Ukleta zima

Jer nem, jeziv i bled on je bio
Kao onaj što je priču govorio
I avet psa u čoveku otkrio.

Ser Volter Skot,
Sahrana poslednjeg pesnika,
VI stih, v. 26

Zimski psi,
Oni me uznemiruju.

Sting, Zimski psi

JEDAN

ČETRDESET JEDNU GODINU posle moje smrti, moj prijatelj Dejl vratio se na farmu na kojoj sam ubijen. Bila je to gadna zima.
Znam šta ste pomislili. Ima jedna stara novinarska anegdota o Vilijemu Rendolfu Herstu koji je poslao mladog novinara pripravnika da izveštava o poplavi u Džonstaunu. To je za dečka bila velika šansa. Sledećeg dana početnik je Herstovim novinama poslao prvi redak koji je glasio: „Bog je danas sedeo na usamljenom brdu iznad Džonstauna i s tugom posmatrao surovo uništavanje prirode.“ Stariji ljudi tvrde da Herst nije oklevao ni trena da pošalje odgovor: „Zaboravi na poplavu. Intervjuiši Boga.“
Rekoh da sam umro pre četrdeset jedne godine, a vi na to kažete: Mani se priče o Dejlu. Koga to zanima?
Pričaj nam kako izgleda biti mrtav, kakav je zagrobni život. Kako je to biti duh? Da li Bog postoji?
Svakako bih to pitao. Nažalost, nisam duh. Niti znam išta o zagrobnom životu. Dok sam bio živ nisam verovao ni u duhove ni u Boga, ni u duše koje nadžive telo, ni u uskrsnuće ni u reinkarnaciju. Ne verujem ni sada. Ako bih morao da opišem svoje trenutno postojanje, rekao bih da sam cista u pamćenju. Dejl me oseća, a taj osećaj je zbog povrede toliko odsečen od ostatka njegove svesti da ja postojim kao nešto više od pamćenja, a manje od života, skoro kao crna rupa celovitog sećanja stvorena jakom gravitacijom žalosti.
Znam da ovo i nije neko objašnjenje, ali ni ja to zapravo ne razumem. Znam samo da postojim i da se desilo nešto, nazvaću to oživljavanjem, kada je Dejl odlučio da se vrati i provede zimu na farmi na kojoj sam nekada živeo i umro.
Ne, ne sećam se svoje smrti. O tome ne znam ništa više od Dejla. Očigledno je da su smrt i rođenje toliko važni da su izvan sećanja.
Dok sam bio živ, bio sam tek dečak, ali prilično pametan i potpuno posvećen zamisli da jednog dana postanem pisac. Godinama sam se pripremao za to učeći zanat pisanja, ali sam znao da će proći još mnogo godina pre nego što budem mogao da napišem pravu kratku priču, a kamoli roman, te sam vežbao na uvodima za priče i romane.
Da treba da pozajmim uvod za ovu priču, ukrao bih ga iz Tekerijevog dosadnog romana Udovac Lovel iz 1861:
Ko će biti junak ove priče? Ne ja koji ovo pišem. Ja sam samo Hor u Drami. Ja samo dajem komentare na ponašanje likova – ja pripovedam njihovu jednostavnu priču.
Tekerijevo sveznalačko ja, naravno, laže. Svaki je Stvaralac koji kaže da je samo Hor i posmatrač dela sopstvenih stvorenja – lažov i licemer. Ja sam, naravno, verovao da isto važi i za Boga u onih nekoliko prilika kad sam pomislio da On možda ipak postoji. Kad smo bili mali, Dejl, Majk i ja smo jednom u pilićarniku raspravljali o Bogu, a ja sam samo parafrazirao citat Marka Tvena: „Ako pogledamo bol i nepravdu u svetu, neizbežno ćemo zaključiti da je Bog siledžija.“ Nisam siguran da li sam tada verovao u to, ali su Majk i Dejl svakako zanemeli. Pogotovu Majk, koji je tada bio sveštenikov pomoćnik i krajnje pobožan.
Udaljio sam se od teme pre nego što sam počeo priču. To sam oduvek mrzeo kod pisaca. Još nemam dovoljno moćan uvod, te ću jednostavno krenuti iz početka.
Četrdeset jednu godinu posle moje smrti, moj prijatelj Dejl vratio se na farmu na kojoj sam ubijen. Bila je to gadna zima.

