23.11.04
Tajna na kraju puta
Aleksandar Petrov
„Lavlja pećina” novi je roman Aleksandra Petrova, našeg poznatog pesnika, proznog pisca i kritičara, koji je objavila Srpska književna zadruga iz Beograda. Posle romana „Kao zlato u vatri” i „Turski Beč”, ovo je treće prozno delo autora koji živi između Amerike, Izraela i Beograda. Aleksandar Petrov svoj zvanični radni vek proveo je u Institutu za književnost i umetnost, a od 1993. godine predavač je na Pitsburškom univerzitetu, od kada uređuje srpsku sekciju Amerikanskog Srbobrana. Predavao je na više od trideset univerziteta u Evropi, Aziji i Americi. Od 1959. godine do danas, Aleksandar Petrov objavio je više od sto eseja i studija na srpskom i više stranih jezika, poeziju je objavljivao u svetskim i jugoslovenskim časopisima, a bio je i stalni književni kritičar našeg lista.
Roman „Lavlja pećina” sav je u kretanju, vremenskom, duhovnom, u dinamici. Gde je tačka ukrštanja?
? U reči ukrštanje, kao i u reči raskrsnica, prepoznaje se, i to ne samo u srpskom jeziku, simbolika krsta. A na krstu se, dramatičnije nego bilo gde drugde, susreću i razilaze putevi života i smrti. Ti putevi nisu ucrtani na kartama, nemaju imena ni brojeva. Za njih se još i može reći gde počinju, u času začeća ili rođenja. Ali može samo da se nagađa i veruje kako se i gde završavaju. Putnici romana, kako kroz prostor, tako i kroz vreme, slede i neke tragove, stvarne ili prividne, kao što biraju i svoje vodiče. „Lavlja pećina” je roman ne samo o pustinjskim putnicima nego i o vodičima kroz pustinju, bilo da je reč o biblijskim prorocima, o Isusu Hristu, sv. Savi Osvećenom, Jovanu Damaskinu i sv. Savi Srpskom, ili o Gustavu Maleru i Viskontiju, Lazi Kostiću, Jovanu Dučiću i Mandeljštamu, Cvetajevoj, Pasternaku, Borhesu i Crnjanskom. Na kraju puta je, ipak, tajna, ogledalo na kojem se vidi prošlost i odslikava sadašnjost, dok se budućnost nazire s one strane smrti. Glavni likovi u „Lavljoj pećini” suočavaju se sa smrću ili čeznu za njom. Smrt je tačka ukrštanja, ogledalo kroz koje oni nastoje da prođu, svaki na svoj način.
U knjizi radnja se događa velikim delom u Jerusalimu, koji je još Jovan Dučić opisao pre kao Muhamedov, nego kao Hristov grad. Kakvo je Vaše viđenje Svete zemlje u romanu?
- Sveta zemlja je prva ili druga domovina pripadnicima sve tri velike vere - judejske, hrišćanske i islamske. Nekoliko likova u „Lavljoj pećini” nose u sebi i žive nimalo jednostavnu, kroz istoriju uvek konfliktnu višestrukost - čulnu i duhovnu, nacionalnu, ideološku i versku. Višestruki, pa čak i raskolni identitet, karakterističan je za gotovo sve likove ovog romana. Oni su istovremeno na dve obale, što znači da su negde u sredini, sukobljeni s maticom spolja i iznutra.
Šta u priči prevladava, izmaštano ili autobiografsko?
- I tu može da se govori o ukrštaju. U sva tri moja romana glavni lik je njihov pripovedač i tvorac, mada ne jedini. U njima su elementi autobiografskog naglašeni, ali u jednom bergsonovskom smislu. Autobiografsko je ishodište i polazište, ona realna tačka od koje polaze fiktivne projekcije, biografije koje su se mogle dogoditi, a nisu, ili su se dogodile samo delimično. Neki drugi likovi, međutim, iz realnog života direktno ulaze u fikciju, dok za neke istaknute, a izmaštane likove, čitaoci pretpostavljaju da su prisutni u stvarnosti. Pripovedanjem se gradi iluzija stvarnosti i dočarava stvarnost iluzija.
Upečatljivi su motivi incesta i samoubistva. Kako ste ih uklopili u ljubavne priče, sazdane od boja, mirisa i muzike?
