Baron iz Šaraga

30.12.13

Objaviti dobru knjigu uvek je bilo opasno, to unosi nervozu u književnu čaršiju, kaže Miroslav Josić Višnjić

Nedavno, nekako u isto vreme, objavljena su tri dela Miroslava Josića Višnjića (1946), roman „Baron iz šaraga” (izdavači: „Čigoja štampa” i „Književna fabrika MJV i deca”), zapisi„Miloš, Crnjanski” („Albatros plus”) i kompakt-disk „Dela MJV”. O romanu i zapisima, kaže Josić, svoj sud daće čitaoci i tumači, a sa kompakt-diskom – stavio je tačku na svoj književni rad, jer je sve „spakovao” na disk. Svi njegovi romani, priče, zapisi i ostalo, sve što je pisao pola veka – stalo je na pedesetak megabajta.
Roman „Baron iz šaraga” je, istovremeno, i povest, i priča, i roman, i testament.

O tome kakav je njegov roman „Baron iz šaraga”, kaže, odlučivaće najpre kritičari, a onda čitaoci. Kako oni malobrojni koji imaju primerke prvog izdanja, tako i još više oni koji budu u rukama imali deseto ili stoto izdanje. Knjige su kao i dobro vino, treba da odleže. Savremenici često ne razumeju knjige iz vremena u kojem žive. Dobar primer je „Dnevnik o Čarnojeviću”.
– Od deset do sada objavljenih romana najviše sam zadovoljan tekstom „Barona”. To je knjiga u koju sam sve upisao, sva znanja i iskustva, sva raspoloženja, sve muke i radosti. A nikad do sada nisam tako lako pisao. „Baron” je sigurno roman, a svaki roman je zapravo i venac priča i povesnica i svedočanstvo. U „Baronu” sam čitaocima dao priču o svetu koji nestaje ili je već nestao. Glavni junak je plemeniti Marko, rođen u šaragama, a mesto zbivanja je mitski Stapar. Trideset godina posle bekstva preko granice, on se vraća u Stapar, kao slavni veslač, arhitekta i dobrotvor. Svuda ga prati prva ljubav – objašnjava M. Josić Višnjić.
Sva sila sveta, Zapad i Istok, sručila se na „rajske predele” u kojima žive junaci njegovog romana. A zašto? „Zato što ne umeju da kontrolišu svoju silu, zato što ne mogu da podnesu nijednu slobodnu tačku, mrlju na planeti! Zato što sve rade u mraku, zato što se trude da ne ostave tragove, zato što su bahati i što misle da ne moraju nikome polagati račun”, kaže jedan od junaka.

Pitamo autora zašto je Barona smestio u šarage (zadnji deo volovskih kola). Kakvu poruku kriju šarage?
Šarage, ističe, nisu tek „stražnji deo paorskih kola”, one su i pogled na svet. Njegov junak Baron rođen je u šaragama, nisu stigli da mu trudnu majku na vreme smeste u porodilište. Kod njega u selu kažu da će onaj ko se rodi u šaragama imati sreće u životu, a za onoga ko ispadne iz šaraga – da će biti nasamaren!

Moto romana jesu Servantesove reči: „Besposleni čitaoče, i da ti se ne zakunem možeš mi verovati da bih želeo da ova knjiga, kao čedo razuma, bude najlepša, najkočopernija i najoštroumnija što se napisati može.” Josić je visoko podigao lestvicu.
Nije, smatra, jedino besmrtni Servantes poželeo da napiše knjigu koja bi mogla da bude najlepša, najkočopernija i najoštroumnija (to su prve reči u „Don Kihotu”), svaki pisac o tome sanja. Misli da je i „Baron” takav: u jeziku kočoperan, po mislima oštrouman i u lepe priče odeven.
Knjiga se sastoji iz četrdeset petlji, plus pristupna i završna, dakle 42 petlje (glave), tačno onoliko koliko i na ikonostasu ima obraza, to jest ikona. Josićev roman je književni ikonostas. Iguman Nikanor u romanu kaže: „Broj dvadeset i jedan je simbol savršenosti, a četrdeset i dva je duplirana mudrost”, u Dudari su bile 42 kafane, biblioteka ima 42 hiljade knjiga, zemljotres koji je sravnio Stapar trajao je 42 sekunde, a i Baronova kuća duga je 42 metra. Njegove romaneskne „petlje” su kao čvorovi na ćilimu.

