01.01.00
Dnevnik
13.06.2001.
Prošlost i sadašnjost
Aleksandar Petrov, TURSKI BEČ, Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 2000.
Piše: Dušica Potić
Naš vrsni književni kritičar, zatim i književni istoričar, Aleksandar Petrov je i pesnik nesvakidašnje karijere - popularniji je i priznatiji u inostranstvu nego u zemlji. Svoju svestranu književnu aktivnost, koju upotpunjuje antologičarski i prevodilački rad, Petrov zaokružuje romanom. NJegovo prvo ostvarenje ovog žandra "Kao zlato u vatri", štampano je 1998, a nedavno je objavljeno i drugo, "Turski Beč". Pa kao što ga u nauci zanimaju moderni pesnici, oni koji odstupaju od realističkog podražavanja, i kao što ga u poeziji zanimaju preseci istorije, ali i njeni odrazi u simboličnoj vrednosti stvarnosnih detalja, tako je u romanima Petrov došao do neke vrste sinteze svojih intresovanja. Oba dela se bave savremenim životom, ali tako da se on ispoljava u svoj složenosti svojih odnosa sa prošlošću. "Kao zlato u vatri" je roman tematski usmeren na naše poslednje ratove, čiji su uzroci u povesti dovoljna motivacija za insistiranje na vezama u vremenu. Junaci, pripovedač i jedna neobična devojka, imaju na neki način zajedničku sudbinu. A ona je isprepletana zato što ih je stihija istorije neprestano dovodila u imaginarni dodir. Da bi stapanje bilo moguće, nužna je i njegova motivacija na značenjskoj ravni. Petrovljev model sveta podrazumeva bitnu ulogu istorije u aktuelnim zbivanjima, ali i čoveka u sprezi sa prošlošću. Nije samo apstraktnost sveta sagledana u temporalnoj perspektivi, već su i likovi bitno određeni onim što im je dodelila istorija - ne dakle lična pojedinačna sećanja, već povesno nasleđe koje su im namenili preci. Koje je, svakako, upućeno i vremenu što dolazi.
Veze sa prošlošću
U prvom romanu istorija je deo narativne površine teksta, one uostalom koja je sada sadašnjim čitaocima iskustveno bliska, a budućima se prezentira kao takva. Roman "Turski Beč", međutim, povesti i viziji vremenskih veza pristupila na donekle drugačiji, posredniji način. O promeni svedoči već naslov koji, uprkos činjenici da je radnja dela smeštena u sadašnjost, akcenat utiskuje u prošlost. Raskorak svakako nije slučajan. Značaj koji naslov ima za strukturu književnost teksta, naročito njegova važnost na razumevanju značenjskih tokova, smisao prošlosti izmešta iz ravni doslovnost radnje ka ravni simboličkih, samim tim i univerzalnijih semantičkih vrednosti. Roman ima okvirnu priču, a u skladu sa reaktuelizacijom ovog realističkog postupka i tezu. Okvir prati oca i ćerku u dalekom Pitsburgu. Otac voli groblja, što će reći da se još jednom koriste strukturne povlastice. Veza sa prošlošću, sa mrvtima, kao i njihovo živo prisustvo u svesti, duhu i srcima junaka, dakle živo prisustvo prošlosti u vremenu sadašnjem na apstraktan, idealan način, značenje je koje autor želi da stavi u prvi plan. LJubavna priča koju otac priča ćerki potvrdiće - ne neposrednim dociranjem, već fabulom, epizodama, osobenošću likova, kako to u književnosti jedino i valja, polaznu pretpostavku o sržnoj važnosti minulog.
Sa tog stanovišta neposredno dešavanje samo po sebi nije toliko važno. Smisao jednog trenutka bivanja poneo je breme prošlosti. Budućnost je ta koja, u prepletima prohujalog i tekućeg, dobija na značaju. LJubav između Dimitrija i Katarine, ispresecana velikim vremenskim prekidima i prostornim rastojanjima, uspela je da opstane. Uspela uprkos svemu. Pa i uprkos smrti. Ovaj značenjski sloj teksta nije bez značaja za njegov finalni momenat - za Dimitrijevo kasno otkriće ćerke i njeno upoznavanje sa životom svojih roditelja. Roman se okončava budućnošću, novim životom, ali tako da svest o nužnosti poznavanja svojih korena, uzroka svoje sudbine, postaje neizostavni deo koraka pruženog u sutrašnjicu. NJe nema bez jučerašnjeg dana, a njega nema bez znanja.
Imaginiranje istorije
Simbolična vrednost znanja sugeriše se odnosima između Dimitrija i Katarine. Oboje se strasno zanimaju za istoriju a njihova veza opstaje i zahvaljujući njihovoj zajedničkoj sposobnosti da je imaginarno ožive i sebe u njoj imaginarno prepoznaju. Roman je ispresecan interpoliranim pričama koje čitaoca neprestano vraćaju na povesne događaje. Imaginarno oživljavanje prošlosti podrazumeva i fikcionalan odnos prema njoj - pričanje priča koje nastaju po uzoru na one koje su se zaista zbile. Pa kao što povest ima simbolički ekvivalent u sadašnjosti, tako i imaginacija ima nezanemarljiv odraz u realnost. Roman se sklapa tako što stapa stvarnosni, materijalni svet i njihova dva nematerijalna pola, pri čemu idealne krajnosti dobijaju na presudnosti.
Zato je i bitno poreklo likova - Dimitrije je Rus koji živi u Srbiji, a njegova neobična družbenica na putovanjima po prošlim i izmaštanim svetovima ima poljske i mađarske krvi. Nije bez znajača ni podatak da otac i ćerka žive u Americi. Prostor je oznaka ništavnosti sadašnjice koja ne traži uporište u indivudalnom i kolektivnom sećanju. Panistočnoevropski - recimo - ideal svedoči o zajedništvu naroda, o prepletima njihovih sudbina, koji se ne bi smeli zaboraviti u ime života što će doći posle nas. "Turski Beč" apstrahovanom, simboličkom značenju istorije povratno daje težinu konkretnosti. Bitnu vezu nematerijalnog i materijalnog, apstraktnog i konrketnog. Teza u njenom konkretnom vidu je, međutim, najslabiji momenat dela. Petrov nastoji da iznova tumači istorijska zbivanja, da ih osvetli iz manje zvaničnog ugla i neke prećutane istine kaže glasno. Tu nakanu on ne motiviše na nivou radnje, već interpolira dijalozima, čime istinu ne podupire fikcijom, ali unosi ne uvek nužne momente zadržavanja. Uz mestimičnu sklonost ka zadržavanju i na manje važnim detaljima, što može biti u koliziji sa jednostavnim i funkcionalnim jezikom, završilo bi se i nabrajanje nedostataka "Turskog Beča". Živo pripovedanje, zanimljiva i dobro vođena radnja te neobični likovi, posebno ženski, uz neke zaista briljantno napisane delove - kao to je na primer poglavlje "Devica i biser", dovoljna su preporuka za čitanje ovog romana.
