Roman bez romana

28.10.06

Miroslav Josić Višnjić (1946), pripovedač, romasijer i esejista, ove godine slavi dva značajna jubileja: šezdeset godina života i četrdeset godina stvaralaštva. U Somboru je, tim povodom, održan okrugli sto pod naslovom „Zlatni vek M. J. Višnjića”, a „Narodna knjiga” je objavila zbornik „Venac kritičkih radova”, koji je priredio Gojko Tešić. Ista izdavačka kuća objavila je i novu Josićevu knjigu „Priče iz trapa”, u ediciji „Premijera”. M. J. Višnjić je ovogodišnji dobitnik „Račanske povelje”, nagrade za životno delo.

Miroslav Josić Višnjić se i dalje drži svog principa: ko hoće intervju – mora da plati. Ovo što sledi „Politika”, ipak, nije platila.

Posle šest decenija života i četiri decenije stvaralaštva, vreme je da se podvuče crta i analizira pređeni stvaralački put?
Kada podvuče crtu, kaže pisac, i pored muka i nezadovoljstava bez kojih nema ni života ni pisanja, njegov književni bilans je: stotinak priča, osam romana, desetine zapisa, jedna novela, desetak knjiga različitih žanrova, šezdesetak korica sa njegovim imenom, tuce nagrada, stotinak hiljada primeraka, oko pet hiljada stranica... Statistika nije, veli, njegova omiljena razonoda, pa zato može da kaže: dovoljno je da može da odahne, ali i da stavi prst na čelo.

– Najbolje godine sam posvetio prozi, pa ne treba niko da se čudi što očekujem da i proza meni, posle vladine uredbe o penzijama zaslužnim umetnicima, vrati bar ulog, bez kamate.
Božjaci s Bulevara

Ova godina je važna u njegovom životu i radu. Prošlo je četrdeset leta od trenutka kada je odlučio da bude pisac, a stigao je i do šezdesete zime, po kalendaru. Na okruglom stolu u Somboru bilo je više od trideset učesnika (Đ. Vuković, M. Nenin, V. Ribnikar, M. Stefanović, N. Milić, S. Gordić, Lj. Jeremić, G. Tešić, J. Delić, M. Pantić, M. Savić, D. Bošković, R. Mikić, A. Ilić, D. Stanojević, D. Gajić...).Može se reći da je ovaj drugi skup o Josićevim delima imao međunarodni karakter: Magdalena Petrinjska iz Varšave poslala je „čestitku“, Snežana Brajović iz Toronta priložila je tekst, a Dejvid Noris iz Notingema govorio je uživo. Najmađi učesnik je bila gospođica Sonja Kapetanov koja treba da magistrira na Josićevim pripovetkama, a posle dužeg odsustva sa „kritičkih njiva“ oglasila se i Ljiljana Šop.

– Čuo sam dosta zanimljivih tumačenja moje proze, a bilo je i kritičara koji su mi savetovali šta dalje da pišem. Sad razmišljam da li da ih poslušam! Davno sam čuo i upamtio reči istoričara Radovana Samardžića koje i sad ponavljam: kako nema razumnog čoveka koji ne voli da čuje pametan savet!

Knjiga „Priče iz trapa” sadrži 32 portreta marginalaca sa Bulevara, a sve priče su posvećene „Božjim ljudima” Bore Stankovića. Ovih dana treba da se pojavi i treće, dopunjeno i konačno izdanje „Azbučnika prideva u srpskoj prozi dvadesetog veka” (sa 8.888 primera iz nekoliko stotina knjiga od 195 pisaca), u „Delima MJV” koje, po dve knjige godišnje, objavljuje „Narodna knjiga”.

– Stigao sam do prve stotine pripovedaka, tačnije: moj potpis štampan je ispod 106 priča, a u srpskoj prozi ima malo pisaca koji su toliko priča napisali. (Veljka Petrovića koji je objavio oko 250 priča ne treba pominjati, Janko Veselinović ima 160, Ivo Andrić 125, Simo Matavulj 110, a „skrobomani”, kako kaže majka iz jedne moje priče, ne upisuju se u ozbiljne preglede). Odavno mislim, a danas i znam da je pripovetka najžilaviji i najstameniji žanr u srpskoj prozi. U Srbiji nema važnih pisaca koji nisu i dobri pripovedači.

Ovo je godina u kojoj je Josić dobio i dva zbornika o sopstvenoj prozi. Najpre je Gojko Tešić napisao predgovor i priredio „Venac kritičkih radova”, izbor sa trideset i četiri teksta, objavljena ranije u književnim listovima i časopisima. A onda i zbornik sa somborskog okruglog stola (koji uskoro stiže u knjižare). Budućim tumačima njegove proze, kao i onima koji smeraju da magistriraju i doktoriraju na njegovim delima, biće olakšan posao: sa zbornikom „Trideset godina, pola veka” (1996) imaće u tri knjige stotinak važnih tekstova o Josićevim romanima i pripovetkama. I mada je do sada objavljeno nekoliko stotina prikaza, kritika, studija o njegovim knjigama, on verujem da vreme njegovih tumača tek dolazi.

