Priče iz trapa

15.08.06 Blic

Junaci ovih priča su božjaci (Bore Stankovića), preseljeni na Bulevar revolucije devedesetih godina prošlog veka: nastradali u oluji (života ili hrvatske vojske), oni su sada bezopasni ludaci, nekoristoljubivi tezgari i beskućnici, kojima je, posle smrti (svih) bliskih („Škripica“, „Žalka“, „Komša“), „nešto puklo u glavi ili u grudima“ („Konte“). Zaboravljajući lična (krštena) imena, oni se odriču (oboženog ljudskog) identiteta i prisvajaju nadimke, da bi sebe i svoje živote zvanično sveli na različite vrste pretrpljenih poraza i poniženja („Tezga“, „Nećka“, „Samka“, „Šupče“). Opsesivnim i gotovo filozofski beskorisnim preturanjem po kontejnerima i skupljanjem đubreta duž Bulevara, „jedine gradske žile kucavice“ („Kesa“, „Konte“), ovi junaci postaju „suštinski element koji je u sebe usisao sve neodređeno i beskonačno“ iz slivnika jednog bolesnog društva („Apejron“, „Frajle“, „Čičko“); sudbina rešenih istorijskim (političkim) datumima (okršaja kod Podvožnjaka 1968. i bombardovanja 1999) ili voljom „novih“ spodoba, rođenih u mraku totalitarnog režima („Mastilo“, „Vesela“), oni su šifre koje omogućavaju odgonetanje grotesknog duha minule i, u kolektivnu podsvest, s mukom potiskivane, epohe.
Pošto su „izvađene iz trapa“, kao (memljivi) plodovi prošlog (društveno-političkog, ali i poetičkog) doba, ove priče se suprotstavljaju svemu što je u savremenoj književnosti novo i poželjno: one nas vraćaju zavičajnoj prozi (u izolaciji) kada smo željni putovanja, neukim usmenim pripovedačima kada nam gode raspisani intelektualci, političkom vicu kada nam je potrebna filozofija i unakaženoj interpretaciji tradicije kada je neophodna njena rehabilitacija.
Vesna Trijić

