Spomenar - znamenite žene srpske

09.03.13 Večernje novosti

Delo "Spomenar - znamenite žene srpske" istoričarke Ljiljane Čubrić vraća iz zaborava 12 heroina. Portreti knjeginje Ljubice, kraljice Natalije, Mine Karadžić, Katarine Ivanović...

NAJZNAMENITIJE Srpkinje zaslužile su mnogo više pažnje nego što im je dato, a literatura o njima je, uglavnom, oskudna. Njihovim životnim pričama pozabavila se istoričarka Ljiljana Čubrić, upravnica Muzeja Vuka i Dositeja, u knjizi "Spomenar - Znamenite žene srpske", koju je objavio Zavod za udžbenike. Ona je iz zaborava vratila 12 najumnijih žena, od naše prve slikarke Katarine Ivanović do prve pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje.
- U knjizi sam dala životne priče onih žena koje su se prve u svom okruženju usudile da, kako je o sebi govorio Vuk Karadžić, "tumarnu kroz trnje da bi oni koji idu za njima lakše prošli" - ističe autorka. - Obrazovanje su stekle u Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, u začetku građanske klase u Srbiji, bile su lepe, tragične, ali i borbene. Ipak, pre svega bile su uporne, a da nisu bile takve teško da bi nešto postigle.
Jedina junakinja knjige koja je bila nepismena jeste prva kneginja obnovljene Srbije, Ljubica Obrenović, supruga kneza Miloša. I pored toga, u literaturi piše da je žena na kojoj su "ostale oči" budućeg kneza Miloša bila umna, razumna i prema svima dobra.
- Ne zaboravljajući svoje gazdinsko poreklo, kada je htela - umela je da pokaže ko je i šta je - kaže Ljiljana Čubrić. - Ljubaznošću je pridobijala okolinu. Govorila je lepo i lako, ali i ubedljivo. Uvek se trudila da učini kakvo bogougodno delo i pomogne sirotinji. Umela je, kad je to potrebno, da razgovara sa narodom. Uz svog muža, Ljubica je u 19. veku svakako bila najpopularnija ličnost u narodu. Neki stranac, koji je tridesetih godina posetio Srbiju, zapisao je: "Srbi dobro cene svoju kneginju i kada bi njen muž slučajno umro, javno je mišljenje da bi namesništvo kneževsko pripalo Ljubici".PROGNANA - ELISAVETA Načić bila je prva žena arhitekta u Srbiji - podseća Ljiljana Čubrić. - Projektovala je crkvu Aleksandar Nevski, Osnovnu školu "Kralj Petar Prvi", čuveno stepenište koje sa Kalemegdana vodi ka francuskoj ambasadi, i mnogo toga što je sačuvano samo na fotografijama, jer je uništeno u bombardovanjima. Kraj njene karijere bio je slavoluk na Terazijama 1913. u čast pobednika iz balkanskih ratova na kome je pisalo: "Još ima neoslobođenih Srba". Zbog te rečenice za vreme okupacije tokom Prvog svetskog rata internirana je u logor u Mađarskoj. Tamo je upoznala albanskog revolucionara profesora Luku Lukaija, za koga se udala. Više nije mogla po tom progonu da se bavi arhitekturom, sve delatnosti u zemlji bile su joj zabranjene, i s mužem odlazi u Skadar...

Autorka knjige iznosi brojne primere Ljubičine hrabrosti. Kada je u boju na Ljubiću Miloš uzmakao pred Turcima i sa vojnicima se vratio kući, Ljubica je rekla: "Kecelje ženske pašite, a mi žene idemo da se bijemo...!"
Mada nije bila srpskog porekla, u knjizi o znamenitim ženama srpskim neizostavna je kraljica Natalija, supruga kralja Milana Obrenovića. O njoj je austrijski nadvojvoda Rudolf rekao: "Srpski narod mnogo voli svoju kraljicu, a ona voli srpski narod mnogo više od kralja i mnogo se trudi oko vojske". Čubrićeva ističe da se malo zna o nepravdi koja je prema njoj učinjena. Koliko je narod voleo, govori to da su, kada je proterivana iz Srbije, na beogradskim ulicama organizovane demonstracije. Vraćena je u dvor, ali je sledeće noći, ipak, krišom proterana.
Čubrićeva ukazuje na to da su sudbine znamenitih žene naše istorije uglavnom bile tragične. Srpsku vojsku pratile su bolničarke, a među njima i najveća srpska slikarka Nadežda Petrović. Ona je 1915. umrla u Valjevskoj bolnici od tifusa, negujući ranjenike i bolesnike.

