01.01.00
Politika
20.11.1999.
Venac porodičnih povesti: Miroslav Josić Višnjić
Opklada, pa roman
Posle jedne opklade za gostinskim stolom Srpske književne zadruge nastao je roman M. J. Višnjića "Pristup u počinak". Sedam zglobova jednog romana u pet knjiga. Samo tri plaćena intervjua
Roman Miroslava Josića Višnjića, koji je objavila "Narodna knjiga" iz Beograda, kako najavljuje izdavač, predstavlja svojevrsno svođenje nacionalnih, individualnih i kolektivnih računa. U podnaslovu romana, da li zbog jedne opklade, piše "ljubavna pošta", a moto knjige su Tolstojeve reči: "Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način".
Knjiga ima 33 celine, što je broj Hristovih godina, i sadrži više narativnih planova. Pisana je u epistolarnoj formi, s namerom da to bude ljubavni roman, mada je Radivoje Mikić, na prvoj promociji ove knjige, rekao da je reč o istorijskom romanu.
Posle jednog razgovora, 8. septembra 1998. godine, za gostinskim stolom u Srpskoj književnoj zadruzi, gde se pričalo o svemu i svačemu, uz čašicu, uglavnom o književnosti, o romanima, o žanrovima, istorijskom, kriminalnom, ljubavnom romanu, pala je jedna opklada, a glavni junak novog romana Miroslava Josića Višnjića "Pristup u počinak", na kome je upravo radio, dobio je ime - Stojan Janković.
Na tom razgovoru u Srpskoj književnoj zadruzi, naš poznati kritičar i esejista Zoran Gluščević i književnik Miroslav Josić Višnjić, potpisali su ugovor (sa aneksom), po kojem se Gluščević obavezuje da će za mesec dana (2. novembra 1998) napisati i pročitati predgovor za ljubavni roman M. J. Višnjića, koji još ne postoji, a da će pisac rukopis novog (ljubavnog) romana "sa svim elementima istorijskog sobitija i ljubavnog zapleta", doneti u Srpsku književnu zadrugu, u roku od godinu dana, odnosno 2. novembra 1999. godine. Svedoci su bili urednici, upravnik i tehnički urednik SKZ. U ugovoru je sve bilo precizno naznačeno: od prasetine do vina. Predviđene su, naravno, i kaznene i nagradne odredbe.
Princip je princip
Miroslav Josić Višnjić (1946, Stapar, Bačka), prisutan u našoj književnosti pune tri decenije, dao je samo tri intervjua u životu, jer on svoje razgovore za novine i ostale medije, što u našoj sredini nije baš praksa, naplaćuje. Samo se tri medijske kuće, jer su to platile, mogu pohvaliti da su dobile razgovor od M. J. Višnjića: "Borba" (razgovor u dva nastavka), "Ilustrovana Politika" i RTV "Studio B" (dve emisije). Bilo je to 1991. godine, kada je Miroslav Josić Višnjić dobio NIN-ovu nagradu za roman godine ("Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba").
Kada smo Miroslava Josića Višnjića pitali da li bi za "Politiku" govorio o opkladi i novom romanu, o čemu književna čaršija priča, on je, ostajući dosledan svojim principima, rekao da može, ali ako zauzvrat dobije nadoknadu u visini plate glavnog i odgovornog urednika "Politike". Isti uslovi važe i za druge velike (državne) kuće u zemlji. Za ostale, tarifa je, u dinarskoj protivvrednosti, 1.000 DEM.
Princip je princip i pisac od njega ne odustaje, iako je svestan da time nanosi štetu i svom delu i izdavačkoj kući koja ga je objavila. Ipak, pristaje na izjavu (besplatnu), koja neće biti tretirana i iskorišćena kao razgovor.
Povodom opklade u Srpskoj književnoj zadruzi i novog romana "Pristup u počinak" kaže: "Oni sada svi treba da rade na promociji moga romana, kako u zemlji, tako i van granica, u svetu. Za početak su dužni da u Srpsku književnu zadrugu donesu jedno pečeno prase. A da kojim slučajem, do 2. novembra ove godine, a "slučaj je najveći komedijant na svetu", nisam napisao roman "Pristup u počinak", morao bih sve njih, i to sa suprugama, da vodim u moje rodno mesto Stapar i da ih gostim do nesvesti i povraćanja, dok ne popadaju od jela i pića".
U rudniku stručnjaka
Uspevamo da od Višnjića iščupamo i koju reč o samom romanu.
- Ova knjiga je sastavni deo mog ciklusa romana koji već, gotovo, tri decenije ima naslov TBC, nešto kao prozne kaverne. Nije reč o romanesknom ciklusu u kojem se priča prosto nastavlja iz knjige u knjigu, kao kod Prusta, na primer. Ako bih tim povodom rekao još nešto, ušao bih u rudnik koji eksploatišu stručnjaci - kaže Višnjić.
