Putinova Rusija

14.03.09 Politika

U Evropi još uvek postoje i dnevno stradaju mučenici slova. I unutar (semipermeabilnog) zida Unije i, u daleko većem broju, u oblastima izvan zida, a naročito u Rusiji i delovima delova nekadašnjeg sovjetskog carstva.

Ana Politkovska, novinarka, ubijena je 7. oktobra 2006. u centru Moskve, u liftu zgrade u kojoj je stanovala. Sa njom, u Rusiji novog milenijuma – od Dmitrija Holodova do Pola Hlebnjikova, glavnog urednika ruskog izdanja magazina Forbs – usmrćeno je dvanaest novinara. Sva ova umorstva, bez sudskog su epiloga. I dok su u Evropskoj uniji ugroženi uglavnom oni koji slobodno govore i pišu o paradržavnim strukturama moći, o islamskom fundamentalizmu (Salman Ruždi, Teo van Gog) ili organizovanom kriminalu (Roberto Savijano), dotle su u Rusiji ugroženi uglavnom oni koji pišu o vlasti.

Nova gazeta, list u kojem je Politkovska objavljivala svoje članke, dala je već četiri martira slobodne reči. Najpre je, pre osam godina, ubijen urednik Igor Dominikov, a 19. januara ove godine, zajedno, novinarka početnica, Anastasja Baburova i advokat lista Stanislav Markelov.

Osim novinskih tekstova, Politkovska je napisala i dve knjige, za rusku vlast naročito neugodne jer su objavljene u inostranstvu na engleskom jeziku: „Prljavi rat: ruski reporteri u Čečeniji“ (2001) i „Putinova Rusija: život u neuspeloj demokratiji“ (2004; srpsko izdanje Peščanik, 2008).

Kao što u svojim žurnalističkim tekstovima Politkovska nije politički komentator, nego, pre svega, reporter, tako je i „Putinova Rusija“, zapravo, deskripcija društvenog i državnog stanja savremene Rusije. Ono što i danas život novinara čini opasnim jesu na videlo iznete činjenice, a ne komentari. Istinitost ovog uvida, Ana Politkovska je potvrdila svojom egzistencijom.

Opisujući ključne događaje u državi i društvu od 2000. do 2004, ali i svakodnevni život ljudi iz različitih socijalnih slojeva, autorka je u „Putinovoj Rusiji“ – knjizi koja se čita i kao beletristika, kao fragmentarni roman ili zbirka priča jedne zajedničke povesti – otkrila fresku s prizorima na kojima su se „pravoslavlje i sovjetski način života najednom složili“ (str. 102), kako kaže Miša – divna a propala duša, talentovan čovek koji se, suočen s beznađem, najpre propija, zatim dopada zatvora, pa se bezuspešno preporučuje manastirima, da bi skončao pod točkovima voza u metrou – Miša, samo jedan od brojnih likova koji tkaju ovu hroniku. Tu je, među ostalima, Tanja, žena koja je jedva preživljavala kao preprodavačica na pijaci, da bi danas postala vlasnica nekoliko supermarketa te poslanica Dume; tu su i Rinat, major Specijalnog obaveštajnog puka, koji sa svojim maloletnim sinom živi u bednom sobičku kasarne, i Aleksej Diki, komandant nuklearne podmornice na Kamčatki, tanušna senka od čoveka koja svoj vojni ručak mora da deli sa ženom i ćerkom kako ne bi umrle od gladi („S jedne strane ovde imamo najnoviju tehnologiju za oduzimanje ljudskog života, a s druge strane trogloditsku egzistenciju za one koji tu tehnologiju nadgledaju“, str. 147); tu su prisutne i mrtve duše, kako vojnika ubijenih na bojnim poljima Čečenije, tako i onih gledalaca iz moskovskog pozorišta u ulici Dubrovska br. 1, koji su, zajedno sa jedanaest terorista, pomoreni gasom, još uvek nepoznatog sastava, što je pušten po nalogu samog Putina; tu su i mrtve duše one dece i njihovih roditelja iz škole u Beslanu; tu su i pukovnik Budanov, „koji je oteo, silovao i ubio osamnaestogodišnju Čečenku Elzu Kungajevu“ (str. 29), i biznismen Paška Faduljev iz Jekaterinburga, „koji je bio najobičniji siledžija, reketaš i razbojnik“ (str. 113); tu, ne na poslednjem mestu, nalazi se i Vladimir Putin, inače potpukovnik KGB-a, za koga Politkovska tvrdi da prema uzusima ove tajne policije organizuje i državu. „Odlučio je da svoju vlast zasniva isključivo na oligarsima, milijarderima koji poseduju ruska izvorišta nafte i gasa (...) U ovakvoj postavci nema mesta za narod“, piše Politkovska (str. 145).

Na kraju, moramo da se zapitamo o sledećem. Rusija je pod Putinom osnažila svoj međunarodni uticaj i ponovo stvorila imidž konkurentne vojne i, sa svojim nalazištima gasa i nafte, ekonomske sile na svetskoj sceni. I to je nesporno. Istovremeno, u Rusiji jača autoritarizam. Putin je, u svojstvu predsednika koncentrisao svu moć u svoje ruke i sve odluke su zavisile od njegove volje. Na mestu predsednika, danas je te ingerencije, u senci Putina kao premijera, nasledio Dmitrij Medvedev. U odnosu na Jeljcinovo doba, političke slobode i sloboda štampe, kako primećuje Politkovska, drastično su umanjeni, a siromašnih je sve više. Istraživačko novinarstvo postalo je najrizičnija profesija. I sad postavljamo pitanje: da li je nova međunarodna pozicija Rusije kao sile, i s njom ponovo pridobijena moć za aroganciju (kakvom raspolaže i Amerika), morala biti uslovljena naglim snižavanjem stepena, u postsovjetskom dobu osvojenih građanskih sloboda?

Čak i da je tako, ostaje nauk iskustva da stavljati interese države ispred interesa građana, neminovno vodi ka diktaturi. Doista, međunarodni državni imidž može se stvoriti i kad se od stabla države ne vidi šuma građana, ali se tako gubi ugled na unutrašnjem planu. Država koja jača na uštrb slobode, mora strahovati od svojih građana kao što i oni strahuju od nje.

Zlatko Paković