Memoroman

02.09.18 Blic

Pita Bule Andrića: Da li spuštate roletne kada preko dana vodite ljubav? Da li uveče palite svetlost? Ili volite radnju po mraku? Andrić se smeška i ne odgovara na pitanja. Ništa ne govori o sebi, a o drugima kao u izrekama.

Ovako se, jedne večeri u Ljubljani, pisac Miodrag Bulatović, u svom domu, u društvu Aleksandra Petrova, prisećao svojih susreta sa nobelovcem Ivom Andrićem. Pisac Aleksandar Petrov, tumač savremene srpske književnosti, zabeležio je i to, kao učesnik i svedok našeg književnog života u poslednjih nekoliko decenija. Spojio je svoja dragocena sećanja i zapise o sebi i drugima, u knjigu-svedočanstvo, koja se ovih dana pojavila u izdanju “Zepter Book World” pod naslovom “Memoroman”. U prevodu, memoarska proza zanimljive forme u stotinu poglavlja, pisana u prvom i trećem licu jednine, na 509 stranica.

U pogovoru ove knjige, Aleksandar Jovanović piše da se u “Memoromanu” „uspostavlja kosmopolitski prostor ispunjen stvaraocima različitih kultura, jezika, ideoloških ubeđenja”. Takav svet je zaštitni znak Aleksandra Petrova, koji, saznajemo, piše i drugi tom.

Ponešto iz tog sveta, iz ovog sećanja, po izboru autorke ovog teksta, a u redakcijskoj opremi, preporučujemo čitaocima “POP & Kulture”.

Gojko Đogo

... Za Đogov slučaj Aleksandar je saznao krajem maja te 1981. godine, kao Fulbrajtov stipendista u Americi, kada su “Vunena vremena” bila zvanično povučena i uništena, pre nego što je Đogo bio uhapšen... Stiže uoči samog suđenja. Aleksandar s gotovim protestnim tekstom u rukama. Nudi ga “Politici”. Odgovor - ni govora! Kako može da se brani nešto što je neodbranjivo? Može i mora.

Poslednjeg, valjda trećeg dana suđenja, za vreme pauze, kada Đogo za stolom ostaje sam, okružen sa nekoliko milicionera, Aleksandar odlučuje da mu priđe. Isprečuju se dva milicionera. Kuda, druže?! Stigao sam iz Amerike da bih prisustvovao suđenju. Red je da osumnjičenom bar pružim ruku. Je li to neka zavera ako ga i potapšem po ramenu? Je li ovo staljinistički monster proces?

Drugovi se zbuniše. Za Aleksandrom je krenuo i Danilo Kiš. Samo zagrljaji ohrabrenja, gotovo bez reči. Julsko suđenje se prekida i odlaže za septembar. Đoga puštaju iz zatvora da se brani sa slobode. Uveče nekoliko prijatelja posećuje pesnika u njegovom stanu. Đorđije Vuković sa Mirom, Nada Popović Perišić, Milisav Savić Kum, Danilo Kiš, Aleksandar i Krinka.

Gojko nasmejan, pribran, brine o gostima sa Bebom, suprugom herojem, kao da su im došli na slavu. Tekstovi Nade Popović Perišić i Aleksandra biće objavljeni! Tako su im obećali! U “Književnim novinama” i “Književnoj reči”. Gojko kaže hvala, a prećuti ono što verovatno misli - kakva vajda!...

Andrić i Crnjanski
Mozaički kamenčić - Crnjanski. Aleksandar bi što pre da počne da ga obrađuje. Ali kako da mu priđe, kad se Tanasije (Mladenović, prim. R. S.) isprečio ispred Crnjanskog. S pravom. Prvi ga je od pisaca posetio tamo na Jadranu, kod Rijeke, dok posle prelaska granice nije još stigao u Beograd.

U Londonu se Crnjanski, doduše, sreo sa Andrićem. Pita Andrić svog poznanika iz ratnih dana u Austrougarskoj, kako mu je u izgnanstvu posle ovog drugog Velikog rata. Žali se Miloš da mu je teško, da ponekad nema šta da jede.

Ne treba mnogo ni jesti u našim godinama - navodno ga teši Ivo.

Priča se da je Crnjanskog, takođe u Londonu, savetovao i Moša Pijade - Vraćaj se, stara budalo!...

Petrov i Crnjanski
... Prekoputa sedi čovek u godinama, leđima prema zidu... Manjeg je rasta u već vidljivo iznošenom, zakopčanom, tesnom sivom sakou. Tamna košulja, a i mašna slične boje. Posmatra me. Sitno, izborano lice, ali veoma prodorne oči. Imaju one neku privlačnu snagu. Kao da su namagnetisane. Malo se pridižem i, ne znam zašto, naginjem prema njemu.

Ne poznajemo se. Ja sam A. P. A vi ste? - pitam.

A, to ste vi! Pišete kritiku u novinama. Slao mi je novine Tasa (Tanasije Mladenović, prim. R. S.). Čitao sam ja vas.

