Srbija i Turska: 1878-1914

01.01.20

Istorijski časopis

Studijom Srbija i Turska : 1878–1914. : Politički odnosi akademik Mihailo Vojvodić nastavlja svoj predani rad na proučavanju nacionalne istorije s kraja XIX i na početku XX veka, kao i spoljne politike Srbije i njenog odnosa prema velikim silama i susednim državama. Njegovu pažnju ovom prilikom zaokupili su politički odnosi između Srbije i Turske u periodu od Berlinskog kongresa do događaja uoči Prvog svetskog rata, u čijem centru se nalazila Stara Srbija.
Sadržaj knjige autor donosi na 307 strana i deli u pet poglavlja, kojima prethode Predgovor (9–10) i Uvod (11–17): Stara Srbija u centru odnosa između Srbije i Turske (19–77), Zainteresovanost Srbije da u sopstvenom turkofilstvu vidi garantije za uspeh svoje politike prema Turskoj (78–130), Međunarodna aktivnost za reformisanje sistema uprave na turskoj evropskoj teritoriji u žiži odnosa između Srbije i Turske (131–182), Srbija prema mladoturskom pokretu i političkim previranjima u Turskoj (183–248) i Srbija i Turska u oružanom balkanskom sukobu i u posleratnom procesu izmirenja (249–305). Svako poglavlje sadrži više potpoglavlja. Na kraju je data i Beleška o autoru (306–307).
Dajući u Uvodu kratak pregled dešavanja na međunarodnoj sceni, kao i u Turskoj, koja su dovela do razbuktavanja oslobodilačkih težnji srpskog naroda i, posle njegovog vekovnog ropstva, do stvaranja nezavisne srpske države, autor nas uvodi u događaje vezane za Berlinski kongres, čije su odluke odredile međunarodni položaj Srbije, a u skladu sa njima i obaveze i aktivnosti Srbije na spoljnom, ali i na unutrašnjem planu. Prvim poglavljem obuhvaćen je period od Berlinskog kongresa do događaja uoči bliskoistočne krize. Profesor Vojvodić ističe da je uspeh Srbije na Berlinskom kongresu bio „pomućen odlukom da AustroUgarska okupira Bosnu i Hercegovinu“, prema kojoj su „bili okrenuti najvažniji planovi dotadašnje spoljne politike zemlje“. Ta odluka, kao i Tajna konvencija sa Austrougarskom, kojom se Srbija obavezala da neće vršiti nikakav nacionalni uticaj u Bosni i Hercegovini, preusmerili su spoljnopolitičku aktivnost i planove Srbije ka Staroj Srbiji i Makedoniji. Iako je srpski nacionalni rad u ovim krajevima postojao i pre Berlinskog kongresa, tek od njega on postaje sistematičan i planski. Profesor Vojvodić navodi da su se na zaštiti srpskog naroda i omogućavanju njegovog opstanka na ovim prostorima praktično iscrpljivali svi diplomatski kontakti zvanične Srbije.
U okviru ovog poglavlja razmatraju se najbitnija pitanja koja je trebalo da Srbija reši sa Turskom – pitanje granica, trgovinskog ugovora, uspostavljanja železničke veze i, naročito, pitanje konzularne konvencije. Značaj konvencije profesor Vojvodić objašnjava činjenicom da je Srbija želela da uz dozvolu turskih vlasti legalno radi među Srbima u Turskoj – da osniva škole i crkve, šalje učitelje i sveštenike, otvara knjižare, pokreće listove, pomaže da se postave srpske vladike i to sve pod budnim okom srpskih konzula. U vezi s ovim pitanjem, ali i drugim bitnim nacionalnim pitanjima, naglašava značaj Stojana Novakovića i važnost njegovog postavljenja za poslanika u Carigradu 1886. godine.
Posebnu pažnju profesor Vojvodić posvećuje najosetljivijem i najznačajnijem pitanju spoljne politike Srbije prema Turskoj – zaštiti srpskog naroda od svakovrsnog nasilja Albanaca, turskih vlasti, fanda, muhadžira. U okviru ovog problema prati se i nastajanje, delovanje i ukidanje Prizrenske lige, kao i rad bugarskih egzarhista i nastojanje srpske vlade da se proširi svest kod srpskog naroda u Turskoj o sopstvenoj etničkoj i nacionalnoj pripadnosti. Autor naglašava, da, pored svih napora, miroljubiva, turkofilska politika srpske vlade nije davala očekivane rezultate kada je u pitanju zaštita srpskog naroda od nasilja.