– Ni „Dnevnik o Čarnojeviću” ili „Prokleta avlija”, ni „Traganje za izgubljenim vremenom” ili „Don Kihot”, ni mnoge vredne knjige, od onih izgrebanih na glinenim pločicama do elektronskih dela, nisu u vreme prvog objavljivanja dobile kritičare zauvek. Sa novim čitanjem uvek dolazi i drugačije tumačenje, knjiga se pretvara u arheološko stanište. Savremenici često ne vide ili ne žele da vide sve vrline jedne prevratničke knjige, najpre zbog toga što nova važna knjiga pomera ona dela i autore koji se baškare na vrhu ledenog brega.

Ništa u književnosti nije večno, ni sveto. A ne treba zaboraviti ni ono što je majstor Andrić rekao, parafrazirajući narodnu mudrost: kako se tek mrtvom vuku meri rep! A meri se i po nekoliko puta.

Primeri iz Kine

Vencu uglednih književnih nagrada koje je već dobio (Ninova, Borina, Vinaverova, Andrićeva, Tošina, Isidorina, Oktobarska, Zlatni krst kneza Lazara), M. J. Višnjić je nedavno pridodao i „Račansku povelju”, nagradu za životno delo „inspirisano i duhom pravoslavlja”. Prvi put se u Srbiji dogodilo da jedna ugledna nagrada dobitniku bude uručena u stoletnoj račanskoj šumi, blizu izvora Lađevca i skita Svetog Đorđa, pored manastira Rače „ukraj Drine”, nad nedavno otkrivenim temeljima jednog manastira. Posle obrazloženja koje je pročitao pesnik Milosav Tešić, predsednik žirija, oglasio se hor Prvog beogradskog pevačkog društva pri Sabornoj crkvi, koji je pevao u slavu dobitnika, uz šum hrastovog lišća.

Pitamo Josića da li misli da je u Srbiji, ipak, previše književnih nagrada?

– Dobro je što u Srbiji, u lepezi priznanja, ima i desetak važnih književnih nagrada, trebalo bi jedino da i novčani deo bude sa više nula. A mogla bi i država (pored sponzora) finansijski da ojača nagradne fondove.

Josić je letos boravio desetak dana u Kini, gde je predvodio delegaciju srpskih pisaca. Vratio se pun utisaka.

– To je prvi moj put o državnom trošku za četiri decenije u Udruženju književnika Srbije. Osim one stare Kine, u carskom Zabranjenom gradu, na čuvenom i čudovišnom zidu ili u grandioznoj grobnici iz dinastije Ćin (sa nekoliko hiljada figura u terakoti i prirodnoj veličini, a sve su individualizovane), video sam zemlju u velikom zamahu i u njoj svetski uređen Muzej moderne književnosti kakav bismo i mi morali da napravimo, odmah. Treba samo država da odreši kesu u kojoj, uporno ponavljaju činovnici, nema dovoljno novca za kulturu. A ima ga za političare i službenike (npr. poslanike za čiju platu bi srpski pisac morao mesečno da napiše bar jedan roman). Sve što će od jedne zemlje i jednog naroda ostati, ono čime će se potomci dičiti, deo je kulture jednog naciona. O tome svedoče Dositej, Vuk, Njegoš, Sterija, Sremac, Andrić, Crnjanski...

Kultura je, a sa njom i pisana reč, književna dela, i so i hleb svakog naroda, od antike do danas. Ako nema kulture, nema ni budućnosti.

Šest akademika, tri redovna i tri dopisna člana: Mihailo Đurić, Miodrag Pavlović i Dragoslav Mihailović, Dinko Davidov, Milosav Tešić i Vidojko Jović, predložili su Miroslava Josića Višnjića za dopisnog člana SANU, naše najvažnije institucije koju je 17. novembra 1841. kao Društvo srpske slovesnosti osnovao Sterija.

– Skoro dve decenije u SANU nije primljen ni jedan srpski prozni pisac, a imamo prozu kakvu bi mnoge evropske zemlje poželele. To kažu i naši i strani tumači, to i sam mislim. Neće moje priče i romani postati bolji ako dobijem dovoljan broj glasova, ne sumnjam u to, ali će jesen moga života biti lagodnija – ističe Miroslav Josić Višnjić.

