Svila

01.01.00

Rec
Septembar 1997
#38

Nostalgija za drugim

Otvaranje
NEOSPORNO JE: drazesne muzicke kutije, iako vec pomalo passé, nisu jos izgubile svoju car. Pored lepo oblikovane, najcesce drvene "skoljke", ukrasene na razlicite nacine, razlicitom ornamentikom, ova privlacnost najvise duguje precizno konstruisanom mehanizmu u njihovoj unutrasnjosti, podesenom da izabrana melodija, u trenutku oglasavanja, zvuci istovremeno tajanstveno I prijatno.
I pored opasnosti automatizma koji "trosi" uzivanje konzumenta, postoji nesto omamljujuce u prepustanju toj uvek iznova na isti nacin odsviranoj melodiji. Neko uzivanje u vezbanju tananosti cula (pa verovatno i cula duha) koje im omogucuje naizgled jednostavnu intimnu zabavu: preispitivanje skromnog, u sebe povucenog, sveta tacnog mehanizma.
. Bajkalsko jezero: uzdrzanost pripovedanja
Kratki roman Svila mladog italijanskog pisca Alesandra Barika potvrdjuje tako da u preciznosti ekonomicnog pripovedanja uvek postoji nesto zagonetno. Slicno svom sunarodniku Tabukiju (ali i razlicito od njega), koji se takodje koristi prednostima redukovanog i elipticnog stila, Bariko pribegava naglasavanju s jedne, precutkivanju s druge strane, kako bi ispricao jednu naizgled sasvim obicnu (nimalo detektivsko-novinarsko-trilersku kao sto je to slucaj u Tabukijevim romanima Pereira tvrdi da i Izgubljena glava Damasnea Monteira), pre svega ljubavnu povest. Pri tome Bariko se strogo drzi podrazumevanog pravila uzdrzanog pripovedanja: iako sugestivan, minimalisticki narativni model zasnovan je na pretpostavkama unutrasnje imanentnosti koje prevashodno nalazu uzdrzavanje od sugerisanja posredstvom ucitavanja znacenja a tek potom redukovanje digresija i opsirnih objasnjenja ili opisa.
Ucesce citaoca je, tom prilikom, takodje jedna od podrazumevanih pretpostavki unutrasnje imanentnosti minimalistickog modela. Buduci da prati pripovedanje struktuirano posredstvom hipnoticke moci lajtmotiva citalac Barikovog kratkog-kratkog romana ne bi smeo da se iznenadi preopsirnim opisom Erve zonkurovog putovanja u Japan koje se s neumitnom tacnoscu ponavlja u tekstu cetiri puta:
Presao je granicu u blizini Meca, proputovao Virtemberg i Bavarsku, usao u Austriju, stigao vozom do Beca i Budimpeste odakle je produzio sve do Kijeva. Prevalio je na konju dve hiljade kilometara ruske stepe, presao preko Urala, usao u Sibir, odakle mu je trebalo cetrdeset dana da stigne do Bajkalskog jezera koje tamosnje stanovnistvo naziva: more.
U toku ponavljanja opisa puta Bariko ce, medjutim, svakoga puta promeniti tacno jednu rec -- onu koja se tice lokalnog imena Bajkalskog jezera. Ta imena, navedena redosledom koji stoji u romanu glase: more, demon, kraj svih krajeva, svetac. Naizgled se nigde u romanu ne objasnjava zasto je podatak o ovim imenima bitan za samu pricu i za sudbinu Barikovog romanticnog junaka. Ipak, cetiri imena za jedno jezero moraju znaciti, i znace, vise od puke bedekerske informacije kojom pisac udovoljava avanturistickoj cudi svojih citalaca, o cemu svedoci i neobicnost samih imena, neobicnost koja nije dodatno objasnjena okalnim verovanjima ili obicajima. Iako je na neki nacin jasno da se o nekakvim verovanjima ipak radi.
Cetiri imena za jedno jezero predstavljaju tako najkraci moguci size Barikovog romana, napisanog u sezdeset i pet fragmenata. Svako od tih imena pojavice se u tekstu ponovo, u nekoj od svojih sopstvenih varijacija: njime se poentira kako zonkurova ljubavna avantura, tako i misao o putovanju kao cudesnoj, opasnoj metamorfozi coveka i njegove sudbine.
Ispred njega nije bilo nicega. Najednom vide ono sto je smatrao nevidljivim. Kraj sveta.
Pricali su da je Erve Zonkur na njega potrosio citav imetak. Pricali su da bi, da nije bilo njegovog parka te godine svi pomrli od gladi. Pricali su da je prevarant. Pricali su da je svetac. Poneko bi rekao: nosi neki pecat na sebi, nesto poput zle kobi. Tako je Erve zonkur, obicni francuski gradjanin iz pozitivisticke epohe druge polovine devetnaestog veka, solidni trgovac svilom I svilenim bubama koji uziva blagodeti tehnickog i scientistickog napretka, postao demon novog vremena, nepoznatog i njemu, vremena koje ce nuzno doci, jer ono uvek dolazi.