U tom ciklusu su, dodaje, romani: "Pristup u svetlost", posvećen našoj deci, "Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba", posvećen piscima, precima i deci, kao i strpljivim i odanim čitaocima, "Pristup u kap i seme", posvećen ženama na Golom otoku, "Svetovno trojstvo", posvećen precima, savremenicima i potomcima i "Pristup u počinak", posvećen roditeljima.
- U tih pet knjiga je sedam zglobova jednog romana, za svaki dan u sedmici po jedan, a već sam zaboravio kad sam i počeo da ga pišem - napominje M. J. Višnjić.
Svaki od tih romana, objašnjava, sam je sebi dovoljan, ali i svi zajedno čine proznu celinu. Nek se time bave tumači, kritičari i studenti na srpskim i slavističkim katedrama, a čitaoci će ih čitati onako kako im koji dođe do ruke.
- Za mene, "Počinak" i "Trojstvo" su kao blizanci (brat i sestra), "Kap i seme" im je roditelj, "Bodrog" im je nešto kao predak, a "Svetlost" praroditelj, praizvor. Taj ciklus počinje rečenicom: "Gle, putujem vozom po ravnici", a završava se rečima: "Putujem okom po ravnici, gle". Na kraju "Pristupa u svetlost", prvog romana u ciklusu, upisana je rečenica kojom počinje i "Pristup u počinak", peti po redu roman, samo je sada dobila navodnike: "Takav je kraj puta, gle, takav i početak" - otkriva nam Josić nešto što još nije otkrila ni književna kritika.
Na našu primedbu da će opkladu možda izgubiti, jer književna kritika je njegov novi roman proglasila za istorijski, M. J. Višnjić kaže:
- Roman "Pristup u počinak" nema slučajno podnaslov "LJubavna pošta", kao što nije slučajno na početku upisan citat o srećnim i nesrećnim porodicama iz poznatog Tolstojevog romana, baš kao što ni posveta "roditeljima, našim" nije slučajna. Tekst romana spleten je kao venac porodičnih povesti. "Počinak" je, dakle, niz ljubavnih priča: pored one osnovne, ljubavi pripovedača i njegove žene, tu je još i ljubav majke i sina, oca i ćerke, brata i sestre, zeta i svastike, tu su i prijateljske ljubavi, ljubav prema salašu, ljubav prema poslu ili domovini...
Ljubavi uskoka Stojana Jankovića
Osim ovog osnovnog toka, kaže Višnjić, tu su još i ljubavi uskoka Stojana Jankovića iz XVII veka, kao i potomaka njegovih: ljubavna prepiska novinara Stojana Jankovića koga su posle hrvatske "Oluje" streljali na Kninskoj tvrđavi, i Marijele, koju je stigao metak srpske straže na Majdan planini, zatim njegovog dede Stojana i jedne Ruskinje, Jana Mitrovsona, odnosno Janka Mitrovića i njegove Elizabete, njihovog sina Gustava i snaje Karin, kao i porodične storije i ljubavi francuskih i srpskih prijatelja pripovedača i junaka romana, koji takođe ima ime Stojana Jankovića.
- I pored svega toga, u romanu je i moja rana ljubavna novela "Bajka o Galeriji", odnosno "Roman o smrti Galerije", rukopis koji je "ukraden", tragična priča o arhitekti i mladoj istoričarki umetnosti - kaže na kraju razgovora, koji nema pretenzija da bude klasičan intervju, Miroslav Josić Višnjić.
Sva tri dosadašnja (plaćena) intervjua Miroslava Josića Višnjića objavljena su u njegovoj knjizi "Moje burne godine".
Zoran RADISAVLJEVIĆ
01.01.00
Politika
05.02.2000.
Savremena proza
Priča o ljubavi i porazu
Miroslav Josić Višnjić: "Pristup u počinak"; izdavač: "Narodna knjiga", Beograd, 1999.
I roman "Pristup u počinak" će pokazati da Miroslav Josić Višnjić na različite načine povezuje svoje romane i pretvara ih u jedan veliki ciklus. Kao što je u prethodnom romanu ("Svetovno trojstvo") naglašavao da ga interesuju dublje istorijske veze i analogije (između 1848, 1948 i 1968. godine) i kao što je u tom romanu svog junaka nastojao da sagledava u neprekidnom sudaru sa stvarnošću, uvodeći pritom samu priču u neobični oblik (tri velike celine, svaka sa po 33 narativna članka, tri pripovedača koji pričaju svoje priče), tako je i u romanu "Pristup u počinak" Miroslav Josić Višnjić priči obezbedio istorijsku dubinu, pričajući o sudbini uskoka Stojana Jankovića i sudbinama njegovih potomaka, jednako kao što je i u ovom romanu priča dobila vrlo složen oblik, prerastajući i u raspravu o jednoj sasvim posebnoj vrsti romana (istorijski roman).