05.08.06 Danas

Vesna Roganović
Slepčar je sinonim za siromaha... Balkan je pun slepčadije, kaže jedan od junaka koji pozajmljuju glasove Miroslavu Josiću Višnjiću u njegovoj novoj knjizi pripovedaka "Priče iz trapa".
Junak je možda suviše akademska reč za likove ove knjige o "slepčadiji" koji su se, gonjeni a da sami ne znaju ni čim, ni gde, zatekli zaglavljeni u trapu, tom piščevom pomalo mitskom "čardaku ni na nebu ni na zemlji". Koordinate "Trapa" su skučene i široke u isti mah. Obuhvataju sve naše margine, velegrada, malih varoši i sela (periferije, kojoj manjka svega, a ima viška duše, patnje i strasti), ono što bi se sociološki definisalo kao urbani i provincijski talog, a književno-eufemistički - poniženi i uvređeni, Nane, jadnici, sponzoruše i sl.
U poetičkom smislu, trap je metafora za stvarnosni eksperiment koji ovaj sebi najdosledniji i "najvodootporniji" pisac te generacije iz šezdesetih-na-sedamdesete pretvara u svoj lični kult. U zoni stvarnosnog, kako i priliči, dominira upravo naoko neprerađena materija, kao sa trake, ovde dobro prorešetana, ne bi li se oslobodila epskog, delom i poetskog "suviška" iz razmahanih Josićevih TBC godova (koje, nažalost, današnje generacije fast-food pisaca i kritičara nemaju živaca ni da pročitaju, a kamoli da odatle nešto i nauče).
Likovi ovog brevijara prolaznika, poput Kontea (nazvanog tako po kontejnerima koje premeće), klozetarki, usamljenih Samki, Sejki i Smaja, Lozova, Kajli i Frajli...koji obitavaju pod zajedničkom košavom negde na beogradskom Bulevaru, arhetipski su. Izmešteni iz drugog, zavičajnog prostora i vremena, ti likovi nude nešto drugačiji diskurs i teme, date onima koje u vrevi prestonice pokatkad i vidimo, a češće previdimo. Njih se ono što se naokolo događalo u poslednjoj deceniji, vrlo malo ili nimalo nije ticalo, niti doticalo. Sve dok ih ne bi slučajno nagazilo, ili pogodilo, kao onog navijača , Grobara, Milosrdni anđeo kod Generalštaba, a neke druge nešto dalje, na mapi haosa koji je poremetio njihove mikrosvetove devedesetih.
Takva perspektiva ironična je u odnosu na hipertrofiranu "istorijsku" stvarnost koja je za ove junake marginalnija od njih samih. "Slepčari" sve te užase, hiperpolitizovanost grada, strančarenje, režime... mere na ličnoj vagi, gde ništa ne preteže nad vlastitim trpljenjem i hibrisom. Oni se svojim pojedinačnim tugama opiru manipulacijama svođenjima na razne retoričke koletivitete i manipulacijama.
Ne bi se reklo da je Žalka (iz istoimene pripovetke) makar i mrvicu uverena da će njena obraćanja establišmentu i sudovima, od Tolstojeve do narodne kancelarije, pomoći da sina jedinca, datog na usvajanje, posle pogibije na ratištu bar posthumno, pod pravim imenom, prebaci u svoju porodičnu grobnicu. U dramaturgiji tih malih života institucije su više kao neko rame za plakanje, famozna Saveta. A ako poneko od njih i dođe u iskušenje da zaglavi u politikantstvo, kao Pezoni, brzo će se manuti strančarenja, a zastavu umesto mušeme prostrti po čardi.
U skladu sa stvarnosnom osovinom ovih sudbina logično je da se, najčešće, opisuju u prvom licu, kao ispovesti koje šapuću sebi samima, da bismo ih mi bolje čuli "ni u tamnici, ni na slobodi", kaže pisac za njih u uvodnom songu. Te priče zvuče u prvom licu i kad narator prenosi njihove nezgode, komentarišući ih onako kako bi i oni sami, samo malo sofisticiranije, poređenjima, hiperbolama i drugim sočnim stilskim figurama koje sugestivno dočaravaju njihov stav, najčešće pesimistički. Ta lapidarna "tumačenja" koja se talože u likovima, u odsustvu nečeg opipljivijeg,njima su, međutim, sve što im jeostalo, prigodna supstitucija za onu zadovoljštinu koju život nikako da im pruži.
Jezik kojim su ove priče ispričane osoben je, pun neočekivanih, a opet poznatih i nepoznatih reči i izraza i svojstven autoru MJV, uvek pri ruci da ga spasi od moguće patetike koja neretko vreba iz egzaltirane i emotivne stvarnosne proze, svojevrsne folkmoderne koja danas u pisanju nije baš "in". Utrapljeni junaci MJV ako i jesu nadrifilozofi, razmišljaju u slikama i na način kojem bi pesnik pozavideo: jezgrovito do aforizma ("Blagoslovite atom koji diše, oče", opisaće sebe jedan od njih, tražeći od sveštenika rakiju, "načitao se u mladosti, načitao u žalosti", opisaće drugi čitaoca).
Evocirajući mirise seoskih utrina, kujni, starih zanata i prašnjavih šifonjera od pre pola veka i starije, ovo štivo Miroslava Josića Višnjića iz knjige u knjigu, pa i ovde, sve više liči na šareniš etno-butika u kojem se neretko nađu razni bamburi, evedri, evenke, streke, brošljave kose i druge reči sa "ustenčenim repom". Čitalac jedino može a) da sam naslućuje ili pogađa šta znače; b) da ih potraži u rečnicima NBS; i c) da sačeka da pisac, u predahu između dva hita, objavi rečnik svojih bačkih lokalizama i slične arheologije; ili d) da uživa u melodijama zvučnih arabeski...

16.06.06 Politika

Kao život sam, takve su „Priče iz trapa”, nova proza Miroslava Josića Višnjića, srpskog savremenog pripovedača i romansijera, samosvojne ličnosti na našoj književnoj sceni. Prepoznatljiv je po svojim junacima, ovdašnjim i neovdašnjim, likovima „običnim” i „čudacima”, istovremeno.

Zbog njih on nema počinka, mira mu ne daju ni danju ni noću. Presreću ga po ulicama, od vrha do dna Bulevara, od blešteće javne scene do poslednjeg budžaka, obeleženi nadimcima, Frajla, Tezga, Vesela, Konte, Vukovac, Mutko, Komša, Keva i Kevica... Umešali se i pisci, boemi i zaslužni građani, vladaoci i ministri, policajci i Kajle... Oni što love i oni što, u istom Božjem obličju, imaju sudbu lovine. A svi ulovljeni, rekao bi besmrtni pesnik („Love a ulovljeni”).