Ustav nam je potreban

– Srbiji je potreban Ustav, kao žednoj zemlji kiša, kao gladnom vuku ovca, a ja željno čekam da dobijem srpski pasoš i trajnu ličnu kartu. Oni koji se, posle šest godina oklevanja i zaštite partijskih interesa, protive novom Ustavu i pozivaju na bojkot, bilo da su bivši ili sadašnji državni službenici (npr. predsednik tzv. pokrajinske skupštine, potpredsednica vlade u tzv. ostavci), ili korifeji i kostreši marginalnih partija, „čednih” frakcija i minornih kružoka, ne žele ništa dobro ni novoj Srbiji, ni sebi samima, ni komšijama. Posle jednog veka lutanja i lumpovanja, bratstva i jedinstva, Srbija je počela da se trezni i hvata korak sa modernim, demokratskim svetom. Nama su potrebne i patike za evropski kros, i uglancani opanci, i čizme od sedam milja – naglašava M. J. Višnjić.

Zoran RADISAVLjEVIĆ

31.12.04

Miroslav Josić Višnjić (1946), pripovedač, romansijer i esejista, autor je dvadesetak knjiga. Njegova proza zastupljena je u više antologija i zbornika, u zemlji i inostranstvu, a prevođena je na poljski, francuski, engleski, nemački, mađarski, holandski, italijanski, češki i makedonski jezik.

U svom stvaralačkom veku dao je samo tri (plaćena) intervjua, koja je objavio u knjizi „Moje burne godine”. I dalje se drži principa: ko želi razgovor s njim - mora da plati.

„Narodna knjiga” iz Beograda počela je nedavno da objavljuje njegove knjige u ediciji „Dela MJV”. Najpre je izašao „Roman bez romana”, a zatim je u knjižare stigao i roman „Dok nas smrt ne rastavi”. U narednom periodu u ovoj kolekciji pojavljivaće se kako nove, tako i stare knjige Miroslava Josića Višnjića.

Pristaje na razgovor o svoja dva nova romana, ali upozorava da ne pravimo klasičan intervju. Ne bi voleo, kaže, da dođe u situaciju da mora da tuži „Politiku”.

Rano za memoare

Na početku razgovora kaže: „Pisanje je za mene isto što i disanje, svaka reč je jedan trepet u damarima. Odavno živim sa mišlju: da književnost ne postoji, morao bih da je izmislim. A pamtim i kanonsku mudrost: „Na početku beše reč... sve je kroz nju postalo...”

- U pripremi je knjiga mojih razgovora (kojih nije bilo mnogo, jer malo ima onih koji hoće da plate), ali i nove pripovetke, zapisi i kritički tekstovi, romani... Za memoare i dnevnike još nije vreme. Koliko će ukupno biti knjiga, zavisi ne samo od toga što sam do sada napisao već i od „nedremanog oka”. Ako me posluži zdravlje i ako ne presuši pero, nadam se da ću stići bar do stotinu priča (sad ih ima sedamdesetak), do deset romana (objavio sam osam) i do desetine raznih tekstova i zapisa o drugim autorima i problemima u kulturi - ističe MJV.

Pitamo pisca kako je nastao „Roman bez romana”?

Dugo se pripremao za svoju „književnu simfoniju”, ali mu životne okolnosti i rad na ciklusu pod naslovom TBC nisu dopuštali da krene tragom Sterije kojem je roman posvećen. O njegovoj knjizi pod istim naslovom, objavljenoj u dve častice, u 19. veku, uvek je razmišljao kao o prvom modernom i provokativnom proznom tekstu kod Srba. Ideju da napiše „Časticu treću”, da „produži” Sterijin roman, dobio je kad je drugi put pročitao njegovu knjigu, a vratila mu se kad je 1982. video kako tu prelomnu knjigu tanano i strasno lista i dopisuje Miron Flašar.

U leto 1999. godine, kad su prestale da padaju bombe i kad je rukopis njegovog romana „Pristup u počinak” bio u štamparskoj presi, pronašao je neke stare papire i krenuo u avanturu zvanu „stvaranje”, o kojoj, kako kaže, što više ima iskustva - sve manje zna. Sve češće se pita koja to hemija spaja prideve sa imenicama i glagolima, zašto čovek piše, ima li kraja rečima?

- Bezmalo dve godine sam lutao, pisao i odustajao, a onda mi se rukopis sam otvorio i kao da je neko počeo da mi diktira. Stalno sam mislio o tome kako bi Flašar čitao i tumačio moj rukopis. Priča o junaku koji se sprda i zabavlja, pametuje i uživa, putuje i argatuje, koji živi na granici sna i jave, koji se rodio u vreme Karađorđevog gneva a u trećem milenijumu slavi pedeseti rođendan (jer je rođen 29. februara, pa su mu četiri godine kao jedna kod ostalih smrtnika), koji u „biografiji” ima dva veka srpske istorije i na osobit način čita srpsku književnost - ta priča se odjednom našla na mojim papirima. Tri godine sam pisao-brisao i dve godine popunjavao „rupe” u tekstu, dodavao začine i slušao kako krčka taj književni lonac - objašnjava MJV.