U ovom poglavlju našle su mesto i teme o stanju i dešavanjima u samoj Srbiji, kao što su promene u vladi, koje su dovodile do promena u vođenju spoljne politike, rad na reorganizaciji zemlje kako bi ona mogla da odgovori novim zadacima i slično.
Drugo poglavlje počinje događajima vezanim za bliskoistočnu krizu, kao i za sudbinu Dalekog istoka i zaoštravanja međunarodnih odnosa tim povodom. Zvanični Beograd je nastojao da ove događaje iskoristi za ispunjenje nekih od svojih zahteva. Profesor Vojvodić ističe najvažnije zadatke kojima je Vladan Đorđević nameravao da se bavi kao poslanik u Carigradu – ratifikacija Srpsko-turske konzularne konvencije, otvaranje srpskih škola u evropskoj Turskoj, postavljanje Srba za mitropolite u Skoplju i Prizrenu, carinski savez između Turske i Srbije i, naročito ono o čemu su Turci uporno izbegavali da govore – priznavanje srpske narodnosti u Turskoj. Predmet analize ovde su i značajni događaji sredinom 1895, kada su se gotovo istovremeno desile promene u vrhu vlasti u Turskoj, u kojoj je na mesto velikog vezira došao Said-paša, i u Srbiji, u kojoj je sastav nove vlade poveren Stojanu Novakoviću. Profesor Vojvodić navodi da su u Novakovićevom programu najvažniji spoljnopolitički planovi bili da rešava vladičansko i konzularno pitanje i oba su uspešno rešena – na mitropolitska mesta došli su Srbi, Dionisije u Prizrenu i Firmilijan u Skoplju, a okončan je i dug proces ratifikacije konzularne konvencije. Značajna pažnja poklanja se pogoršanju položaja srpskog naroda u evropskoj Turskoj i konstantnim nasiljima nad Srbima, kao i pritisku koji su srpska vlada i Stojan Novaković vršili da se u Turskoj osnuje komisija koja bi ispitala zločine. Svoje mesto u ovom poglavlju našli su i događaji u vezi sa Plavom knjigom i Kolašinskom aferom, kao i informacije o tajnom doturanju oružja srpskom narodu u evropskoj Turskoj. Pažnja se posvećuje i ekonomskim pitanjima, pograničnom prometu, koji je imao i političku pozadinu, Timočkoj železnici itd. Sagledava se i uticaj međunarodnih odnosa i događanja, kao što su Kritska kriza i Grčko-turski rat, na pitanja koja se tiču Srbije i srpskog naroda u evropskoj Turskoj.
Trećim poglavljem obuhvaćeni su neredi koje su izazivali Albanci u ovom delu Turske tokom 1902. godine, akcije bugarskih komita u Makedoniji, zahtevi srpske vlade za sprovođenjem reformi zbog nepodnošljivog stanja Srba u Kosovskom vilajetu, kao i reformski plan Austrougarske i Rusije, ali i antireformski pokret Albanaca. Svestrano je sagledana kriza u kojoj se našla Srbija 1902. godine, potezi koje je vukao kralj tim povodom i reakcije na njih u srpskoj javnosti. Poseban odeljak posvećen je dinastičkoj promeni u Srbiji i Majskom prevratu, koji je, kako se navodi, označio kraj jednog perioda u spoljnoj politici Srbije, perioda lutanja između Rusije i Austrougarske, i doveo do okretanja ka Rusiji i njenim saveznicima, do uspostavljanja čvršćih odnosa Srbije sa balkanskim državama i bio početak vođenja odlučnije nacionalne politike i pojačane aktivnosti u Carigradu, koja, nažalost, po rečima autora, nije dala nikakve rezultate. U okviru ovog poglavlja analizirani su brojni događaji i odnosi u unutrašnjosti zemlje, u Staroj Srbiji i Makedoniji i na međunarodnoj sceni, sve do 1907. godine.
