Tata

07.06.08 Danas

Lagunina edicija domaće proze, Meridijan, svojom trinaestom knjigom nastavlja sa praksom izdavanja neobičnih proznih ostvarenja. Od prethodnih dvanaest naslova, neki su zaista zavredeli svu pažnju, a drugi su bili pucnji u prazno, mada je i u tim slučajevima bila vidljiva jasna uređivačka politika. Ostaje još da se sačeka i proveri koliko će se ova doslednost na kraju isplatiti, kroz reakcije publike, ali i kroz kritičku percepciju ovih knjiga, no treba naglasiti da je Meridijan, uprkos svojoj mladosti, već prepoznatljivo ime, a to nije malo.
Kako bilo, nosilac "nesrećne" trinaestice je zanimljiv roman Tata, Krste Popovskog, koji je publici pre svega poznat kao pesnik. Ipak, ovaj neobični narativ, izuzimajući dve-tri poetske parodije, neće u sebe prizvati nijedno lirsko osećanje. Naprotiv, radi se o tekstu koji čitaoce stavlja u neugodnu poziciju, jer nije najjasnije da li se pisac zavitlava ili je, naprotiv, smrtno ozbiljan. Ni jedan ni drugi pravac razmišljanja neće do kraja biti negiran, niti potvrđen, pa će svi oni koji ovakve tekstove smatraju vrhuncem književnosti moći Popovskog da vide kao Kafkinog naslednika, dok će drugi, dakle, oni koji se osećaju prevarenim, jednakom snagom moći da argumentuju da nije u pitanju pisac, već šarlatan.
Problem sa vrstom teksta koji ispisuje Popovski krije se u tome što čitalac mora da posegne za arsenalom vantekstualnih pomagala, da bi pokušao da pronikne u dubinu naizgled površne i banalne priče o Ratku Krstiću. Nedovoljna tekstualna argumentacija koja bi ovaj roman svrstala u žanr naučne fantastike, ali i stalna igra na granici psihološki verovatnog i mogućeg, uz nerazjašnjeni nagoveštaj ozbiljnog duševnog poremećaja, primoravaju čitaoca da tekst pokuša da razume kao alegoriju - što je najčešća recepcija većine Kafkinih, kao i brojnih drugih sličnih tekstova. Ukoliko bi se pratio ovakav trag, onda bi roman zahtevao ozbiljno političko čitanje (shvaćeno u najširem smislu - od društvenih sukoba do politike želje) u kome bi likovi bili zamenjeni silama poznatim iz zajedničkog iskustvenog rezervoara publike, a njihov sukob bi trebalo da odražava nešto iz stvarnosti što bi bilo svima prepoznatljivo. Dovoljno bi u tom smislu bilo uzeti već sam porodični trougao, otac-majka-sin, unutar kojeg se dešava zaplet, pa da ga ispreturamo i analiziramo psihoanalitički, društveno, dnevno politički i na koji god već hoćemo način.
Ukoliko pak sledimo drugu mogućnost tumačenja, stići ćemo do samozadovoljnog autora travestije pikarskog romana, čija se fabula odmotava po samo njemu poznatim zakonima koji podležu ideosinkretskim motivacijskim strukturama mešavine onoga što liči na našu svakodnevicu i nečega što pripada fantastičnom. Ta zatvorenost u sebe, taj neverovatan niz događaja koji prate protagonistu koji je ujedno i pripovedač, bez želje za dopadanjem i komunikacijom (tako nekarakterističnim za narativnu perspektivu koju je Popovski odabrao) mogu samo da odbiju čitaoca ili da ga, ako je uporan, nateraju da se zapita o pravoj prirodi i motivaciji ovog teksta. Time se krug zatvara i ponovo se vraćamo tamo gde smo već bili.
Dakle, evo dela materijala koji nam je pisac predočio i stavio ga na sto za seciranje. Pisana iz perspektive odraslog deteta, prekidana Ratkovim pismenim zadacima na zadatu temu, povest koju ispisuje Krsta Popovski nije simpatična, iako se povremeno trudi da bude duhovita. Da li preteran zaštitnički odnos koji otac ima prema svojoj ženi i detetu, majka koja se javlja u dve varijante kao ljubavnica (majka-surogat u liku Danice) i kao zla maćeha koja je, kao i u većini bajki, zamenila frojdovskog oca koji preti kastracijom, pa sve ovo još začinjeno pitanjem o realnosti svega što se dešavalo u Ratkovom skučenom i suženom životu sa tatom u malom stanu - može da nam kaže nešto o našim životima, da li može da nas natera da se zapitamo o sopstvenom postojanju? Vrlo verovatno i moguće, jer treba uzeti u obzir i činjenicu da bez obzira što ponekad ne deluje tako, iza ovog romana stoji neko ko je želeo da ga napiše, upravo na način na koji je napisan, a zatim je poželeo i da ga objavi (to je svakako najvažnija razlika između Popovskog i njegovog književnog pretka Kafke). A taj neko, ne zaboravimo, ne sumnja u našu inteligenciju, već pokušava da je izazove izborom pripovedača i zamkom ironije koju priprema, kako za Ratka tako i za neoprezne čitaoce.

Vladimir Arsenić