Drugi roman objavljen u ovoj godini, „Dok nas smrt ne rastavi”, donosi venac priča o braku, o razvodima, o seksu, o strasti... Pripovedač je pisac koji se zavetovao da ništa ne objavi za života, a sve o čemu roman svedoči događa se 5. oktobra 2000. godine. Sedam odanih prijatelja, na večeri uoči prelomnih događaja, pričaju iskreno o svojim bračnim iskustvima, a domaćin sve potajno snima i, sutradan, dok grad ključa pretvoren u košnicu, skida sa trake njihove povesti koje on zove - pričesti. Tri godine kasnije dodao je jedino predgovor.

Kao u „Dekameronu” ili kod Šeherezade, priče junaka romana „Dok nas smrt ne rastavi” pune su dramatike, proznih sokova, obrta, kalambura... Oni govore o svojim strastima, o ljubavi i mržnji, o ženama i ljubavnicama, o muževima i švalerima. Oni se poveravaju, ispovedaju, proveravaju, ne kriju pikantne detalje iz brakova i ljubavnih veza, a nisu daleko ni od duhovitosti i sarkazma.

A glavni junak svoju priču daje na kašičicu, tražeći put između zločina i milosti. On je u vreme razvoda toliko uzbuđen i pometen da ne primećuje ni šta se zbiva u gradu 5. oktobra. Ne bi on primetio ni zemljotres, ni potop, ni Treći svetski rat.

Sa uvodnim delom roman „Dok nas smrt ne rastavi” ima sto narativnih celina, podeljenih u deset poglavlja. Knjiga je ulepšana erotskim crtežima slikara Milana Konjovića.

Krzno i moljac

Pitamo da li je u Srbiji teško biti pisac?

- Uvek je u Srbiji bilo teško biti živ pisac, pa je tako i danas. Dobra knjiga kod ustoličenih literalista više izaziva zavist i nervozu nego radovanje i vrednovanje. Treba samo malo zaviriti u sudbine Ignjatovića, Stankovića, Matavulja, Domanovića, Sremca, Crnjanskog... Svi su imali težak život. Čudim se uvek kad čitam ono što su napisali. Osim pomalo Sremac, niko od njih nije bio ni popularan, ni tiražan pisac u prvim decenijama pisanja. Jaša gotovo da i nije video svoja dela u koricama, objavljivao je u časopisima. Radoje je skapao kraj plota, Boru su povlačili po sudovima grlati poslanici. Miloš je najbolje godine proveo u emigraciji, prećutkivan i zabranjivan u zemlji.

Obične ljude, čitaoce, ne zanimaju mnogo njihove muke životne, sudari sa vlastodršcima, bolesti, pakosti, zavisti, sujete. Savremenici često i ne vide kakav značaj ima neko tek objavljeno delo, do njih najčešće stižu intrige i skandali. A kad sve prođe, kad i kritika umukne, ostaju dela kao međaši, ali i kod onih vrhunskih sporo se umnožavaju čitaoci - naglašava MJV.

Naš sagovornik je nezadovoljan položajem knjige i pisaca kod nas. Država ništa ne čini da situaciju popravi.

- Malo ima u Srbiji onih koji u knjigu gledaju kao u ikonu. Država se trudi da je što više kontroliše i oporezuje, izdavači i akviziteri bi da se obogate i steknu ime, čitaoci u njoj traže razbibrigu i pilulu za dremež, đaci je primaju kao obavezu, korektorima je ona hleb i glavobolja, a kritičari na njoj zidaju karijeru. Jedino štampari, veli MJV, u knjizi nalaze zdravu računicu: oni u proizvodnu cenu ugrađuju materijal i rad, bez obzira da li je reč o amaterskom ili kapitalnom delu.

Pitamo, na kraju razgovora, Miroslava Josića Višnjića, uživa li pisac u pisanju?

- Najbolje sam raspoložen kad je rukopis gotov, pa u njega zavirujem, pa ga popravljam i kvarim, dopisujem i izbacujem, umivam i šminkam. Kada je samo moj. Sve što dolazi posle, van je moje moći. Rukopisu jedino ostaje da čeka čitaoce i tumače koji bi valjalo da imaju na umu da nema toga krznara koji se tako razume u krzno kao moljac. Davno sam smislio rečenicu: „Pisanje i objavljivanje su kao svetlost i tama.”

Zoran Radisavljević

24.05.04

Knjiga Miroslava Josića Višnjića „Roman bez romana“, posvećena je, kaže autor, Jovanu Steriji Popovića piscu modernog srpskog romana. Govorio je Josić potom, na upriličenoj konferenciji kod izdavača („Narodna knjiga“) da se delo opire svrstavanju u žanrove, da je zapravo reč o književnoj simfoniji, da je kao i Srbija.