- Incest je priča o zabranjenoj ljubavi, a samoubistvo o odsustvu ljubavi. Pored tajne smrti, ljubav je najveća tajna. Kao i smrt, zagonetka bez odgonetke. Sva tri moja romana su ljubavna, jer su i romani o smrti. I jer su romani tajne. U njima se zagonetka ne odgoneta nego se živi. Pa kako, i po Borhesu, zagonetka zahvata u natprirodno i božansko, priča o ljubavi je priča o takvoj zagonetki. Ona ima svoje boje i mirise, tamne i sjajne plamenove, svoja vizuelna i zvučna pomračenja i ozarenja.
U Vašem prethodnom romanu „Turski Beč” istorija pokreće radnju. U novom je istorija predskazanje. Ali i iluzija...
- Istorija je u onoj meri iluzija u kojoj su iluzije stvarnost. A mogu da budu stvarnost, jer iluzije često i predskazuju i oblikuju istoriju, čak i kada su čiste utopije. Kako je dvadeseti vek bio vek ideologija, likovi „Lavlje pećine” mogu se shvatiti i kao utopljenici utopija. Neki od njih nalaze spas zahvaljujući svojoj hrabrosti da pojedine tajne ne otpišu kao iluzije i utopije. Tajna, kao takva, dovodi u pitanje sveznajuće ideologije. A kada je o predviđanju i naslućivanju reč, anticipacija je, i kao književni postupak srednjovekovnih žitija, bila inspirativna za autora ovog romana.
M. Vulićević
15.11.04
Zlato u vatri smrti
Aleksandar Petrov
Prve kritike već pišu da je najnoviji roman Aleksandra Petrova „Lavlja pećina“, u izdanju SKZ, veoma uspela duga priča o deset dana glavog junaka koji je na putu između NJujorka, Beograda i Jerusalima. On, Sergej Jakonić, Beograđanin, će krajem „dvosmerne“ 2002. godine putovati kroz „zemlju čuda“. Zato sagovornika prvo i pitamo da li je Izrael i danas, dva milenijuma posle „vremena čuda“, kako se zove i istoimeni roman Borislava Pekića, čudesna Sveta zemlja, kako se ona često naziva u „Lavljoj pećini“?
- Na vaše pitanje možda je najbolje da odgovorim jednom rečenicom iz mog romana. „Ko u Svetoj zemlji ne veruje u čuda, taj nema smisla za stvarnost“.
Simbolika sveta vatre, veoma je prisutna i u ovom romanu, kao što je bila i u središtu vašeg prvog, „Kao zlato u vatri“.
- Zlato je u mnogim mitologijama, pa i u srpskim mitovima i legendama, simbol smrti, dok je vatra simbol života. I čudesni lav, kojeg vaš junak susreće na kraju svog puta, posle kliničke smrti, svetli iznutra nekim tamnim plamenom, kao da u njemu gori platneni fitilj starinski. Lav je istovremeno boje životnog, nebeskog, sunca, i boje podzemnog zlata. I glavna junakinja, Aster, Etiopljanka, ima kožu boje ćilibara, voska, meda, starog zlata. I njen život je obeležen smrću, kao što će i glavni junak susresti smrt na kraju ovog desetodnevnog puta po Svetoj zemlji. Moglo bi se reći da je putovanje ovog lika doista putovanje ka smrti. A zar i naš život od dana rođenja nije kretanje tim jednosmernim putem, putem ka smrti?
Da li se „Lavlja pećina“ može nazvati romanom o smrti?
- Smrt je svakako glavna tema mog romana. I ona se javlja u različitim oblicima, kao samoubilačka smrt, zatim kao nasilnička, od ruke terorista, a i kao prirodna smrt. Za neke likove ovo nije samo putovanje do smrti, nego preko njenih granica, ili kroz smrt. Alisa na svom putu u zemlju čuda ulazi u nju prolazeći kroz ogledalo.
Takva simbolika ogledala prisutna je čak na početku romana.
- Smrt, zemaljska smrt, i jeste svojevrsno ogledalo. Na njemu se ogledaju obe strane života, život pre smrti i posle smrti.
Pored tog metafizičkog, u njemu je naglašeno i prisustvo istorije.
- Na prvoj stranici romana kaže se da je Sveta zemlja prva, ili druga otadžbina svim hrišćanima. Ali ne manje, i narodima kojima je ta zemlja i jedina i višemilenijumska otadžbina, Palestincima i Izraelcima. Dakle predstavnicima judaizma i islama. Doduše, jedan je od glavnih likova, Sargun, Palestinac pravoslavac.