Miroslav Josić Višnjić gaji veliko poštovanje prema Milošu Crnjanskom, pokazao je to i knjigom „Miloš, Crnjanski”.
Među dobrim piscima, naglašava, ima više razlika nego sličnosti, o tome je reč i u njegovoj knjizi o Milošu. Svaki pisac mora da stvara svoj svet. Ono što je zajedničko u njegovom delu i delu Crnjanskog – to su lirski tonovi. Teme su im na dva kraja sveta. Crnjanski prati seobe, Josić bune. A i životni putevi su im različiti.

Njegovi zapisi o Milošu su „knjiga odanosti i ljubavi”, složio je sva sećanja i razmišljanja, susrete i listanja, čitanja i tumačenja života i dela Miloša Crnjanskog, a sve to prate i radovi koje je ranije pisao. Njegova osnovna ideja bila je da malo razbije mit i stereotipe koji prate Crnjanskog. Još ima onih koji „papagajski” ponavljaju kako je Miloš bio „namćor” i „fašista”, a dokaza za to nema (osim izmišljenih). Kod nas je česta pojava da čak i umni, a uticajni ljudi, omalovažavaju velikane. Dovoljno je pročitati šta su Jovan Skerlić i Bogdan Popović pisali o Lazi Kostiću. Mnogi su ružili Crnjanskog, ali i Josića, koji kaže da nikoga nije prvi ni ponizio, ni vređao, samo je vraćao udarce (kao i Miloš). Objaviti dobru knjigu uvek je bilo opasno, to unosi nervozu u književnu čaršiju.

Primećujemo još jednu sličnost: Crnjanski nije bio član SANU, a ni Josić Višnjić još nije primljen.
– Crnjanski nije postao član SANU greškom, tu popravke nema, a i mene prate „greške”. Nisu postali akademici ni velikani kakvi su bili Aleksandar Popović, Miodrag Bulatović ili Jovan Deretić, niko još nije istraživao zašto. Akademija je ozbiljna nacionalna institucija, ali i nju čine ljudi koji drže do svog mišljenja. Često im nije važno kakvo delo ima kandidat. Andrić je primljen sa dve-tri knjige, imao je tek 34 godine, ali ni njegove priče ili romani nisu dobili na značaju zato što je rano postao akademik – smatra Josić.
Čitaoci su i nagrada, i kazna. Šta više, teško je reći. Onaj ko piše uvek računa i na čitaoca, ali u isto vreme zna da niko njegovu knjigu neće pročitati onako kako je napisana. Jedino sam pisac može da „čita” svoje delo punom snagom, ni silna tumačenja ne mogu da razvežu sve „petlje” u romanu. Danas je u punom zamahu teza da je svako čitanje u isto vreme i tumačenje: „stručno” čitanje, čitanje iz zadovoljstva, ili uz dremež na jastuku, svako traži svoj pristup delu.

Pitamo na kraju razgovora našeg sagovornika kakva je budućnost knjige, jer je i on svoja dela prebacio u elektronski oblik:
– Kako i šta će čitati naši potomci, to mi nećemo saznati. Oni će u svojim računarima, na tablicama ili na noktu imati sva dela. Ove godine sam, pored romana „Baron iz šaraga” i knjige zapisa „Miloš, Crnjanski”, objavio i „Dela MJV” na disku. Sve što sam napisao stalo je na tričavih pedesetak megabajta, a toliko ima i jedan običan porodični album sa šezdeset fotografija. Naši potomci na knjižare i biblioteke staviće katance. Stigli smo na kraj Gutenbergove ere, samo što nema ko da nam to kaže.

Baron nije član PANU

Baron je na „posmatranju” za PANU, čiji ste predsednik „doživotno u ostavci”. Hoće li postati član?
– Baron nije prihvatio da uđe u PANU (Pasuljska akademija novinara i umetnika), njega moj pripovedač „optužuje” da ima svoje društvo pod nazivom „Malo stado” i da mu je glavna deviza: „Bolje je da izgubiš sve što imaš, nego da kažeš sve što znaš”. On tvrdi da svaki čovek prolazi kroz tri perioda: Kako treba – dok je još nejak, Kako može – u punoj zrelosti i Kako mora– pod starost. To su i moje „istine”, pisac u svoje junake može da poseje jedino svoje misli i osećanja – veli M. Josić Višnjić.

Zoran Radisavljević