Prizor na vodi: veo i simboli posredovanja
Prica o tom demonu nije vise romanticarski intonirana prica o putovanjima u egzoticne zemlje i o neostvarivim ljubavnim ceznjama, niti je realisticka prica o usponu jedne klase koja svojim uspehom prorice doba nove, mnogo vece brzine misljenja, delanja i sticanja. Bariko, naime, vesto sazima tradicionalne knjizevno- -istorijske modele pripovedanja kako bi, zapravo, ispricao jednu sasvim modernu povest o posredovanju kao istorijskoj, civilizacijskoj i licnoj paradigmi sudbine.
Utoliko uzdrzano pripovedanje predstavlja tek podlogu (tek pripremu) za niz raskosnih opisa od kojih svaki ima ne samo doslovno nego i simbolicko znacenje: ptice, kavez, rukavica, narandzasta svetiljka, nosiljka sva od svile, vrt koji Erve zonkur gradi, partije bilijara sto ih Baldabju igra sa samim sobom, prsten od plavih cvetova, i na kraju, poruke tj. pisma koja Erve zonkur dobija umesto drugacijih dokaza ljubavi.
Ali kao sto se ne radi o rimejku romanticarskog niti realistickog knjizevnog obrasca, ne radi se ni o ozivljavanju simbolistickih I neosimbolistickih knjizevnih vrednosti. Bariko svakako duguje ponesto ovoj misticki i panteisticki prozetoj literaturi s pocetka dvadesetog veka, ali njegov je odnos prema simbolu mnogo strozi, mnogo racionalniji nego sto smo to imali priliku da iskusimo u prozi jednog Rilkea, na primer. U Barikovom tekstu simbol, naime, nikada nije simbol mogucnosti vec je uvek simbol skracenosti: ono sto se nije realizovalo, ono sto se ne moze ili ne treba realizovati, prevedeno je u simbol, u posrednu realizaciju pomocu simbola. Takvom se poretku niko ne moze usprotiviti, pa cak ni buntovni Erveov prijatelj Baldabju: poslusnost simbolickom poretku na izvestan je nacin garancija nasih snova, naseg osecaja za lepo. Poslusnost i priklanjanje posredovanju na izvestan je nacin dokaz mudrosti, znak da smo razumeli svet.
Junaci Barikovog romanu su, medjutim, pravi Zapadnjaci: oni veruju u mogucnost, oni veruju da je simbol znak smisla a ne besmisla, nade a ne poraza. Otuda razlika u utisku koji ostavljaju opisi istocnjackih obicaja: ne radi se o individualnom vec civilizacijskom cinu, o visoko osvescenoj kulturi posredovanja. U takvoj kulturi simbolicki ce biti kaznjen Drugi, a ne pravi krivac, "decak-poruka" bice surovo pogubljen kao opomena onima koji pozele da destruiraju strogost i surovost simbolickog poretka; isto kao sto ce jedino ljubavno iskustvo koje ce Erve zonkur doneti iz Japana biti cin simbolickog vodjenja ljubavi sa rugom zenom umesto sa onom pravom, kojoj nije cuo ni glas. U Svili susret izmedju Istoka i Zapada nece preci granicu posmatranja: cak i kada je zonkur spreman da u znak svog poraza simbolicki izgradi vrt, njegov cin pre lici na bizarnost nego na akt istinskog samoosvescivanja kroz odavanje poste nedohvatnoj sudbini lepote.
Pa ipak, ova prozirno ispricana prica ne odrice se svoje simbolicke neprozirnosti. Susret dve kulture ipak je uzrok postepenih metamorfoza koje najavljuju novo doba kao doba potpunog i poraznog posredovanja, novu vrstu melanholije, novu vrstu nostalgije koja se odrice svoje vulgarne pretpostavke da se zali za onim sto je "bilo". Naprotiv.

. Umreti od nostalgije za necim sto nikad neces proziveti. Nostalgije za jednim zivotom koji nije bio drugacije posedovan do u snovima, posredstvom, dakle, potpunim odricanjem nade u realizaciju, u uspeh. Tako Erve Zonkur, francuski gradjanin obicnog francuskog imena iz francuskih romana druge polovine devetnaestog veka, postaje glasnik neobjasnjive, potpune ceznje za Drugim, za sobom kao Drugim, za potpunim i konacnim samootudjenjem i samozaboravom kroz predavanje Drugom. Poduhvat izvodiv samo ukoliko se izmedju jedinke i Drugog sacuva distanca, ako se ta buntovna jedinka pokori strasnom i opijajucem simbolickom poretku lepote.

A sama prica? Nije li ona realizacija? No i za nju je Bariko sacuvao simbole poraza: mrtve larve svilene bube koje Erve donosi sa svog poslednjeg putovanja, pribegavanje jednostavnijim resenjima na Putu Svile, Putu Price.
I kada nam, kao odblesak svih dalekih jezera koja je njegov junak video i presao, Bariko na kraju romana vraca pasus:

. Povremeno, za vetrovitih dana, spustao bi se do jezera i provodio sate posmatrajuci ga, jer mu se cinilo da pred sobom vidi, ispisan na vodi, neobjasnjiv prizor, blag, koji bese njegov zivot.

Nije li cudno sto kroz te odsjaje na vodi njegov junak vidi zenu cije lice cak nije ni bilo istocnjacko i koja, navodno, nije znala svoj maternji jezik? Velovi privida, obmane i maje ne prestaju da zbunjuju one koji nece odoleti a da se ne pobune, a da ne pitaju "Sta je "iza"?".

Zatvaranje
Bestseler prica o ljubavi koju Bariko pripoveda izaziva tako, bas kao i pomisao na muzicku kutiju, nuznu nostalgiju, neobjasnjivu, pracenu secanjem na prosla vremena. Nekima se mozda ne svidja skladna i nepogresiva melodija precizno konstruisanog mehanizma na ciju sladunjavost misle dok drze kutiju zatvorenom. Ali kada je otvore, tesko da ce i najtvrdokorniji odoleti da joj se bar jednom, bar prvi put, ne prepuste s uzivanjem. Bez primisli da se opet radi o prokletom posredovanju.
Tatjana Rosic