Knjiga je, ipak, najpre priča o Srbinu, delimično i ruskog porekla, i o Jevrejima. Zar se tema o odnosu ta dva naroda ne nameće time sama od sebe, odnosno zar se time i sadašnja politička zbivanja ne uključuju u vaš roman?
- Svakako, makar na mala vrata. Sergej je u suštini apolitička ličnost, ali ni on ne može da izbegne ralje politike, pa čak i strada u njima. Politička istorija druge polovine 20. veka jeste prisutna u ovom romanu. Politika je postala sudbina svih onih koji su živeli i stradali u tom tragičnom veku. A što se tiče dva doista stradalnička, a i u stradanju dva veoma bliska naroda, srpskog i jevrejskog, o tome je bilo reči već u mom prvom romanu, „Kao zlato u vatri“. Sudbina ta dva naroda je, zapravo središnja tema romana. Oni su ono zlato koje gori u vatri istorije. Prisutna je ta tema i u „Lavljoj pećini“.
Ni susret sa Kosmetom junak Sergej nije uspeo da izbegne u Svetoj zemlji. Kosovo mu se javlja svojim tragičnim licem uoči susreta sa smrću, sa đavolom smrti.
- Ni đavo, kao ni smrt, nema jedno lice. Nadam se da se složenost smrti očituje u ovom mom delu. Ona je lična i zajednička, laka i teška, radosna i stradalnička, ona spaja, ali i razdvaja pojedince i narode. Isto je tako i sa đavolom kao oličenjem greha i zločina. I on može da bude lični, kolektivni, vanzemaljski i istorijski. Ovaj roman o ovim našim strašnim vremenima jeste i priča o đavolu i o borbi sa njim...
Dušan Stankovic
12.01.05 Politika
U ime dobra i lepote
Lavlja pećina, Aleksandar Petrov
O žanrovskoj neuhvatljivosti, asocijativnosti i provokativnosti novog romana „Lavlja pećina” Aleksandra Saše Petrova, koji je objavila Srpska književna zadruga, govorili su u Savezu jevrejskih opština SCG u Beogradu, početkom ove nedelje, akademik Predrag Palavestra, dr Miloslav Šutić, dr Stojan Đorđić, moderator programa bila je Simha Kabiljo-Šutić, i autor, a odlomke iz knjige čitao je dramski umetnik Dejan Čavić.
Među uglednim gostima bili su i Jafa Ben Ari, ambasador Izraela u našoj zemlji, Krinka Vidaković-Petrov, ambasador SCG u Izraelu, Aleksandar Popović, ministar za nauku i tehnologiju i drugi.
Podsetivši pre svega na značaj književno-kritičkog i književno-istorijskog rada Aleksandra Petrova, na čijim temeljima se zasniva i njegovo pesničko i romaneskno stvaralaštvo, akademik Predrag Palavestra je ukazao da je nemoguće jasno žanrovski odrediti gde pripada roman „Lavlja pećina”, koji govori o hodočašću u Svetu zemlju.
- Kombinujući objektivno i lično kazivanje, ovaj roman ima elemente klasičnog epa, ali i putopisnog, ispovednog i romana - spoznaje. Autor je dramatizovani pripovedač, koji se ispoveda na hodočašću, na kojem se prepliću duhovne niti Izraela, stare Palestine, hrišćanske i vizantijske istorije, ali i intelektualnost modernog sveta - rekao je Predrag Palavestra.
Osvrnuvši se takođe na Petrovljevo stvaralaštvo u oblasti književne kritike, dr Miloslav Šutić u svom izlaganju povodom romana „Lavlja pećina” iskoristio je termin „oneobičavanja” ili „očuđenja” ruske formalističke škole, kako bi objasnio strukturu „Lavlje pećine”
- Iako je pisan kao putopisna proza, roman je bogat esejističkim i poetski intoniranim odlomcima, a istorijske i umetničke asocijacije čine ga romanom leksikonom - napomenuo je dr Šutić.