Jer, „kao što Srbija, od ustanka Karađorđevog do naših dana, slavi dva veka državnosti koja je trajala jedva četiri decenije (od Berlinskog kongresa do uzaludnog Ujedinjenja) - tako i junak mog romana, pobratim Don Kihota i Odiseja, za dva stoleća slavi tek pola veka života. Pošto je rođen 29. februara 1804, on je ove godine 29. februara proslavio jubilarni pedeseti rođendan“.

Pričao je Josić Višnjić i o tome kako se u životopis njegovog junaka upisuju brojni svetski događaji: Prvi srpski ustanak, Berlinski kongres, pa sve do studentskih demonstracija, bombardovanja Srbije i rušenja njujorških blizanaca. I o tome kako se na stranicama ove knjige mešaju realno i fantastično, istorijsko i lično, srdačno i sarkastično „a istorijske činjenice imaju značaj samo kao doživljaj pojedinca“.

No, pre nadahnutog i njemu svojstvenog duhovitog slova o „Romanu bez romana“, „Blic“ mu je, gotovo, oteo intervju.
Kada smo poslednji put razgovarali bilo je to u vreme kada se, između ostalog, Jugoslavija ‘pretvarala’ u zajednicu Srbije i Crne Gore. Tada ste rekli da je ta zajednica, poput svojevrsnog akrostiha, SRCE. Šta biste danas rekli? Jeste li ostali pri tome?

- Da, da - to je država SRCE. Pa, nema države bez srca koje kuca.

Kako kuca ovo ‘naše Srce’?
- Kuca ludo, ludački. Što idemo dalje sve će više ludački da bije.
Sad će sve jače da kuca do izbora, a tek posle izbora!

Hoće li nas to dovesti do infarkta?
- Ma, ne... Jer, tek posle dve ili tri godine doći će pravi ljudi na vlast. Oni se spremaju polako, u raznim kujnama i mislim da će Srbija za jedno 5 godina imati, ozbiljnu, pravu, normalnu vlast.

Koliko ozbiljnu?
-Najozbiljniju. Srbija mora da dođe na evropska merila u svakom pogledu. Bez toga nema ništa.

Kako vi gledate na put do te normalne vlasti?
- Kako da gledam? Moglo bi se reći da je to ‘zapovest’ čovečanstva. Srbi moraju da prođu taj put ovako ili onako. I to su stvari koje se događaju mimo volje mnogih pojedinaca.

A da li život, recimo svojim apsurdima, prevazilazi književnost?
- Ima onih koji misle da prevazilazi ali ja mislim da ne prevazilazi.

Kako branite svoj stav?
- Najburleskniji delovi svetske istorije su u knjigama. Recimo, o mnogim stvarima koje su se događale u srednjem veku mi nemamo pojma ali zato imamo Rablea. Mnogo toga što se događalo u staroj antici nama je nepoznato ali zato imamo tragičare - Sofokla, Aristofana i druge - pa možemo da ih čitamo. Sve što se u književnosti dogodi kao burleskno to je istorija za čovečanstvo, a svakodnevica...ona teče. To je druga i duga tema.

Vratimo se svakodnevici; za koga ćete vi glasati od ponuđenih predsedničkih kandidata?
- Ja!? Pa, nikad u životu nisam glasao. Neću ni sad. Glasaću, možda, jedino kad moji dođu na vlast.

To su?
- Ne mogu sada da otkrivam karte. Ali, doći će. Moji će Srbiju uvesti u Evropu.

Pričali ste o tome da nećete više pisati?
- Rekao sam da ne pišem više i iza toga stoje tri tačke. Pa, neko doda da ne pišem ni manje, neko kaže da ne pišem više kao do sada, ne pišem više kao odsad... Tako da iza tih reči stoje tri tačke. I, onda to ljudi tumače različito.

Kako vi tumačite?
- Tumačim tako da ću verovatno pisati dok sam živ, a da li ću objavljivati to je drugo pitanje. Jer pisanje i objavljivanje su kao svetlost i tama.

Šta je tu svetlost a šta tama?
- Pisanje je svetlost a objavljivanje je tama.

Vi se izgleda dobro snalazite u toj tami?
- Pa s obzirom u kakvom sam vremenu postojao dobro je da sam još živ.