06.12.03 Pobjeda

Den Simons je najpoznatiji kao pisac naučne-fantastike i autor “Hiperiona”, djela koje je kasnije preraslo u serijal, za koji je dobio nagradu Hugo, jednu od najcjenjenijih u SF-svijetu. Ipak, Simons, iako poštuje žanr i uživa u njegovim okvirima nikada nije pristao da se ograniči na samo jedan. Mnogi bi rekli da je to samo jedna od stvari po kojoj sliči Stivenu Kingu. Ovaj višenagrađivani autor, oprobao se i kao pisac kratkih priča, noir trilera, horora, scenarija za TV i film. Za “Leto noći”, horor storiju o odrastanju u Elm Hejvenu, za koji je inspiraciju pronašao u svom rodnom mjestu, dobio je nagradu Brem Stoker. Jedanest godina kasnije Simons se odlučio da napiše nastavak tog danas već kultnog djela, koji su mnogi poredili sa, možda najboljim, romanom Stivena Kinga ,”It”.
Tog strašnog, sparnog ljeta 1960-te, u malom gradu Elm Hejvenu, dječačka družina, Biciklistička patrola, prinuđena je da se suoči sa vjekovnim zlom, smještenim u njihovoj najomraženijoj instituciji, školi. Niko ne vidi šta se sprema, osim drugara prepuštenih sebi, koji konstantno primjećuju neobične pojave, poput naleta hladnog vjetra, vojnika u uniformi iz Prvog svjetskog rata, neobjašnjivih rupa u zemlji, i crvenog strvinarskog kamiona koji ih naizmjenično proganja, svjesni da to predstavlja tek najavu strašnih događaja. Tako se jedno na početku bezbrižno ljeto, pretvorilo u moru. Simons je četrdeset jednu godinu kasnije vratio svog glavnog junaka Dejla na mjesto zločina. Smjestio ga u kuću njegovog najboljeg druga Dvejna, debeljuškastog inteligentnog čudaka, koji je stradao pod nerazjašnjenim okolnostima tog famozonog ljeta 1960-te. Kako je “Leto noći” bila i vješto napisana priča o odrastanju u američkoj varošici, uspješna kombinacija opisa društvenih okolnosti, upečatljivih karaktera i naravno, straha, “Ukleta zima” je pored neizostavnih zastrašujućih elemenata, priča o samoći i ličnom obračunu sa krivicom, dilemama i problemima, onim koji prate većinu ljudi, koji nijesu ili ne moraju da budu junaci nekog horor serijala.
Simons “Ukletu zimu” počinje žestoko. Davno preminuli Dvejn direktno se obraća čitaocu, uvodeći nas u priču i objašnjavajući kako njegov duh Dejl nosi sa sobom, između ostalog i tim što se tog davnog ljeta, nakon Dvejnove smrti zarekao da će umjseto njega postati pisac. Dejl je stigao na Veseli ćošak, kako je Dvejn nazivao svoju farmu na kojoj je živio sa ocem, želeći da sredi svoj žestoko poljuljani život. Do skora osrednji pisac politički korektnih avantura Džima Bridžera-planinskog čovjeka, porodični čovjek, fakultetski profesor, zahvaljujući burnoj avanturi sa jednom studentkinjom, postao je potencijalni, bolje reći neuspješni, samoubica. Odbacio je svoj dotadašnji život zbog veze sa mladom, egzotičnom poluindijankom Kler, koja ga je napustila u potrazi za novim životnim avanturama. Sada se obreo u kući svog pokojnog nadarenog drugara, želeći da napiše knjigu o njemu i tom ljetu, kog se nije najjasnije sjećao. Na granici nervnog sloma, pod ljekarskom terapijom, od samog dolaska progonjen od strane lokalnih skinsa iziritiranih njegovim napisama u jednim novinama, Dejl pokušava da se obračuna sa sopstvenim demonima, kojima u pomoć priskaču i oni vjekovni. Zlo ipak nije nestalo iz Elm Hejvena.
Simons koristi svoje prethodno djelo kao zaleđe za sasvim novu priču, mada se i ovoga puta povremeno naslanja na egipatsku mitologiju, dodajući interesantna iščitavanja Beovulfa i drugih epova. Za razliku od “Leta noći”, ova knjiga je mnogo više bazirana na saspensu nego na zastrašujućim detaljima, kojih takođe ne fali. Pažljivo građena neizvjesnost, intrigantnim završecima poglavlja, konstantno tjera čitaoca da otkriva šta će se dalje desiti i šta je to u stvari uzrok Dejlovih nevolja. Šta se dogodilo, kako prije četrdesetak godina, tako i u bliskoj prošlosti, a šta će se desiti u budućnosti sa glavnim junakom?

Vuk Perović

25.07.03 Danas

Izdavačka kuća Laguna objavila je dva nova naslova, "Ukletu zimu" Dena Simonsa i "Mračnu komoru" iz pera Rejčel Sajfert. "Ukleta zima" je nastavak romana"Leto noći" po temi, istom glavnom junaku i mestu dešavanja, ali je po načinu komponovanja i pripovedanja priče, potpuno nezavisna. Glavni junak Dejl, suočiće se sa raspletom starih grehova i zločina počinjenih u njegovom rodnom gradu, ali i sa davno zaboravljenim božanstvima iz drevnih mitologija, koja se staraju da prekorače iz sveta u svet, a da pritom životni prostor živih ne bude ugrožen. Roman je sa engleskog preveo Miroslav Pavlović, a namenjen je, pre svega, ljubiteljima horor žanra, ali i povod onima koji nisu bili naklonjeni čitanju ovakvih romana da se upoznaju sa delom pisca koga porede sa Stivenom Kingom.
Roman Rejčel Sajfert "Mračna komora" pripoveda o tri obična Nemca: Helmutu mladom berlinskom fotografu iz tridesetih godina prošlog veka, koji koristi svoju veštinu kako bi iskazao patriotsku srčanost, Lori dvadesetpetogodišnja devojka koja 1945. godine vodi svoje rođake preko razorene Nemačke, nakon što su joj roditelje, naciste, zarobili Nemci. Roman ima i trećeg junaka, mladog učitelja, koga opseda pitanje šta je njegov deda radio u ratu, i koji pokušava da se izbori sa demonima prošlosti sopstvene porodice i sopstvene zemlje. "Mračnu komoru" su kritičari okarakterisalo kao snažno, izazovno, zrelo i veoma smelo ostvarenje, u kome nema ni pobeđenih ni poraženih, već istine o ljudskim bićima koja, postajući igračke istorije, bivaju i žrtve sudbine. Ovo štivo o krivici, stidu, novim počecima, mogućnosti morala u ovom i ovakvom svetu, poziv je na novo promišljanje i naše sudbine, prošlosti i budućnosti. Roman je sa engleskog prevela Vera Nenadov.

S. D.