Elemente ljubavnog i epistolarnog romana, kao i piščevu sveobuhvatnu projekciju stvarnosti, simboličke i estetičke usmerenosti, uočio je dr Stojan Đorđić, spomenuvši da je nizanje istorijskih događaja zasnovano na „prizivanju božanske ideje u ime dobra i lepote”. Aleksandar Petrov svoju proznu knjigu opisao je kao roman tajne, podsetivši da mu je jedna od najvećih inspiracija u toku pisanja bila muzika Gustava Malera.
M. Vulićević
25.12.04 Politika
Iza tvrđave bića
Lavlja pećina, Aleksandar Petrov
Usud putovanja, kroz prostor, vreme, ali i kroz ličnu biografiju junaka, žanrovsku biografiju romana i toponime Starog i Novog zaveta, jeste jedna od ključnih karakteristika romana „Lavlja pećina”, Aleksandra Petrova (1938).
Pronalazeći se usred različitih narativnih tokova ovog romana - svog hodočašća u Svetu zemlju, te oživljavanja biblijskih legendi i ličnih uspomena - njegov junak, Sergej Jakonić, davnašnji fudbaler i emigrant, a sadašnji sredovečni pariski profesor slavistike i pisac u procepu između dva nenapisana romana, pokušava da preispita svoj dosadašnji život, da utvrdi gde se nalaze osnovne emotivne koordinate njegovog bića.
Pred čitaocem se, dakle, nalazi kompleksna romaneskna struktura, koja neprestano izmiče žanrovskoj karakterizaciji s obzirom da kombinuje različite tipove proznog diskursa.
Putopis po Svetoj zemlji, mestima rođenja, zemaljskog hoda, krštenja i vaskrsenja Isusovog, mestima zavetnih objava i čuda, kombinuje percepciju ovih mitskih vremena i mesta sa savremenom surovim i neprestanim ratom do istrebljenja između Izraelaca i Palestinaca koji danas tu žive. Biografski roman i roman odrastanja, pak, pretaču se u razbijeno ogledalo ljubavne melodrame u pokušaju da se spoljašnja i unutrašnja percepcija junaka pomire.
Navedeno je samo spoljni okvir da se ispripoveda čitavo more povesti koje topografski povezuju Jerusalim i Vitlejem sa Beogradom, Novim Bečejom, Bledom, Parizom, američkim koledžima i mitovima o Rusiji. Osim što upotpunjavaju duhovnu i emotivnu karakterizaciju glavnog junaka, one istovremeno i vode čitaoca kroz različite vrste pripovednih tenzija i iznenađenja sve do samog klimaksa romana.
Započeta kao literarni i smisaoni prodor iza zidina tvrđave konkretnog bića, kao evokacija proteklog života u specifičnoj situaciji hodočašća, slagalica romana se tokom svog sklapanja aktuelizuje u toj konkretnoj ličnoj stvarnosti, otvarajući pri tom njena individualno egzistencijalna pitanja, ali i neka od opštih etičkih i geopolitičkih pitanja savremenog sveta.
Pripovedajući o ratovima i granicama, verski i teritorijalno podeqenom narodu, o razumevawu nerazumevawa i netolerancije, o nezaustavljivoj traci terorističkih i antiterorističkih odmazdi, kroz likove atipičnih, a zapravo vanstereotipnih, Palestinaca i Jevreja, pisac pokušava da razotkrije prividnosti i stvarnosti istinskih težnji njihovih života.
Koristeći se modernim sredstva pripovedanja i čitalačkog zavođenja, koncipirajući roman kao svojevrsnu slagalicu, Petrov, istovremeno, precizno doziranim jezikom visoke poetske nosivosti, kao i lirskim reminiscencijama na niz pesnika od Marine Cvetajeve i Osipa Mandeljštama, pa do Miloša Crnjanskog, uspostavlja ravan poetskog romana.
Odnosno, način na koji se raščitava ova tekstualna stvarnost uz sve obilje pripovedačkih rekvizita, jeste pre svega poetski, i to je ono mesto koje, zajedno sa precizno komponovanom strukturom knjige - i pored sklonosti pisca ka gradnji jednodimenzionalnih likova funcionalizovanih isključivo kroz glavnog junaka - uspostavlja njenu uverljivost.
Postavljajući projekciju tačke pripovedanja veoma visoko, Aleksandar Petrov je romanom „Lavlja pećina”, nesumnjivo različitim od uobičajenih standarda savremene srpske proze, umnogome uspeo da odgovori njenim samonametnutim zahtevima.
Nenad Šaponja
