevodi Petrovljeve poezije na engleski jezik, u razdoblju od 1973. do 2003. Među prevodiocima su i poznata imena engleske i američke književnosti. Iz "Crvenog poveza" se vidi da su o Petrovu pisali istaknuti svetski pesnici, među njima i Brodski. Na nedavno održanom međunarodnom pesničkom festivalu u Jerusalimu organizatori su Aleksandra Petrova stavili u sam vrh evropske poezije, napisavši u katalogu, objavljenom na hebrejskom i engleskom jeziku, da je "jedan od najvećih savremenih evropskih pesnika".
Kako ste se odlučili da novoj zbirci date naslov "Vatrar"?
- Knjiga se zove prema uvodnoj pesmi "Vatrar", a ona je posvećena dvema planinama u Srbiji. Mene su još u mladosti opčinile planine Zlatibor i Zlatar. Mudrost latinske izreke Nomen est omen (Ime je čovek) tu se izvanredno potvrđuje. U mitovima mnogih naroda planina je kosmičko drvo, a prema imenima ovih planina može da se zaključi da planinu ljudi doživljuju i kao drvo života i kao ljudsko biće. Zlatibor mora da ima korene u zlatnoj rudi, a u njegovoj kruni je sunce, zlatan mladić, sakovao sebi zlatnu postelju. Zanatlija, po kome je druga nazvana, iskušava zlato u čistom izvoru vatre i od sunčevog zlativa izvija sebi zlatne žice koje zatim svija u svoje oko. Pokušao sam i ja da njegovim okom posmatram svet. Takvo oko je sklono da uočava i ono što je običnom vidu uglavnom nedostupno ili što izmiče njegovoj pažnji. Pesme takvim pojavama zaokupljene Česlav Miloš je nazvao epifaničnim. U susedstvu Zlatara i Zlatibora meni se priviđala i treća planina - Vatrar. Gde je zlato, mora da bude i vatra. A uz zlatara, kao njegov blizanac, i vatrar.
Vatra jezika
Kažete da te reči nema u rečniku?
- Mora da je ta reč postojala u našem jeziku. Samo, iz njoj jedino poznatih razloga, nije želela da se nastani u knjigama. Valjda zato što neke stanarke rečnika provode u njima živote kao u kavezima. Prvu železnicu, koja je gvozdenom stazom protutnjala srpskom poezijom, naznačivši tako njeno moderno doba, Zmaj je nazvao vatrenjačom. Sjaj te reči zgasnuo je među nemim koricama.
Ko je još Vaš vatrar?
- Prvo da vas podsetim ko je bio i ostao najveći zlatar, ili "zlatar", među velikim zlatarima u istoriji čovečanstva. Hristos. Njegove reči "Svjetujem te da kupiš u mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš" mogle bi da budu moto i ove knjige pesama, kao što su bile izvor nadahnuća za moj roman "Kao zlato u vatri". A naš trojedini Tvorac je i vatrar jer je on izvor svete vatre. Vatra je i živo biće. U našem jeziku ona "guta", dakle usmrćuje, ali i "liže", pa prema tome može i da isceljuje. "Živa" vatra se rađala, kao i sve u prirodi, od oca neba i majke zemlje. I čovek je u drevnim vremenima začinjao vatru i na način koji je podsećao na ljubavni odnos muža i žene. A kada je o poeziji reč, voleo bih da čitaoci moje pesme vide kao svojevrsne zlatarnice i vatrarnice. Šta je drugo pesnik nego jezički zlatar, a još više vatrar. Taj vatrar "svoje zlatne ruke stavlja na užareno ugljevlje" jezika. A jezik može da bude opasan kao vatreno oružje. Istorija, nažalost, često svedoči da ta vatra jezika i u stvarnom životu može da satre pesnika.
Ponavljate neke reči - zlato, vatra, plamen, crveno, pesak, pustinja - sve one mogu biti mogući simboli kratkog trajanja, nestajanja. Ako je sve oko nas prah, šta ostaje?
- Rekao bih da se u većini mojih novih pesama ukrštaju dva elementa, oba, još prema veoma drevnim saznanjima, podjednako životodavna i smrtonosna, vatra i voda. I ljudsko biće je sazdano od njih. Koliko je ono trajno? Dovoljno da ostavi neki trag. Čak i u pustinji, koja je ognjište života, a ne pepelište smrti.
Lična istorija
U "Vatraru" se naslućuju i neki alhemičarski motivi?
- Sasvim ste u pravu. Nema alhemije bez vatre, a drugi alhemičarski stupanj je vatren, crven. U tom smislu vatrar je i alhemičar. Ali on je i svojevrsni asketa. Bela Hamvaš kaže da asketa raspaljuje vatru i da ona počinje da ga proždire. Usled toga on svoju snagu usmerava na tačku van sveta, a tačka je praslika, kao i Talesova voda, Pitagorin broj, Konfučijeva sredina ili Tao Lao Cea. Ali, krug se ponovo zatvara jer kod mnogih naroda srećemo i prasliku da je čovek vatreno biće, biće sa besmrtnom, božanskom iskrom. U tom smislu je vatrar onaj univerzalni alhemičar koji svoje istinsko biće ubacuje u "topioničku peć" da bi, kako opet kaže Hamvaš, istopio iz sebe zlato. A zlato je takođe besmrtna iskra, sedmi plamen, božansko Ja. Naš pesnik Branko Miljković naslućuje i jezički aspekt tog alhemičara vatrara kad kaže da reči "vatra" zahvaljuje što je živ i što kao živo biće poseduje moć da kaže tu reč "vatra".