A vi ste? - ponavljam pitanje.

Da mi je rekao Dante, Servantes, Dostojevski, ne bih se više iznenadio.

Crnjanski - kaže. I pruža mi, ne ustajući sasvim, samo naginjući se prema meni, ruku preko stola. Stisak šake odaje ličnost. Njegov je čvrst...

Crnjanski i Ranković

... Dobro je što ste spomenuli Rankovića. Da vam kažem šta se meni dogodilo! Poslao sam mu poštom, doduše s velikim zakašnjenjem, onih svojih deset knjiga, lepo spakovanih, na njegovu zvaničnu adresu potpredsednika države. Kad, za dan-dva, zvoni neko na vrata ovog stana. Otvaram vrata, nepoznati ljudi. Pitam ko su. Kažu iz policije. Vidim u rukama drže onaj moj paket s knjigama. Pomislim pogrešio sam adresu. A oni pitaju da li sam ja poslao drugu Rankoviću ovaj paket. Kažem da jesam, ko bi drugi. A oni meni, pošto jesam, da sutra dođem kod njihovog načelnika na razgovor. I daju mi njegovo ime i adresu. Tamo, kod Dunav stanice, u onoj novembarskoj ulici, kako se već zove. Pitam ja zašto, a oni meni: samo vi dođite.

Ja njima kažem da u policiju ne idem. Ako je pogrešna adresa, neka oni pošalju na pravu. Ja u policiju ne idem. A oni meni da su mi rekli šta su imali da kažu. Uljudno mi zatim požele sve najbolje i odu. Kažem ja Vidi šta se dogodilo, naravno, samo joj, a ona meni, kao što ponekad govorim i ja njoj, da se smirim i da čuvam pritisak. Pomišljam da i Rankovića nekako potražim, da vidim u čemu je stvar. U policiju ne idem. Slaže se i Vida da sačekamo. Da sedim mirno u svojoj londonskoj fotelji, pa da vidim u čemu je stvar.

Uveče gledam, kao i obično, Dnevnik u pola osam, kad ono… danas na Brionima… ostalo znate. Ode drug Marko. I ne samo on. Shvatam da ovi iz njegove policije, da bi se opravdali, ko može i kako može, počinju da jure takozvane rankovićevce… I zamislite, počeli, takoreći, od mene. Ispadoh i ja rankovićevac…

Artur Miler
... U vilu Slovenačke akademije nauka i umetnosti na Bledu na ručak i večere dolaze uglavnom strani gosti. Ruča se u trpezariji, a večera u bašti... Svako od domaćih gostiju ima prijatnu dužnost da, uz jelo i piće, strancima pravi društvo. Aleksandar je zadužen, zbog znanja engleskog jezika, ni manje ni više nego za pisca predviđenog da na tom skupu postane predsednik PEN-a, Artura Milera...

I sa Milerom književna tema ubrzo stiže na red. Pita Aleksandra da li je čuo za njegovu dramu “Posle pada”. Zna da je već izvođena u Beogradu. Nema šta, brzo. Aleksandar i čuo i gledao.

Pa, kakav je utisak?

Drama je izvanredna, samo niste bili pravedni prema Merilin (od 1956. do 1961. Miler je bio u braku sa slavnom glumicom Merilin Monro, prim. R. S.).

Zašto nisam?

Pa ispada da ste u toj vezi vi bili glavni, a ona ludovala za vama.

Pa tako je i bilo. Njoj je više od mene bilo stalo do naše veze. Od nje je sve i počelo.

Arture, da li imate u hotelu ogledalo?

Naravno! Zašto pitaš?

Pa, tako! Setite se kako je izgledala Merilin, pa bacite pogled na ogledalo…

Josif Brodski
... Govori mi (Josif Brodski, prim. R.S.) o Desanki Maksimović, koju je prevodio, o srpskim pesnicima čija imena pamti, o nekim pesmama, jer je poetizujući prevode sa srpskog jedno vreme u Rusiji zarađivao za život.

Želeo sam tada da dođem u vašu zemlju.

Zato što vas na zapad nisu puštali, a mi smo od socijalističkih najbliži zapadu...

Ne, zamišljao sam lica tih pesnika, pa sam hteo da ih vidim. To me interesuje.

Sada možete da dođete...

Hteo bih da vidim kako Desanka Maksimović izgleda uživo.

Sreli smo se još par puta na kraju te godine, na kraju te decenije, na čijem je početku Josif morao da napusti Rusiju. Priča mi priču unekoliko različitu od one koju ja znam i koja je poznata javnosti.

Sa sobom nisam poneo ništa. Samo malu pisaću mašinu. Trebalo je to da bude kratak put. U avionu sam saznao da mi oduzimaju pasoš. Bio sam praznih džepova. Srećom, sačekao me je Odi.

Niste mislili tada da napuštate Rusiju?

Za stalno? Tada? Ne! Zar ne znate da sam pisao Brežnjevu?

Ipak, u Americi vam je dobro?

Počinje da biva snošljivo...

