Treći rajh i SSSR: 1939-1941

26.02.22 Danas

Prema dokumentima nemačkog ministarstva spoljnih poslova (Most Art Jugoslavija, 2022) napisana je na osnovu nevelike, dostupne literature o tom pitanju na srpskom, i nekoliko dela na engleskom i nemačkom.

Ipak, ona popunjava prazninu od skoro 40 godina, od kako se pojavila knjiga Sporazum Hitler – Staljin Petra Požara (Zagreb, 1986).

Zapravo, u Jugoslaviji su se, sticajem političkih okolnosti (zaokret 1948), rano pojavile knjige koje su ukazivale na sav makijavelizam realpolitike, na primeru odnosa dve dijametralno suprotne ideologije oličene u naconalsocijalističkom Trećem Rajhu i komunističkom SSSR.

Još 1951. objavljena je knjiga jednog od branilaca na procesu u Nirnbergu, Alfreda Zajdla, koji je koristio dokumenta iz nemačkih arhiva koje je zaplenila američka vojska, da pokaže gotovo dvogodišnju saradnju dva totalitarna sistema.

Reč je o knjizi Staljin pomagač Hitlera, sa prevodima depeša na relaciji poslanstva Nemačke u Moskvi i Ministarstva inostranih poslova u Berlinu, kao i zapisnika sa sastanaka koji su vođeni prilikom berlinskih razgovora narodnog komesara za inostrane poslove Vjačeslava Mihailoviča Molotova sa ministrom inostranih poslova Ribentropom i Adolfom Hitlerom.

U vredne knjige koje Martinov koristi pri pisanju, bez obzira na cilj njihovog objavljivanja tih godina (Staljin i Molotov beskrupulozni makijavelisti i izdajnici radničke klase, „naš put u socijalizam“ jedino ispravan), valja ubrojati i dnevnike italijanskog ministra inostranih poslova Galeaca Ćana.

Martinov naglašava da je delo napisano na osnovu dokumenata iz nemačkih arhiva, jer oni iz kremaljskih do danas nisu poznati.

Pakt (ugovor) o nenapadanju, sklopljen u Moskvi 23. avgusta 1939, sam po sebi mogao bi se smatrati genijalnim potezom sovjetskog rukovodstva.

Zašto se ne bi otklonila opasnost od rata?

Pogotovo od kako je SSSR odustao od doktrine svetske revolucije.

Još više bi Staljinova politička mudrost došla do izražaja u svetlu činjenice da je Zapad (Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska) od pobede nacionasocijalizma u Nemačkoj 1933, neprestano guralo Hitlera prema Istoku, u želji da se dva totalitarizma međusobno istroše.

No, stvari stoje drugačije ako se zaviri u mračnu stranu sporazuma.

Nesporno u javno obelodanjenom paktu potpuno je poništeno makijavelizmom tajnog (za javnost godinama) Protokola nastalog istoga dana u Moskvi, a koji je predviđao deobu, najpre Poljske, a potom i Istočne Evrope, između Nemačke i SSSR.

Po tom Protokolu Sovjetski savez dobio je deo Poljske, u koji je sovjetska armija umarširala 17. septembra, nakon napada Nemačke i objavljivanja rata 1. septembra 1939. Kopnena veza Hitleru je trebala za prebacivanje vojske na istok protiv SSSR.

Vlada u Varšavi, iako je prethodne godine saučestvovala u podeli Čehoslovačke, sada nije htela da žrtvuje ni pedalj svoje teritorije pozivajući se na suverenitet i teritorijalni integritet.

Na to je bila podsticana iz Londona obećanjima da će Britanija zajedno sa Francuskom braniti Poljsku.

I zaista, 3. septembra dve zapadne demokratije objavile su rat Nemačkoj.

Ali, malo je stvarnih borbi bilo na Fransuko-Nemačkoj granici pa su mnogi ovaj sukob nazvali „mali smešni rat“.

Poljska je pala kao žrtva naivnih obećanja moćnih država i svojih neodgovornih elita koje su pobegle u London.