Je li sve to u vezi i sa naglašenim likovnim elementima u Vašim novim pesmama?
- Na prvim promocijama "Vatrara" i Gojko Tešić i Srba Ignjatović uočili su taj likovni aspekt. Srba Ignjatović ga je čak definisao kao šagalovsko-magritski. Šagal i Rene Magrit doista su među meni najdražim slikarima prošlog veka. Dve knjige i mojih izabranih pesama, objavljenih u Madridu i Londonu, nose naslov "Dama u praznoj haljini". Podsetiću vas da Magrit ima sliku ženskog tela kao haljine. A jedan poznati španski kritičar je o tom mom naslovu napisao čitav esej, zaključujući da je dama u praznoj haljini definicija poezije. Nedavno sam u Jafi, na buvljoj pijaci, kupio jedno platno sa slikom čoveka koji iz mora izvlači sat. I napisao pesmu. Naravno, jedna slika može da bude nadahnuće za desetine sasvim različitih pesama. Nije isto kada neku damu oblačite u haljinu od ploti, od slikarskog platna i boja ili od reči.
Od Beograda, preko Sarajeva i Crvenog trga, do Sibira, Pitsburga, "Borhes Ajresa" i Judejske pustinje... Vašem čitaocu nudite neobični intelektualni i lirsko-setni doživljaj sveta. Jesu li to koordinate Vaše pesničke geografije?
- Možda je o tome najbolje pisao Ričard Berns u predgovoru knjizi mojih pesama na engleskom jeziku "Dama u praznoj haljini" (1990). Berns je uočio da se slika dlana često ponavlja u mojim pesmama i tu geografiju opisao kao geografiju čovekovog dlana koja obelodanjuje crte života. A ima, pored ostalih, i ovo zapažanje: "Kolaž je ovde svest, a montaža je memorija. Recept: samokritika kroz preispitivanje sveta i kritika sveta kroz samoispitivanje. Trezvena dokumentacija lične istorije do kraja sažima istoriju veka".
Anđelka Cvijić
14.11.03 Politika
Vatra i pepeo
Aleksandar Petrov: "Vatrar"
Aleksandar Petrov opet nas je iznenadio i obradovao svojom novom knjigom, kao što je to rekao i Predrag Bogdanović Ci, na predstavljanju Petrovljeve zbirke stihova "Vatrar", u Udruženju književnika Srbije, u Francuskoj 7, u Beogradu. A najbolje je to, čitajući pesme iz ove zbirke koju je ove godine objavila "Narodna knjiga – Alfa", posvedočio sam pesnik, upravo stigao iz Amerike, gde više od decenije uređuje "Amerikanski Srbobran". Uz ovu, predočena i još jedna njegova nova knjiga, zbirka stihova na engleskom jeziku, u prevodu Krinke Vidaković – Petrov.
A "Vatrar", na čijim koricama je ilustracija Dana Rajzingera, nosi naslov po istoimenoj pesmi, inspirisanoj dvema pesnikovim najdražim planinama, Zlatiborom i Zlatarom. Vatrar je taj treći, imaginarni vrhunac, središte ove knjige koja je, po rečima Srbe Ignjatovića, sa svojom slovenskom podlogom u dosluhu sa svim značajnim svetskim uticajima. Pri tom, Ignjatović je istakao da je Aleksandar Petrov puno uradio ne samo na polju beletristike već i na planu književne kritike, kao antologičar, delom i književni istoričar.
Kad je reč o Petrovu kao pesniku, on, naglašava Ignjatović, jeste erudita, ali je u svojoj poeziji otklonio ono što je nametljivo, isuviše napadno kod takozvanih učenih pesnika. To jest, njegova eruditnost je diskretna, nenametljiva, unutarnja, što znači, podređena jezičkom tvoraštvu. Srba Ignjatović je to potkrepio jezgrovitom analizom osam prstenova, osam malih ciklusa ove zbirke.
I akademik Nikola Milošević, na početku svoje besede, rekao je da nas je Aleksandar Petrov mnogo zadužio kao kulturni delatnik, i "učinio za stvar srpske kulture daleko više nego svi naši diplomatski predstavnici od 1945. do danas". A Petrovljevog "Vatrara" prof. Milošević je tumačio iz metafizičkog ugla, kroz jedan od umetničkih postupaka, postupak kontrasta, sagledavajući efekte koji iz tog proizlaze. Ti efekti su utoliko veći ako pisac za podlogu bira neki motiv koji je bogat značenjem, a to je kod Petrova motiv vatre, dakle, motiv krcat značenjem.
Podsećajući kako su motivu vatre prilazili predsokratovci i stoici, i gde pepeo ima simbolično značenje, Nikola Milošević kaže da Petrov gradi svoj kontrast i poručuje svojom poezijom da je pepeo krajnji ishod svega. I ima istorijskih sudbina, posebno nekih naroda, koji u pepelu vazda završavaju. U tom kontekstu, prof. Milošević je ispričao anegdotu kako je cela Moskva, ona davna, drvena, izgorela od jedne sveće, vredne jednu kopejku, koju je, valjda, neka baba zaboravila da ugasi, a kasnije će, kao što je poznato, od dve druge sveće od po jednu kopejku, od Raspućina i Lenjina, izgoreti i cela Rusija...
Drugim rečima, pepeo je ne samo simbolično shvaćen, već je doslovno ono u šta istorija mnogo puta odlazi.
R. Saratlić