Tatjana Nježić

13.07.04 Blic

Pišući treću „časticu“ „Romana bez Romana“, autor ponavlja Sterijin model romana–komentara, šendizam i dramatizovanog pripovedača. Međutim, novonastalo delo je parodija stilskih pomodarstava samo u detaljima, dok mu je glavni cilj ukazivanje na zapostavljenost naše kulture i naročito romana, kao njenog književnog stožera. U takvom kontekstu, junak nije mogao da ostane šaljivi „zvrndov i lutalica“: Romanova „priključenija“ su tragični i kobni istorijski događaji (čiji je svedok, a ne učesnik); njegova srodnost sa Don Kihotom više se ne temelji na parodijskoj, već na filozofskoj strani tog lika, dok su pantagruelovski ispadi pokušaj odbrane (na smrt preplašenog) od crne izvesnosti i uroka. Višnjićev junak je pokazatelj međusobnog odnosa naše književnosti i društva tokom poslednja dva veka i oličenje tipične, robijaške ili emigrantske, sudbine značajnih srpskih pisaca. Za razliku od Sterije, koji se obračunavao sa lošim ukusom publike, Višnjić se suočava sa čitaocima koje literatura, u stvari, ne interesuje, što zbog gladi, što zbog odanosti turbo–folku. Kao istoričar književnosti, autor je strog i skeptičan („sve što u karasrbadinskoj književnosti ima značaj ... stane u samo deset tomova iz B formata“), a kao kritičar, zasićen i depresivan („ničeg novog nema pod suncem“).

Pisan da bi bio spomenik Steriji, ovaj roman je, zbog neknjiževnih tema (kritika evropske i američke politike prema Srbiji), prerastao u nešto drugo. Prozivanje i pakosno karikiranje „krivaca“ i „odgovornih“ ostalo je na nivou pamfleta, bez reformatorske (konstruktivne) drskosti i nade.

Vesna Trijić

09.07.04 NIN

Napisati “Roman bez romana” početkom devetnaestog veka bio je pionirski poduhvat; početkom dvadeset prvog, to je, naravno, neostvarivo, ali ne i jedino moguće. Tako bi - poput “Pjera Menara, pisca Don Kihota” i junaka istoimene Borhesove novele, opsednutog doslovce ponovnim ispisivanjem Servantesovog remek-dela - mogao da kaže Miroslav Josić Višnjić, pisac i jedan od nesvakidašnjih junaka “Romana bez romana” koji se poduhvatio zadatka da napiše “časticu treću”, treći deo kultne knjige Jovana Sterije Popovića i srpskog predromantizma.

Nedoumica o tome kakav naum i kakav učinak može da ima dopisivanje jednog od poznatih ostvarenja književne prošlosti, u ovom slučaju ima i svoje naknadno izvedeno značenje. Sterijin “šaljivi roman” beše parodija na oveštale pripovedne manire i - najvećim delom - romane Milovana Vidakovića; Josićev “eksperimentalni i sprdačini posvećen roman” značajnim delom, pak, predstavlja satiru na “Štulin zakon”, tj. na vukovsku paradigmu srpske književnosti kao na onu orijentaciju koja je uspostavljena upravo na negaciji vidakovićevskog romana i starije, slavenoserbske tradicije. Otuda Josićevo posezanje za sterijanskim obrascem ima smisao svojevrsne beletrističke “dosetke s bradom” iliti intrigantnog pokušaja da se u dugačkoj raspravi “za i protiv Vuka” opredeli na način koji dilemu odlučuje unapred, svodeći je na “čarke u okviru porodice”, odnosno na pitanje prvenstva u okviru donekle skrajnute tradicije kojoj pripadaju i Vidaković i Sterija.

Pa iako u ispisivanju brojnih i razuđenih “prozokrhotina” koje tvore tanku romanesknu “priču” naizgled sledi “načelo imitacije” starije narativne fraze, a u stvari tek stvara iluziju njenog oponašanja, iako aludira ili se neposredno poziva na ceo niz pisaca od Rablea i Atanasija Stojkovića do Pekića i Albaharija, autor dopisane častice “Romana bez romana” pre svega, čini se, ima u vidu određen kulturni interes koji bi se mogao razumeti kao osporavajuće napredovanje “protiv struje”. Satira, i to ona najobuhvatnija i najpretencioznija, koja se tiče civilizacijskog stanja, predstavlja samu dušu ove knjige. Pripovedajući, eseizujući i komentarišući u pseudosterijanskom maniru, Josić Višnjić upotrebio je formalnu dosetku o “jubilarnih” pedeset “prestupnih” rođendana kako bi “svog” junaka Romana, u kojem je katkad moguće raspoznati i piščevu senku, “dopeljao” sve do naših dana, preplićući pri tom snove, petronijevsko-rableovske gozbe i fikcionalno prerađene scene iz novije političke i kulturne istorije koje se tiču ratova, studentskih i drugih buna, Golih otoka, predsedničkih sahrana, književnih nagrađivanja, bombardovanja i još koječega.