Jedna velika igra, kao što nam kaže i sam tvorac „Priča iz trapa”, čudesne knjige koju posvećuje „Božjem čoveku Bori”. Svojevrsna žitija njegovih osobenih božjaka jesu i replike na priče maestra Bore Stankovića, na „Božje ljude”, u prvom redu.

S ljubavlju i toplinom, udomljeni između korica ove knjige, bezdomni su u ovom životu, za koga se kaže da je stvaran, iako treperi kao iluzija, varka, tren jedan samo. „Život kao pljusak” – o, kako je potresno setan taj spomen na prvu ljubav, na Kevicu, što se ugasila a da ni procvala nije („Kevica”).

„Priče iz trapa” izlaze sutra, kao druga knjiga biblioteke „Premijera”, edicije „Politike” i „Narodne knjige”, posvećene novim delima istaknutih srpskih savremenih pisaca. Knjiga će se prodavati na kioscima, košta – 300 dinara.

Živopisna, životvorna, jednostavna, stilski do perfekcije pročišćena, Josićeva priča je kratka, ali knjiga se može čitati i kao jedinstvena povest, neka vrsta venca, u tom smislu i romana, čije su definicije danas vrlo široke. I sve priče povezuje Bulevar i bombardovanje, koje je prekretnica u životu junaka. Veže ih i uvodna pesma, privlačna poetska igra, kojom je pisac podsetio i na svoju prvu zbirku pripovedaka „Lepa Jelena”, pesmom otvorenu. A ovom najnovijom, ispunio je i obećanje dato sebi, prešao sto priča.

Rođen je 1946, u Staparu (Bačka), tu završio osnovnu, a Učiteljsku školu u Somboru, zatim, na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Živi kao slobodan umetnik u Beogradu.

Poput skice za portret, Gojko Tešić, urednik u „Narodnoj knjizi”, ukazuje da je Miroslav Josić Višnjić „pripovedač, pesnik, romanopisac, leksikograf, urednik albatrosovac, jezikoslovac, višedecenijski opismenjivač srpskih pisaca iliti lektor, zaljubljenik u starostavnu knjigopečatnju drvenim i olovnim slovima, ali i kompjuteroman, besednik, antologičar, polemičar i jedini monah u srpskome knjižestvenom rodu, svetac srpskoga jezika”.

Istoričar književnosti, prof. dr Tešić još kaže: „U priči i pripovedanju majstor je nad majstorima – od `Lepe Jelene`, preko `Dvanaest godova` i `Novih godova`, pa sve do najnovijih narativnih tkanja u zbirkama `O dudu i grobu` i `Priče iz trapa`, pripovedač Josić se poigrava kao da je u bajkama iz `Hiljadu i jedne noći`. Čini to očaravajućom jezičkom magijom, lirskom intonacijom i nadasve stilskom bravuroznošću koja je pravi dragulj srpske pripovedačke umetnosti, zatim, dominantnom tematskom raznovrsnošću koja pleni nekom neobičnom uronjenošću u tradiciju priče i pričanja. I nije preterano reći da je Miroslav Josić Višnjić svetac srpskog jezika – a takvih, makar delimice mu sličnih i približnih, u najnovijim vremenima gotovo da i nema.”

Autor je i osam romana, objavljenih, kao i knjige pripovedaka, u više izdanja: „Češka škola”, „Pristup u svetlost”, „Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba”, „Pristup u kap i seme”, „Svetovno trojstvo”, „Pristup u počinak”, „Roman bez romana” i „Dok nas smrt ne rastavi”, a tu su i druge knjige. Dobitnik je NIN-ove i više drugih nagrada („Isidora Sekulić”, „Borisav Stanković”, „Ivo Andrić”...), prevođen na mnoge svetske jezike.

Ali, nemojte se začuditi ako i sebe, imenom i prezimenom, nađete u „Pričama iz trapa”, i nisam sigurna da ćete se baš zakleti da nije bilo tako kao što piše. Baš kao što je i potpisnica ovih redova bila ubeđena da i ne poznaje onog zvanog Đozluk, a kamoli da ga u svojim spisanijama redovno pominjala, ali opet ako Višnjić tvrdi... A vidim da se, jednako razveseljeni, istim povodom preslišavaju i moje kolege po peru, Zoran Radisavljević, Dušan Stanković, Anđelka Cvijić...

S druge strane, ako je nekome baš toliko stalo da uđe u priču, nema problema, može kod majstora i da se naruči, i, kao što je red, baš po meri. Samo valja mu znati u šta se upušta: „Onda moraš da mi kažeš i ono što nikome nisi, moraš svašta da mi ispričaš, nema vrdanja”...

Rada Saratlić