U predvorju pakla

01.12.19

TOKOVI ISTORIJE 3/2019.

Na jednom mestu u svojim sećanjima sveštenik Sava Banković kaže: „Ja pišem samo ono što sam proživeo i video, a to je ono što se videlo i preživelo po komunističkim zatvorima.“ Ova rečnica najbolje otkriva vrednost navedenih memoarskih zapisa za jednog istoričara. Knjiga U predvorju pakla je drugo izdanje zatvorskih sećanja Save Bankovića, koji je u kazamatima komunističke Jugoslavije proveo 19 godina, od čega oko 12 godina u samici. U maju 1945, zbog antikominističkog rada tokom rata i veza sa JVuO, osuđen je na smrt, ali je kazna potom preinačena u maksimalnu robiju u trajanju od 15 godina, uz deset godina gubitka građanskih i političkih prava. Drugi put je osuđen 1973, u vreme „olovnih godina“, zbog neskrivenog antikominizma. Takvo opredeljenje je zadržao do kraja života i nijednog trenutka ga ne skriva ni u svojim sećanjima.
Prvo izdanje njegovih memoarskih zapisa objavljeno je 1991, za života autora, uz predgovor književnika Antonija Đurića i pogovor mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, otvarajući tada niz nepoznatih i zabranjenih tema iz savremene istorije. Za razliku od prvog izdanja, priređivač dr Srđan Cvetković je tekst obogatio kraćim uvodom u kome je skicirao životni put Save Bankovića, dok se nakon teksta sećanja nalaze posebno vredni izvodi iz njegovog zatvorskog dosijea iz kaznione u Sremskoj Mitrovici, prepiska i sećanja na ovog sveštenika. Priređivač je na taj način zaokružio čitavu priču i Bankovićev biografski medaljon i potkrepio izlaganje memoariste izvornom građom. Pored navedenih priloga, ovo izdanje knjige sadrži i uvodno slovo sekretara Svetog arhijerejskog sinoda SPC, dr Save B. Jovića i na osnovu svega toga možemo rekonstruisati sudbinu sveštenika koji su prkosili komunističkom režimu nakon 1945. godine.
Sećanja Save Bankovića pružaju jedinstven uvid u zatvorske dane (koji su često bili i poslednji dani) čitavog niza istaknutih ličnosti, pripadnika elite nekadašnje Kraljevine Jugoslavije i vodećih ljudi iz političkog krila Ravnogorskog pokreta. Sa njim su u kazamatima u Zabeli, Nišu i Sremskoj Mitrovici sudbinu delili bivši rektor Beogradskog univerziteta Nikola Popović, bivši ministar finansija i univerzitetski profesor Kosta Kumanudi, lider zemljoradničke levice i NSS-a Dragoljub Jovanović, na kratko i bivši šef Radikalne stranke i predsednik vlade u emigraciji Miloš Trifunović, sekretar Centralnog nacionalnog komiteta JVuO Đura Đurović, ravnogorski ideolog i član Centralnog nacionalnog komiteta Stevan Moljević, bivši gradonačlenik Beograda Vlada Ilić, industrijalci – braća Teokarevići, kraljevski namesnik Ivo Perović i mnogi drugi. Zato nije preterano reći da ovi memoari nisu samo priča o tamnovanju jednog čovka već da simbolišu sudbinu čitave jedne generacije, ili bar onih njenih predstavnika iz široke kategorije pobeđenih u građanskom ratu koji su preživeli ratne sukobe i nisu se otisnuli u emigraciju.
U pisanju Save Bankovića ogleda se njegovo obrazovanje i iskustvo stečeno u opštenju sa ljudima. Piše lako i jasno, ne ulepšavajući i ne skrivajući događaje. Iznenađuje detaljnost sa kojom govori o pojedinim epizodama od kojih je u trenutku pisanja bilo proteklo više od četrdeset godina. Najveća izvorna vrednost sećanja je u opisu scena kojima je autor lično svedočio. Crtice o sudbini mnogih koji su sa njim delili robijaške dane u iščekivanju streljanja ili suđenja krajem 1944. i početkom 1945. često su jedini zapis o njihovim poslednjim danima. Ti dani i noći provedeni u pritvoru u Nišu, nabijeni strepnjom, bili su toliko potresni da i ne čudi što se memoarista savršeno seća ljudi koje je ispratio na streljanje, i sam očekujući takvu sudbinu. Koliko su ti dani iščekivanja „revolucionarne pravde“ za autora bili potresni i nabijeni emocijama, svedoči podatak da im je Banković posvetio skoro trećinu svog izlaganja.
