Trudovi

01.11.14 Polja

Posezanje za temom junaka-umetnika, u ovom romanu grafičkog dizajnera i poklonika književne reči, koji dane provodi na odeljenju za gastroenterologiju, pretpostavljalo je priličnu piščevu odvažnost budući da ovako strogo utvrđen prostor tvorevine deluje ograničavajuće u pogledu kretanja likova i kreiranja pripovednih situacija, te je lako skliznuti u simplifikovanje, monotoniju i ponavljanje. Takvim opasnostima Popovski uspešno odoleva pristupajući odabranom književnom materijalu na ozbiljan i inteligentan način, oslanjajući se na oniričke elemente kao pokretače radnje, na kontempliranje junaka ostvareno kroz retrospektivna i asocijativna pripovedna račvanja, ali, pre svega, bazirajući se na svojoj imaginaciji i sposobnosti zapažanja potencijala čudnovatosti u naizgled jasnim, profanim životnim sadržajima. Odvažnost postaje još istaknutiji piščev kvalitet ukoliko se ima u vidu činjenica da je pre njega temu umetnika čije je trajanje omeđeno zidovima bolničke sobe oblikovao, u srpskoj književnosti, na izvanredan, nenadmašan način Vladan Desnica u Proljećima Ivana Galeba.
Roman se zasniva najpre na lucidno uočenom, a onda i izvrsno iskorišćenom semantičkom potencijalu reči trudovi, čije se značenjske varijante mogu pratiti na nekoliko ravni. S jedne strane, naslov, na svom najosnovnijem i najeksplicitinijem nivou, upućuje na trudove, nevolje i agonije glavnog junaka obolelog od tumora koji, krajnje eskapistički i kukavički, da bi svoju muku lakše podneo, uobražava da je trudan težeći da u to uveri svoju porodicu, ali i lekare i ostale bolesnike. Ovakav simulakrum gravidnog stanja, osnažen činjenicom da je oblik kancera ličio na fetus, te da je usled bolesti, junakov trbuh neprekidno rastao, ne samo da funkcioniše kao odbrambeni mehanizam glavnog lika romana pred silom što mu razara telo, nego predstavlja i rezultat njegove do očaja intenzivne žudnje za detetom i domom koji će biti topliji, brižljiviji, u pogledu načina ophođenja odmereniji i otmeniji od onog iz kojeg je potekao. Istovremeno, junakova uobrazilja o trudnoći sugeriše opterećenost njegovog uma očekivanjima okoline, pre svega oca koji, premda staloženo prihvata sinovljevo homoseksualno opredeljenje, ne uspeva da potisne žalost zbog izostanka potomaka u budućnosti. Time se, ujedno, aktivira naredni mogući lejer hermeneutičkog odgonetanja naslova romana: trudovi bi u ovom kontekstu semantizovali težak i preprekama bremenit društveni položaj pojedinaca homoseksualne orijentacije, njihovu marginalizovanost, strahove i unutrašnja previranja.
Najveću junakovu podršku i ujedno najupečatljivije oblikovan lik u romanu predstavlja upravo figura oca, penzionisanog general-majora, bivšeg zapovednika artiljerije, snažnog i kršnog čoveka koji se, iako ne drži mnogo do uglađenog izgleda i manira, te je sklon telesnim prekomernostima, preterivanjima u rableovski intoniranim slikama jela i pića, odlikuje požrtvovanošću i privrženošću prema sinu, svešću o značaju porodice, kao i sposobnošću empatije i spremnošću da preuzme odgovornost za svoje eventualne greške i propuste. Upravo činjenicu da su delovi romana imenovani pevanjima, a ne poglavljima kako bi to bilo očekivano, treba razumevati u dosluhu sa karakternom konstitucijom lika oca: on, imajući u vidu njegovu profesiju i odnos prema jedincu, umnogome asocira na epske junake kakve srećemo kod Homera, div-ratnike katkad nezasite i mahnite, ali uvek nežne, odane i zaštitnički nastrojene prema voljenim bićima. Time što su celine romana označene imenima svojstvenim za delove epa, sugeriše se misao da je pisac figuru oca i njegove „trudove“ uzrokovane borbom za sinovljev život i željom za nastavkom loze, postavio ne samo kao ugaoni kamen u životu protagoniste, nego i kao okosnicu čitavog dela.
Kako se junakovo stanje pogoršavalo, a žudnja za osnivanjem porodice jačala, tako je on ulagao sve snažnije napore ka povratku svojoj iskonskoj, muškoj prirodi (još jedna značenjska nijansa naslova romana!), istinski plodotvornoj jedino kada stoji uz žensko biće. Operacija na koju naposletku pristaje, uveren da će se tako konačno preseliti u onostranost gde bi dosegao porodični život sa Sašom, devojkom nastradalom u saobraćajnoj nesreći koju je nekada davno voleo, ipak donosi drugačije razrešenje. Umesto ostvarivanja idiličnog sna u prostorima večnosti, junak, preživevši operacioni zahvat, dolazi do spoznaje da je „vaskrsô, ali u pogrešno gnezdo“, vratio se ovozemaljskom svetu u kojem je za njega utihnula svaka mogućnost osnivanja porodičnog kruga. Za razliku od Sudbina, prethodnog piščevog dela, u kojem se porodica, tema-konstanta njegovog stvaralaštva, kroz motiv podizanja hrama metaforički shvaćenog kao gradnja novog bića, zaista zasniva, u ovom romanu se pak na snažan i emotivan način, apostrofira čežnja za porodičnim utemeljenjem, ali i nemogućnost realizovanja te čežnje.