Tokom Prvog svetskog rata bolničarka je bila i prva žena lekar u Srbiji - Draga Ljočić. Ona je u miru morala je da osnuje privatnu bolnicu, jer nikada nije dobila dozvolu da radi u državnoj. Čak je bila prinuđena da naknadno pred komisijom tada poznatih lekara polaže poseban ispit da se dokaže, iako je imala diplome iz Ciriha i Ženeve i specijalizaciju očnih bolesti. Naša Jovanka Orleanka, Milunka Savić, devet puta je ranjavana u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Jedina je žena ovenčana svim vojnim odlikovanjima, kako našim tako i međunarodnim.
- Od kad je počeo da saobraća, čuveni voz "Orijent ekspres" kasnio je samo jednom i to sa beogradske železničke stanice - piše Ljiljana Čubrić. - Kada je 1928. u Francuskoj obeležavana deseta godišnjica savezničke pobede u Prvom svetskom ratu, francuski ambasador, koji je prisustvovao ukrcavanju u voz srpskih zvaničnika i generala, slučajno je primetio Milunku Savić. Začuđen, upitao je zašto ona ne ide, odgovorila je da nema novca za to. Znajući za sve njene ratne zasluge, prolaznici su za tili čas sakupili novac, ambasada Francuske je obezbedila potrebnu dokumentaciju, a putnici "Orijent ekspresa" sačekali su je da se ukrca na voz.
Znamenite Srpkinje najčešće su bile usamljene, a i one koje su se i udale ostale su udovice i nikada više nisu stekle životnog saputnika. Mina Karadžić je već prešla tridesetu kada se udala za Aleksu Vukomanovića, bratanca kneginje Ljubice, koji je godinu dana po venčanju umro. Ostala je sama s detetom, brinula se o ocu, majci, bratu koji je raskalašno živeo. Njih dvoje su jedini od 13 Vukove dece nadživeli roditelje. Minin sin je umro u 19. godini - po jednoj verziji od tuberkuloze, a po drugoj u ruskom ruletu.
Istraživajući Ljiljana Čubrić je došla i do Minine prepiske sa prvom pesnikinjom Milicom Stojadinović Srpkinjom.

ZABORAVLJENE MEĐU pomalo zaboravljenim ženama iz naše istorije je Katarina Milovuk. Ona je osnovala Prvu žensku učiteljsku školu, a njenom zaslugom kasnije je nastalo Kolo srpskih sestara, sa osnivačima Delfom Ivanić, ćerkom nekadašnjeg hercegovačkog vojvode Ivana Musića i Nadeždom Petrović. Prva moderna balerina bila je Marija Maga Magazinović. Uvela je balet na našu scenu i bila je prva žena novinar.
- Mnogo je sarađivala sa Vukom Karadžićem, prikupljala mu narodne umotvorine, a kada je umro, radila je sa Minom - objašnjava naša sagovornica. - Boraveći u Beču kod Vuka i Mine upoznala je crnogorskog vladiku Njegoša. Postoji priča da je Njegoš, kada ju je video, rekao: "Ja poeta, ona poeta, da nijesam vladika, eto kneginje Crnoj Gori." Da li je to tačno, niko ne može da potvrdi, ali je poznato da su je mnogi prosili.
I Miličina sudbina je bila tragična. Braća su je prekorevala što je umesto da se uda i bavi kuhinjom i šporetom izabrala pero, i kako kaže "samo"rana sa knjigom ostala". Pošto su joj umrli roditelji, preselila se u Beograd, gde je završila drugujući sa rakijskom bocom. Njeni savremenici su zapisali da se pijana i čupava teturala beogradskim ulicama, da su je deca ismevala, gađala kamenčićima... Život heroina ove knjige se preplitao, pa je perom Milice Stojadinović Srpkinje zabeležen boravak Katarine Ivanović u Beogradu.
- U vreme kada je žena u javnom životu Evrope bila istinsko čudo, jedna darovita gospođica drznula se da postane slikar. Prva sjajna zvezda umetničkog panteona, prva Srpkinja akademik bila je Katarina Ivanović. Danas je teško i zamisliti do koje je mere četrnaestogodišnja crnooka devojčica zapanjila patrijahalnu porodicu kada je glasno i odlučno rekla da želi da postane "živopiskinja". Dalekovidi trgovac Georgije Stanković rekao je da će sve učiniti da tako i bude, pa je finansirao njen slikarski pohod i obrazovanje. Kada je odlučio da svoju štićenicu pošalje u Peštu, kod tada najboljeg slikara Mađarske Jozefa Peškija, nije ni slutio da je narodu darovao prvu ženu slikara.

Dragana Matović