Period od 1907. do 1911. obeležen je Mladoturskom revolucijom, aneksijom Bosne i Hercegovine i njome izazvanim događajima na međunarodnoj sceni. To su teme koje se razmatraju u okviru četvrtog poglavlja. Posebno mesto i ovde zauzima opis stanja u Staroj Srbiji i Makedoniji u navedenom periodu, kao i nastojanja srpske vlade da se poboljša položaj tamošnjih Srba, ali i kritike iznete u srpskoj Narodnoj skupštini na račun politike srpske vlade i stanja u evropskoj Turskoj. Autor skreće pažnju na to da su neki političari ukazivali na preteranost u pogledu miroljubive politike. Bilo je i saglasnosti, i to, po rečima profesora Vojvodića, najviše u vezi sa potrebom uspostavljanja dobrih odnosa sa balkanskim narodima. Poglavlje se zaokružuje iznošenjem događaja u vezi sa posetom sultana Staroj Srbiji juna 1911, koja, po autorovim rečima, nije imala pozitivnih rezultata i pretila je da stvori još veći jaz između hrišćana i muslimana.
Peto poglavlje počinje analizom događaja uoči balkanskih ratova – ukazuje se na pomirljivo držanje turskih vlasti kako bi se ublažila „kretanja među Albancima“, na događaje koji su vodili u turskoitalijanski sukob, na srpsko-bugarske pregovore o savezu, na predloge pojedinih srpskih diplomata za takve sporazume sa Turskom, na parlamentarnu krizu u Turskoj, albanski oružani pokret 1912, koji je predstavljao pretnju za stvaranje pokreta širih razmera protiv turskih vlasti u Kosovskom vilajetu. Autor ističe da je na Kosovu i Metohiji vladala anarhija, da su albanski glavari preuzeli vlast, da su se srpskoturski odnosi konstantno pogoršavali, da su u Srbiji održavani antiturski protesti, a da je među političarima i uglednim ličnostima u Srbiji, ali i u drugim balkanskim zemljama, preovladavala ideja o balkanskom savezu, kao putu da se okonča kriza u evropskoj Turskoj. Rat je postao izvestan. Počeo je oktobra 1912. i bio je, po rečima autora, jedino neupotrebljeno sredstvo da se reši problem srpskog naroda u Turskoj. U ovom, poslednjem, poglavlju predstavljene su i mirovna konferencija zaraćenih strana, kao i konferencije ambasadora velikih sila u Londonu i, najzad, srpsko-turski pregovori o obnavljanju diplomatskih odnosa, kao i o ostvarivanju raznih vidova saradnje. Profesor Vojvodić, na kraju, govori o događajima koji su usledili i nagovestili Prvi svetski rat, o nezvaničnim izjavama da će Turska ostati neutralna, ali i o opštoj mobilizaciji koju je Turska, ipak, naredila.
Autorovo svestrano sagledavanje kontinuiranog odnosa dveju država, naročito posmatranog kroz prizmu položaja srpskog naroda u Staroj Srbiji i u Makedoniji, omogućilo je njegovo višedecenijsko proučavanje srpske diplomatske građe, koja je, za period 1903–1914, sabrana i objavljena u 42 knjige. Značajan doprinos ovom pregalačkom radu dao je i profesor Vojvodić, sakupivši građu i priredivši dokumenta za 11 knjiga. Važan izvor za rad na ovoj monografiji predstavljali su i, u Istanbulu objavljeni, turski diplomatski dokumenti koji se tiču odnosa Turske prema delu njenih evropskih teritorija u proučavanom periodu. Ova građa je, po rečima autora, pokazala da je „položaj srpskog naroda na turskoj evropskoj teritoriji praktično ispunjavao političke odnose između Srbije i Turske posle 1878. godine“, što je autor i prikazao kroz sadržaj knjige.
Posebna vrednost ove studije jeste i to što je na relativno malom prostoru, na način pristupačan i čitljiv i širem krugu čitalaca, opisan i sveobuhvatno analiziran izrazito turbulentan period srpske nacionalne istorije, posmatran u širokom kontekstu složenih međunarodnih odnosa, interesa velikih sila i susednih balkanskih država, za šta je bilo potrebno veliko znanje, iskustvo i moć sinteze. Odsustvo detaljnijeg navođenja izvora i literature ukazuje na to da je knjiga namenjena prvenstveno široj kulturnoj javnosti i čitalačkoj publici uopšte, što je, naročito u ovim vremenima, veoma značajno i potrebno, posebno iz pera ovako kompetentnog autora.
Milun Stijović