Poseban doprinos ove knjige je u autorovom istančanom osećaju da prikaže karakterističan trenutak, duh vremena i ljudi i time da svedočenje o jednoj epohi. Pojedine epizode ostavljaju snažan utisak, poput „proslavljanja“ krsne slave u furgonu u kome je sa ostalim zatvorenicima čekao dalji transfer prema zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Ništa manje upečatljive nisu ni slike tamnovanja u najvećem jugoslovenskom zatvoru, kroz koji su nekada prošli i mnogi revolucionari, sada pobednici u građanskom ratu. Ima dosta simbolike u sećanju na noć kada je zatvor posetio njegov nekadašnji „stanar“ Moše Pijade i na njegov glasan smeh i komentar:
„Ovako smo i mi radili“, kada je jedan od zatvorenika nogom prekrio šiber čim ga je ovaj spolja otvorio. Treba ukazati i na Bankovićev urođeni talent da sa malo reči kaže mnogo. O zatvorskom životu u posleratnim godinama su svedočili mnogi, ali retko čije svedočanstvo tako dobro oslikava sav besmisao, ispraznost i duboku zagledanost u sebe tokom tamnovanja kao njegova usputna primedba da je dnevno sledovanje proje jeo u 15 ili 16 malih zalogaja, ili 11 ili 12 velikih kada nije mogao da se suzdrži.
Kao i u drugim memoarskim delima, i u sećanjima Save Bankovića ima nedoslednosti i očiglednih grešaka, posebno kada piše o događajima o kojima je samo slušao. Lako uočljiv primer je epizoda kada govori o konferenciji koju je general Dragoljub Mihailović održao u Doboju 1945, i na kojoj je navodno učestvovao i Vladimir Ćorović, iako je poznato da je ovaj poginuo još tokom Aprilskog rata 1941. godine. Ipak, ovakvi primeri ne umanjuju izvornu vrednost dela, već samo još jednom potvrđuju istoričarima dobro poznato pravilo da memoarsku literaturu uvek treba suočavati i proveravati sa arhivskim i drugim izvorima.
Posebnu celinu u Bankovićevom svedočenju predstavljaju stranice posvećene periodu nakon izlaska iz zatvora 1959. i pokušajima da dobije novu parohiju i zaposlenje. Sećajući se tih prvih dana na slobodi („darovanoj slobodi“, kako je naziva B. Pekić), čini se da piše sa više razočaranja i jeda nego o vremenu provedenom na robiji. Molbe episkopima da mu dodele parohiju i njihovo odbijanje u strahu da će narušiti odnose sa režimom svedoče o vezama između SPC i komunističke vlasti, ali i o stanju u samoj crkvi.
Knjiga U predvorju pakla predstavlja važan doprinos razumevanju posleratne zbilje i dragocen je izvor za sklapanje mozaika o poraženima u građanskom ratu u Jugoslaviji. Istoričarima će biti od velikog značaja ne samo da bi rastumačili posledice obračuna sa snagama „starog režima“ već i da bi osetili specifičan duh i stanje svesti kakve čovek koji život provodi na slobodi teško može da razume, a koji prožimaju sve stranice Bankovićevog dela. Drugo izdanje ovih memoara namenjeno je i novoj generaciji zamišljenih nad prošlošću, za koje je period Drugog svetskog rata i prvih posleratih godina i dalje „zabran“ u koji se ređe zalazi, a neke od tih tema i dalje predstavljaju tabu. Ta generacija će, nadamo se, dela poput Bankovićevih analizirati i ocenjivati sa manje strasti i emocija nego što je to bilo 1991. ili kada su mu i 1945. i 1973. sudili.

Nemanja DEVIĆ