Mada i nizom drugih detalja ovaj roman povezuje sa svojim prethodnim romanima, Josić Višnjić je, u jednoj vrsti samocitiranja, čitav kratki roman "Roman o smrti Galerije" uključio u "Pristup u počinak".
Pisma piscu
Iako je pisac Stojan Janković, inače i glavni junak romana "Svetovno trojstvo", i u "Pristupu u počinak" zadržao poziciju glavnog junaka, iako se o njemu najviše govori (a njemu je upućeno i najviše pisama koja pišu drugi junaci), čini se da je Miroslav Josić Višnjić posebnu pažnju posvetio osvetljavanju odnosa između Stojana Jankovića i drugih junaka. I to nije nimalo slučajno. Pošto je jedna od tema u romanu i ljudska potreba da se prošlost upozna i protumači i pošto sami junaci žive u jednom burnom vremenu kad se raspadaju državne i ideološke tvorevine, nije nimalo slučajno što većina njih, na ovaj ili onaj način, sluti da će sve ono što oni vide i doživljavaju u budućnosti postati predmet kojim će se baviti pisci istorijskog romana.
Suočeni, pak, sa činjenicom da im prethodnici i preci nisu obezbedili dovoljno materijala koji bi im pomogao da bolje shvate nacionalnu prošlost i istoriju (a istorijska slika sudbine Stojana Jankovića, uskočkog vojvode im je za to najbolja ilustracija), oni nastoje da svojim potomcima olakšaju sticanje jasne slike o svom vremenu. I zato svi oni pišu pisma piscu, svi mu na taj način zaveštavaju svoje parcijalne slike i istorije a zato je u sam roman i uvedena rasprava o prirodi istorijskog romana.
Zahvaljujući tome što mu i rođaci ali i čitaoci njegovih dela upućuju pisma, što svoja što ona do kojih su došli na različite načine, pisac Stojan Janković je doveden u poziciju koja je vrlo zanimljiva. Naime, njemu Jan Mitrovson (alijas Janko Mitrović) iz Švedske šalje prepisku jednog drugog Stojana Jankovića sa Marijelom, mladom Hrvaticom u koju je zaljubljen, pošto sam Mitrovson uviđa da ne može da napiše ljubavni roman čija bi osnova bila ta prepiska. Na taj način se u "Pristup u počinak" uvodi još jedna važna tema - značaj ljubavi u burnim istorijskim prilikama.
A ljubav o kojoj govori prepiska je zasnovana na prekoračivanju verskih i nacionalnih granica (ljubav Srbina i Hrvatice) i samim tim predodređena da dovede do tragičnog raspleta (sam Janković će biti uhapšen i streljan tokom rata u Hrvatskoj i Bosni, a Marijela će roditi njegovo dete ali će i sama izgubiti život a samo dete će se obresti u Skandinaviji). Jednom reči, i pre nego što budu napisani romani o zbivanjima iz devedesetih godina ćć veka, postaje očigledno da će oni biti svedočanstva o velikim tragedijama.
Iz života i iz književnosti
Sam pisac Stojan Janković (sem što piše jedno pismo redakciji časopisa "Književnost" protestujući što je neko pod svojim imenom objavio njegov roman "Roman o smrti Galerije") neće ni na koji način pokazati kako reaguje na poruke koje su mu upućene. On kao da je, istovremeno, izašao i iz života i iz književnosti (tuđi se od najbližih, odbačen je od sredine, upravnik zavičajne biblioteke ga špijunira). Tako se, u izvesnoj meri, ponavlja onaj oblik motivacije njegove sudbine koji srećemo u "Svetovnom trojstvu" (gde ga razočaranje, životni poraz tera u bekstvo u Pariz, u neku vrstu lično izabrane izolacije).
To je dalo mogućnost Josiću Višnjiću da poveže dva tematska rukavca svog romana. Ako je novinar i potomak legendarnog uskoka u buri istorije ostao i bez ljubavi i bez života, njegov imenjak, pisac, takođe je u buri istorije izabrao mogućnost da sam sebe liši ljubavi, porodičnog okruženja, banalne svakodnevice. Kad, na kraju romana, u najnovijem ratu (agresija NATO-a na našu zemlju), bude iščezao u nekoj vrsti apokaliptičnog prizora, Josićev junak će se, dodatno, pretvoriti u simbol ljudskog poraza.
Tako je Miroslav Josić Višnjić, služeći se vrlo složenom kompozicijom i koristeći različite pripovedačke glasove i tačke gledišta, ispisao jednu gorku priču o padu i porazu. On je, istovremeno, tu priču povezao sa nizom svojih romana, dajući im tako novo smisaono obasjanje i dubinu.
Radivoje MIKIĆ