SSSR je prikraju rata ušao u Poljsku i okupirao njene delove pripojivši ih svojim republikama Ukrajini i Belorusiji.

Do danas je ta granica nepromenjena.

No, Martinov na temelju dokumenta opisuje dalju genezu ovog savezništva i partnerstva u deobi teritorija između nacističke Nemačke i komunističke Rusije: SSSR je krajem 1939. poveo rat protiv Finske sa delimičnim uspehom, potom je 1940. okupirao Litvaniju, Letoniju i Estoniju, a potom i dotadašnje rumunske teritorije Besarabiju i severni deo Bukovine.

Za to vreme neiskreni partner je na zapadu u munjenitim ratovima osvojio Norvešku i Dansku, Belgiju, Holandiju i Luksemburg, te konačno Francusku izbivši na Lamanš.

Vrhunac političkog pokvarenjaštva bila je realna mogućnosti da SSSR pristupi Trojnom paktu (Nemačka, Italija, Japan) sa ciljem deobe čitavog Evroazijskog i Afričkog prostora.

Hitler je to, preko Ribentropa, predložio Staljinu i Molotovu i o tome se najozbiljnije razgovaralo u Berlinu 12. i 13. novembra 1940.

Moskovskva plan nije odbacila, ali je ispostavila zahteve koji su kod Hitlera povratili stari animozitet i on je konačno decembra 1940. prelomio i prekine obostrano neiskreno prijateljstvo, naredivši svojim generalima da pripreme poduhvat Barbarosa.

Sve do 22. juna 1941. Staljin i Molotov nisu verovali u realnost napada.

Doduše, razvoj događaja bio je toliko nelogičan da to donekle može da odbrani Staljinovo mišljenje: posle tragičnog iskustva iz Prvog svetskog rata sa borbama na dva međusobno hiljadama kilometara udaljena fronta, bilo je nenormalno da pre nego što padne Britanija Hitler krene na istok.

Ono što Martinov u svojoj studiji ne spominje to je očajanje kojim je Molotov propratio izjavu o otpočinjanu rata koju mu je pročitao nemački poslanik Šulenburg. Odgovorio mu je: „Pa recite i sami čime smo mi to zaslužili?!“

Nevelika ali informativna studija završava se napadom Trećeg Rajha na SSSR.

Ono što knjigu Z. Matinova danas čini aktuelnom gorepotpisani je pronašao u ponovnom prelistavanju knjige Semjuela Hantingtona Sukob civilizacija (Podgorica, 1998), tačnije, u jednoj karti u njoj pod naslovom Ukrajina podeljena zemlja.

Ona prikazuje, po autorovom stanovištu, civilizacijsku podelu Ukrajine na Zapad i Istok, a koja se očitala na predsedničkim izborima 1994. kad se Ukrajina podelila na manji zapadni deo i drugi veći, istočni (proruski) deo, prema procentima glasova za dvojicu kandidata.

Ono što bi dodatno moglo da podstakne na razmišljanje povodom ukrajinske krize jeste savremeno idolopoklonsvo „Svetom Suverenitetu i Teritorijalnom Integritetu“ koje se posvuda neguje bez obzira na ljudske i materijalne žrtve.

Sukob u Ukrajini i oko Ukrajine mogao bi se rešiti u rasponu od toga da Kijev prihvati gubitak Krima i Donbasa, odrekne se ambicije za ulazak u NATO a za uzvrat dobije ubrzano pristupanje EU, sve do rata najširih razmera u kojem bi bila podeljena na dva dela – uslovno rečeno ruski i američki.

Ukoliko bi se to desilo onda bi Zapad (SAD i EU) odigrao prljavi ples kakav su 1939. odigrali London i Hitler koji je prigrabio veći deo Poljske. Dok bi Putin (Rusija) odigrao prljavu igru koju je odigrao Staljin. A šta bi posle bilo i ko bi koga nasamario u nekom sledećem mešanju karata to nije tema ovog prikaza.

Nenad Ž. Petrović