Popis imovine

20.12.09

>- Nije ni rečeno da svako sve može. Razni mudraci savetuju trpljenje kao osnovnu strategiju izlaženja na kraj sa stvarnošću i svojim životom - napisala je Ivana Dimić u priči „Lutkina kuća“, sadržanoj u njenoj najnovijoj knjizi „Popis imovine“ („Profil“). U razgovoru za „Blic“ poznata spisateljica, pripovedač, prevodilac i dramaturg govori o novoj knjizi, o (ne)moći emocija, vremenu u kome živimo.
Govoreći o nazivu zbirke i istoimenoj priči u kojoj piše i o tome da zapravo, sem sećanja, nemamo ništa, Ivana Dimić kaže: „Ono što će, možda, biti uistinu zanimljivo jeste poreklo tog naslova koji me je „prozvao“ da priču napišem. U kratkom periodu svog radnog veka našla sam se na takvom radnom mestu na kome je od mene traženo da dostavim popis imovine. Ispostavilo se da nisam imala ničim da popunim skoro nijednu od navedenih rubrika jer tu ne spada ono što ja imam, knjige, na primer. Kad sam popunila formular, podsetila sam sebe na naslov mog komada u Pozorištu na Terazijama: ‘Golje’. Situacija se nije izmenila ni kada sam u odlasku sa tog radnog mesta ponovo popunjavala isti formular. Zato sam napisala priču o tome da postoji značajnija imovina od one koja bi zablistala u tom formularu.“

U priči „Putokaz“ kažete da smo „dužni svima koje volimo“, a da „vući dugove kroz život nije lako“. Kako gledate na status emocija u životu danas i ovde? Nisu retki oni koji govore da se emocije potiskuju, obezvređuju...
- Pa zar nismo dužni svima koje volimo? Meni je to očigledno, kao što je, isto tako, očigledno da živimo u vremenu suprotnom takvom stavu, u vremenu velikog ubrzanja. E sad, kako se ljudi trude da drže korak sa zahtevima savremenog trenutka, onda, prirodno, nemaju kad da obrate pažnju na druge ljude. Osim toga, kod nas tek ulazi u modu ono što smo davno videli u američkim filmovima kao slikoviti prikaz tužnog života u kapitalizmu. A to su odnosi u kojima je čovek drugom čoveku smetnja, balast i prepreka za lični uspon. U tim uslovima ljubav prestaje da bude odnos uzajamnosti i postaje predmet međusobne eksploatacije, a svi drugi odnosi su isključivo manipulatorski. Dakle, situacija je takva da se mi žestoko trudimo da dostignemo civilizacijsku meru savremenosti u kojoj su odnosi među ljudima pragmatični, bezosećajni i besramno koristoljubivi. A koliko ćemo od toga posledično biti uvređeni, usamljeni i tužni, mislićemo sutra. Koliko mogu da vidim, sa osećanjima je danas takvo stanje stvari. Mene to ne pogađa pošto živim u izolaciji. Tako, niti savremenost meni nešto duguje, niti ja njoj, budući da sam, po sopstvenom izboru, da se aktuelno izrazim, demode osoba.

A kako vidite realnost u kojoj živimo? Šta su joj ključne odlike?
-Ljudi su dezorijentisani jer se na svim nivoima izmiču oslonci. Sve vrednosti se globalno pregrevaju, tope i razaraju. Laž je istina, dobro je zlo, ljubav je novac, nepravda je pravda, glupost je mudrost... previše često da bi bilo lako podnošljivo. S druge strane, opet, kad se osvrnemo na prethodna vremena, ne bi se moglo reći da je neka prošlost bila ljubaznija prema svojim savremenicima. Uvek je samo nekolicina bila povlašćena (ali ne obavezno i srećna), a ostali su bili robovi, žene i stoka (kod Aristotela, na primer). Pa su ljudi nekako ipak živeli i bili povremeno spokojni. Tako i mi danas, kako ko i kako kad, živimo i snalazimo se. I kako je to divno jednom prilikom rekao Duško Radović: „Ko puši, umreće, ko ne puši, neće.“

U priči „Kobne reči“ kažete da je „život pisca uglavnom samo strah i drhtanje pred nadmoćnošću reči“. Reč je o ličnoj spoznaji i zebnji ili...
- Tu će priču svaki pisac odlično razumeti, kao i ljudi koji se bave jezikom. A namera mi je bila da istaknem značaj reči onako kako to Hajdeger napominje kad kaže da „nijedna stvar ne može da bude tamo gde reč nedostaje“.

U priči „Lutkina kuća“ napisali ste da je trpljenje način „izlaženja na kraj“ sa stvarnošću. Nije li trpljenje deo jednog moralnog sistema za koji bi se moglo reći da više nije na snazi?
- Tako je, to je savršeno tačno. Uopšte nije moderno da se bilo šta trpi. To nije u trendu. Ali ne mogu da vam dočaram koliko dobrobiti imam od toga što ne pratim modu.

Kao moto drame, priče u scenama „Beli ugao“ napisali ste da nas „samo praštanje može spasti“...
-To je takozvana leze drama, što znači da nije za scensko izvođenje. Pisala sam je preko deset godina, a prošlo je još toliko od onda kada sam je završila i objavila prvi put u časopisu. Uspela sam da je završim onda kad sam razumela to da nas samo praštanje može spasti. Tako sam napisala taj moto i tek onda sam uspela da napišem poslednje tri scene i da okončam tu odiseju razračunavanja sa sopstvenim unutrašnjim konfliktima. Otkad sam, da tako kažem, stigla na Itaku, ne mogu da se načudim šta me je sve u mladosti opsedalo. Ali to vam je nezgoda sa piscima: razno beleže, pa to posle zauvek ostane napisano. A možda to i nije tako loš ishod... Ne znam.
Tatjana Nježić