Oskar Davičo

... Zar ti pećina na ovoj ikoni ne liči na vaginu? - pita me Oskar u svojoj radnoj sobi.

Meni liči na pećinu. Ikona je pravoslavna, rekao bih ruska. Kakva vagina!

Baš dobro što pećina liči na vaginu. Bezgrešno začeće…

Oskara što više srećem sve mi je nekako draži. Deluje iskreno. Kada govori o revoluciji, podseća me na Miću Raonića. Zanese se i priča kao vernik o otkrovenju. Ali on nije Mića Raonić. Doduše, mada mali rastom, on je, kao i Mića, pravi muškarac. Samo što Mića, ličnost romana, može da živi samo u budućnosti. A Oskar je i u sadašnjosti...

Oskar je, zapravo, i ovako u godinama, veoma atraktivan muškarac. Ima lepu glavu, nesrazmernu po veličini s nejgovim rastom. A srazmerne njegovim karakteru su svakako bokserske rukavice koje sam video dok izigrava boksera na jednoj slici. Oskar se ponaša kao čovek koji bi i da se tuče i da priskače u pomoć.

Antonije - Lule Isaković

... A Antonije Isaković kaže jedne noći Aleksandru, dok dele istu hotelsku sobu posle književne večeri u Užicu, da je i Vojislav Đurić, ma koliko moćan, negde u sebi i uplašen čovek:

Verovatno je zato i agresivan kada misli da je ugrožen. Inače, dobar čovek. I naučnik, pedagog, patriota. S nekim manama, doduše. Voli moć i novac. Ali ko je bez mane!

Ali zašto bi profesor Đurić bio uplašen, objasni mi Lule?

Nije Voja ratovao kao što sam ja u partizanima. A vidiš, ipak smo pod vatrom. Još od onog Predloga za razmišljanje. Naročito zbog Brionskog plenuma pre toga. Sve zato što smo Dobrica i ja ocenili napad na Rankovića kao napad na Srbiju. I ustali smo u odbranu Srbije, pa zato i Rankovića u tom trenutku. Oskar (Davičo, prim. R. S.), koji je Marka opevao u stihovima, znaš ono “Ozna sve dozna”, na Brionima je u poslednjem času promenio mišljenje. A obećao je pre odlaska Dobrici da će braniti Marka. Uplašio se i Oskar! Dobrica i ja nemamo razloga da se plašimo. Ne drži nas niko u šaci. Voja, kad je bio hapšen početkom rata kao komunistički simpatizer, pisao nekom Nedićevom ministru, ili nekom takvom, s molbom da ga puste. Pustili ga, i to na zalaganje jednog policijskog šefa. Bio je Voja za vreme rata gimnazijski profesor u Kragujevcu. Ništa strašno. Nikakva saradnja sa okupatorom i njegovim slugama. Odmah, nije se rat ni završio, stavio se Voja novoj vlasti na raspolaganje. Sto odsto. I kao naučnik. Citirao je klasike marksizma. I daleko je dogurao. To o posle rata o Voji svi znaju. A ono pre toga znaju oni koji sve znaju... Sitnica, ali znaju. Ako ustreba...

Miodrag Bulatović
... Zaustavljamo se u Zagrebu. Ima Bule neku poznanicu. Treba da joj se javi. Da zazvoni na vrata. Samo se plaši ako ga vide, a vrata otvore njeni roditelji, neće da puste ćerku da izađe napolje. Ona je mlada, a on izgleda kao gospon u godinama. Šta će ona sa njim? Moli da ga ja zamenim i zamolim je da izađe. Em delujem mlađe, em delujem civilizovanije, a i nemam onaj naglasak koji mu nekako snižava ugled kada govori, naravno, u našim zapadnim pokrajinama. Ne može, kaže ipak, sa Zagrepčanima na nemačkom, a mađarski još nije naučio.

S Krležom bi mogao da vodi ozbiljan razgovor, najbolje na nemačkom. Ali Krležinoj vrsti retorike ne odgovara taj gramatički pravilno uređeni jezik. Krleža voli jezičke bujice. Od njega niko da dođe do reči. Mogao bi Bule samo da ga gleda i sluša. kao Antonije Isaković jednom prilikom. Buletu, ipak, ne ide od ruke taj ispitivački pogled. Nije bio u partizanima. A Lule Isaković je obavljao dužnost partizanskog komesara. S takvim pogledom možeš i pred Krležu!

Roditeljima samo da kažeš ako se pojave, da si prijatelj iz Beograda. Ili još bolje - iz Ljubljane. Znaće ona ko je čeka u kolima. Zna ona da dolazim.

Roditelji stvarno otvaraju vrata. Zovu me da uđem. Ćerka još nije spremna.

Ne, neka, mogu ja da sačekam u kolima.

Pojavljuje se posle jedno pola sata mlada lepotica. Odlaze njih dvoje da obave neki važan razgovor u obližnjem parku. Vidimo ih na klupi iza žbuna. Sija sunce!

Radmila Stanković