Romaneskna slika bolnice otkriva novi semantički preliv naslova dela: trudovi, u svetlu ove tvrdnje, odnose se na borbu pacijenata da koliko god je moguće ravnopravno učestvuju u sopstvenom lečenju, da se lekari sa više pažnje i poštovanja prema njima odnose pokazujući istančaniji sluh za bolesnikove pretpostavke i dileme. Čitava lekarska profesija podvrgnuta je kritičkom promišljanju: doktori se u muke svojih bolesnika udubljuju „kao đubretar kada po vetru prikuplja po ulici otpatke“, postavljaju potpuno različite, često pogrešne dijagnoze, preglede obavljaju, uz hladan i nadmen stav, rutinski, konstatujući smrtne ishode indiferentno, kao najredovniju pojavu. Ipak, postoje i suprotni primeri, kakve u romanu reprezentuje lik lekara Krasića, koji sa posvećenošću i saosećajnošću pristupaju pacijentima i pozivu čiji je cilj, uprkos nabrojanim negativnim crtama, krajnje častan i plemenit.
Naslovna odrednica romana podjednako implicira teškoće sa kojim se suočava savremeni pojedinac: sve korozivne sile koje deluju na mikroplanu, u romanesknim bolničkim prostorijama ili u okvirima jedne porodice (egoizam, ravnodušnost, alijenacija, izdaja, razočaranje, osvetnički porivi, licemerje, nesrećna ljubav, preljubništvo), operativne su i aktivne na makroplanu, na ravni celokupne savremene civilizacije. Junakova refleksivna poniranja u dokonosti bolničke svakodnevice podjednako su obeležena otvorenim, kritičkim sagledavanjem društvenog ustrojstva modernog sveta u kojem velike firme, nezadovoljne učinkom zaposlenih, radnike šalju u posebne sobe da se u njima, vikom i uništavanjem predmeta ionako spremnim za otpis, oslobode besa i osećaja poniženosti kako bi bili spremni da ponovo, uzbrdo i nizbrdo, kotrljaju kamenu gromadu repetirajući suštinu čuvene mitske scene.
Najzad, smisao imenice „trudovi“ očitava se na autoreferencijalnom nivou, ne samo u misli o naporima pisca da stvori književno delo, nego i u određenim romanesknim iskazima kojima Popovski ukazuje na svoje osnovne stvaralačke principe. Baš kao što junak romana, kada crta, teži tankim linijama, svedenim oblicima bez suvišnih senčenja, tako i pisac poseže za jednostavnim, komunikativnim rečenicama, lišenim suvišnih retorskih ukrasa i pompeznih obrta. Kroz junakovu konstataciju da „ubedljivost i duhovitost postiže izopačavanjem koje, opet, ne odudara preterano od stvarnosti: moglo bi možda i tako biti, možda negde stvari tako izgledaju, što da ne, ali svet ih ne prihvata za stvarne“, nazire se simultano misaono meandriranje pisca o načelima stvaranja. Ubedljivost u romanu ne samo da se postiže izopačavanjem i grotesknim prenaglašavanjem, nego i verističkim pasažima i brojnim, krajnje efektnim poređenjima koja, kao i u prethodnoj knjizi Popovskog, predstavljaju jednu od najizrazitijih vrednosti njegovog stila. Tako se očeva neuviđavnost u pogledu olakšavanja stomačnih gasnih tegoba opisuje posredstvom vojnog rečničkog asortimana (izbacivanje plotuna, punjenje/pražnjenje cevi...); bolničke sobe nalik su muzejima trkačkih kola u kojima kreveti postaju slični vozilima, a uramljeni portreti bolesnika slikama vozača koji su njima poslednji upravljali. Razgovor protagoniste i lekara-načelnika bolnice oblikovan je kao evokacija čuvenog okršaja Hanibala i Scipiona – otuda junakova primoranost na povlačenje i smirivanje pobunjenih pacijenata postaje ekvivalentna porazu kartaginskog vođe. Pripovedni tok podjednako je impregniran komičnim impulsima koji izviru (smatramo suviše često, ponekad u usiljenim, grčevitim naporima) upravo iz pomenutih, u naturalističkom duhu modelovanih segmenata dela, ali i iz situacija koje apostrofiraju bespomoćnost bolesnika, odnosno ugroženost i fragilnost pojedinca u atomizovanom i dehumanizovanom svetu (tzv. smeh kroz suze). Istaknuti citat, konačno – ukazujući na specifičan odnos između stvarnosti i autorovog literarnog postupka (izopačavanja) kojim se entiteti spoljašnjeg sveta ne podvrgavaju podražavanju, nego se prikazuju na čudan i maštovit, do tada neuočen, in potentia način – objašnjava opsesivnu potrebu Popovskog da u običnim predmetima, situacijama i rečima otkriva iskru neobičnog, drugačijeg, polisemičnog da bi, zatim, stvari, u tako iskošenoj, ali suštinski mogućoj vizuri, transponovao u književno delo. Upravo ovakav poetički zahtev amplificira kako vrednost i zavodljivost pripovednog tkanja, tako i čitalačko zadovoljstvo redovima piščevog literarnog ostvarenja.


Violeta Mitrović