Pokušavajući da problematizuje i dovede u pitanje, Josićeva “pričine priče pričetina” upravo u ovoj tački, čini se, možda i nehotice podriva samu sebe. Koristeći se bez vidljivog razloga “ezopovskim jezikom” i u imenovanju pojmova i ličnosti (Bajkan, Karaslavija, Karadransko more, Nik Teslaola, Mih Pupinajlo...) čija problematičnost ne postoji ili je pak iščilela, pisac “Češke škole” stvara, tako, efekat pometenih i prekomernih očekivanja. Drugo lice ovog postupka ogleda se u odsustvu stvarne subverzivnosti čak i “najgolicavijih” epizoda romanovsko-josićevskih avantura, čiju “jeretičnost” je istopilo postideološko vreme ubrzanog smenjivanja paradigmi i autoriteta. Bez obzira na moguću autentičnost stvar(nos)nih podsticaja, ovako date te epizode pre deluju kao izraz beletrističke “naknadne pameti” nego kao uzastopni vrhunci problematizujućeg romanesknog zamaha. Manje posvećeno poetski preciznoj rekonstrukciji prošlosti poput one u “Odbrani i propasti Bodroga...” a više njenoj humorističko-satiričnoj feljtonizaciji, odlazeći više u širinu nego u dubinu početno naznačenog alternativnokulturološkog interesovanja, Josićevo fragmentarno pripovedanje kao da se rasplinjava i iscrpljuje u tom pokušaju da dohvati i obuhvati, sabere i zaokruži. “Roman bez romana” uspostavlja se na taj način kao štivo koje u isti mah nudi i mnogo više i znatno manje od onoga što čitaocu obećava njegov naslov i dugotrajna književna fama koja ga prati.

Tihomir Brajović

12.06.04 Politika

Poetička zamisao Miroslava Josića Višnjića da svoj novi roman napiše kao nastavak („časticu treću”) Sterijinog „Romana bez romana”, nije ni jednostavna ni skromna već i zbog toga što je Sterijin roman naše prvo veliko ostvarenje u parodijskom žanru. Ali, Josić Višnjić je imao mnogo veću ambiciju nego što je ispisivanje trećeg toma makar i po tako visokoj meri parodijskog oblikovanja kakvu je postavio Sterija u prva dva toma. Pisac je, zapravo, hteo ne da dovrši tuđe, već da napiše svoje novo delo i to delo kojim će ako ne nadmašiti svoje prethodne romane i pripovetke, a ono bar reći sve ono što u njih nije moglo da stane, a što traži svoje umetničko otelotvorenje.

Novi roman Josić Višnjić je pisao po nekom unutrašnjem diktatu, bez obzira na sve što je dosad napisao, kao da mu je to što sad piše labudova pesma, a za Sterijinim delom je posegnuo kao za predloškom čija će mu visoka parodijska podsticajnost pomoći da svoju zamisao ostvaruje bez ograničenja. Naime, kako parodija počiva na otklonu od stereotipa, i to što većem otklonu, ona pruža piscu neslućenu slobodu realizacije.

Fantazmagorična projekcija

Kao kakav postmodernista Josić se poslužio Sterijom, pozajmio njegovo pero, preuzeo parodijsko razvijanje naracije ne građenjem no raskrinkavanjem romaneskne iluzije i to pred prizvanim čitaocima i čitateljkama, mistifikatorski se zaklonio iza priređivača i naratora, pa onda preuzeo od Sterije čak i glavnog junaka, zadržao mu isto parodijsko ime Roman, pa otišao tako daleko da je junaku produžio život i unazad i unapred, na celih dve stotine godina, od 1804. do 2004. godine, pravdajući to parodijsko preterivanje spisateljskom računicom da je njegov junak, budući da je rođen 29. februara, proslavio samo pedeset rođendana. Tako je pisac dobio željenog romanesknog junaka, vršnjaka srpske državnosti u novom dobu, mitsko-simboličnog svedoka novije srpske istorije.

Umesto iz pustolovine u pustolovinu, pisac vodi svoga junaka iz jednog istorijskog događaja u drugi pretvarajući ga u fantazmagoričnog učesnika najpitoresknijih istorijskih događaja u tih dvesta godina, počev od bune 1848. godine, Prvog svetskog rata, stvaranja jedne pa druge zajedničke države, preko golootočkih stradanja, studentske pobune 1968. godine i Titove sahrane, sve do natovskih bombardovanja.

Da bi izveo svoju umetničku obradu tako obimnog predmeta, Josić Višnjić je posegnuo i za nasleđem najvećih svetskih majstora parodije, za notornim Rableovim i Servantesovim postupcima oblikovanja, pa će tako Roman, usred istorije, ili očas zaspati i zahrkati i u snu proći kroz velike događaje, ili držati svoje vatrene govore kao da je on najveći junak ili bar najpouzdaniji svedok i tumač tih događaja.

Tu svoju sve manje parodijsku, a sve više sanjalačku i fantazmagoričnu projekciju istorije pisac će puniti aluzijama i replikama naslova, citata i nezaboravnih iskaza svetske i naše književnosti, a u karnevalski neobuzdanom hodu kroz vreme biće prilike i za susrete i gozbe najvećih ličnosti od antike do danas, uključujući i velikane srpske književne i ine tradicije, među koje će banuti i pisci naše savremene književnosti. I svi će oni tu čast da se pojave u ovom muzeju znamenitih ličnosti De Viris Illustribus, u razuzdanom Josićevom imaginarnom karnevalu po najbučnijim ulicama i trgovima „istoričeskih sobitija”, platiti natpisima koje će im on nalepiti i sročiti po meri i temperamentu svoje čitalačke naklonosti i spisateljske invencije i kaprica.

Reč nade i zaveštanja

U karnevalskom haosu, ili po volji „slučaja tragedijanta”, svako od njih će, uz pravo ili izvrnuto ime, dobiti još i poneki atribut pride: i „večiti mladaženja Nik Teslaola, gospodar slapova Nijagare, ili žutokljunac Mih Pupinajlo, još na Salašu nazvan Smart” i „lukavi Ajn Štajn, kosmati i glavati baba relativne teorije, u dve varijante, najslavniji panonski, bajkanski zetonja”, pa „Fjodor (iz podzemlja, iz mrtvog doma, sa suzom u oku)”, „čuvar trijadnih misli Hegel”, „idealni podvodač i lutalica u mestu Džojs”, „tragač za izgubljenim vremenom i devojkama u pupoljku Prust”, „fruškogorski lamentaš Crnjanski”... Neki od njih će čak dobiti priliku da kažu po koju reč, načine po koji pokret, zavisno od trenutka u kome na njih padne naratorov pogled. A neki će ostati samo uzgred pomenuti da vire iz udaljenog zabrana, kao Aleksandar Grkedonski, kreštavi Adolfo Hitleraš, Joasaf Staljinko.

Nalazeći se između čitalaca koje je sam prizvao a koji stalno traže priču nad pričama, i istorije, u koju gleda kao u Boga a koja nezaustavljivo protiče sa sve manjim izgledima da dobije bitku sa haosom, nepravdom i apsurdom, Josićev narator nijednog trenutka ne ostaje bespomoćan jer ima reč, koje se drži kao pijan plota, kao davljenik slamke i ne prepušta je nikom, što, naravno, nije dovoljno. Naime, dovoljna može da bude samo ona reč koja će iznenaditi čitaoce i kad im sve fabule i sva zbivanja dosade ili ih savladaju, reč koja će doskočiti i najcrnjoj nepravdi, besu i jadu istorije i zato Josićev narator ima na pameti samo to da kaže reč više, makar sinonim, ne jedan, već po deset, dvadeset. Josićev narator ne pripoveda, no sipa reči; Roman i nije lik sa kakvog stvarnog poprišta istorije, već iz sna, sa karnevala, usred parodije.

Ali nije parodija Josićev konačni spisateljski naum. To nikako nije bujna barokna reč parodije, već jedna druga reč. Kad sav onaj barokni i razuzdani govor odleti na krilima smeha, ukazuje se reč životnog iskustva, reč nade i zaveštanja, reč pisca kapi i semena, pisca koji zna da nam, posle svega što se sanja i svega što se događa, poruči kroz već stišani parodijski i opominjući smeh da „Nema egzistencije bez transcendencije.”

Stojan ĐORĐIĆ

21.05.04 Politika

Već naslovna strana nove knjige „Roman bez romana” Miroslava Josića Višnjića, koja je objavljena u beogradskoj „Narodnoj knjizi”, rečito govori o slojevitom romanesknom sadržaju i o duhovnom trouglu Jovana Sterije Popovića, Karađorđa i Josića Višnjića.

O vezi ove knjige sa Sterijinim delom i srpskom tradicijom govorio je urednik izdanja Gojko Tešić.

- „Roman bez romana - sireč častica treća” knjiga je Miroslava Josića Višnjića kojom je on dopisao i „prepisao” Jovana Steriju Popovića i njegov istoimeni roman. Josićeva knjiga jedno je od onih omamljujućih proznih „Šeherezadinih tkanja” u čijoj je osnovi istorijski sveobuhvat srpskog naciona i jedna od najlepših apoteoza srpskom jeziku i njegovom istorijskom hodu. Kao vinaverovska i kostićevska pohvala jezikotvorstvu, Josićev „Roman bez romana” blistava je polemika sa uništiteljima tradicije i priča o lepotama slavjanoserbskog i crkvenoslovenskog, o kulturnim tekovinama srpskog naroda, naglasio je Tešić.

Miroslav Josić Višnjić, duhovito nazvan Miroslav Sterija Popović, rekao je sledeće: - „Roman bez romana” je knjiga posvećena Jovanu Steriji Popoviću, piscu prvog modernog srpskog romana, koji je za života objavio njegovu prvu časticu, posmrtno je štampana druga, a ja sam napisao treću. Međutim, moja knjiga je simfonija stilova, jezika, tonova, tema, boja, osećanja, zvukova fragmenata, metafora, kovanica, ideja, a u životopis junaka upisani su događaji od Prvog srpskog ustanka, preko dva svetska rata do bombardovanja Srbije i rušenja njujorških kula "bliznakinja”.

M. N. V.