Ivana Dimić (Beograd, 1957), diplomirani dramaturg, autor je brojnih kratkih priča, drama, dramatizacija i TV scenarija. Osim toga, prevodi sa engleskog i francuskog jezika i radi kao dramaturg u beogradskim pozorištima. Obavljala je funkcije pomoćnika ministra za kulturu, direktora drame Narodnog pozorišta i direktora Ateljea 212. Član je Srpskog književnog društva od 2001, a od 2005. ima status istaknutog umetnika.
Objavljene knjige priča: Crna zelen (1995), Mahorka, mastilo i muž (1998), Uzimanje vremena (2001), Ima li koga? (2006), Popis imovine (2009).
Izvedene drame: Pred ogledalom (Atelje 212, 1986), Pepeljuga (Malo pozorište „Duško Radović“, 1989), Beli ugao (objavljena u časopisu Književnost 1998), Golje (Pozorište na Terazijama, 2001), Zmajovini pangalozi (Pozorište „Boško Buha“, 2007).
Izvedene dramatizacije: Mamac – prema romanima D. Albaharija (Narodno pozorište, 1998), Cigani lete u nebo – prema pripoveci M. Gorkog (Pozorište na Terazijama, 2004), Petar Pan – prema romanu M. Barija (Pozorište „Boško Buha“, 2010).
Prevodi: drame sa engleskog M. Frejna, H. Pintera, N. Kauarda, B. Eltona, R. Munro, M. Džons, Maknelija i T. Stoparda; romani sa engleskog A. Makola Smita Prva damska detektivska agencija i Žirafine suze, kao i Umreti u Čikagu N. Tešić; drame sa francuskog V. Sardua, M. Marivoa, R. Kusa, E. Joneska, J. Reze, V. Lanua.
Nagrade: Nagrada Tiba festivala za najbolji dramski tekst za Zmajovine pangaloze (2010), Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi (2011), godišnja nagrada za predstave Henri Šesti i Ženski orkestar (2012).
10.12.06 Danas
Tkanje vetra
Ima li koga?, Ivana Dimić
Mnogi imaju svog omiljenog pisca. Jedna od nekolicine mojih omiljenih pisaca zove se Ivana Dimić.
Odmah da se razumemo, i da izbegnemo tranzicionu žvaku o sukobu interesa! Ivanu Dimić jedva da sam video tri puta u životu, a s njom sam razmenio ukupno tri, četiri rečenice.
Prva knjiga priča Ivane Dimić Crna zelen (1995) bila je jedan od retkih prvenaca u kojima je gotovo sve bilo na mestu, a najvažnije: vidljivost pripovedačkog talenta. U vreme rata s NATO, kada sam posle prva dva ratna meseca, gadeći se svega, mislio da više nikada neću ni čitati ni pisati, Ivanina druga knjiga priča, Mahorka, mastilo i muž, podstakla me je svojom plemenitom duhovitošću na povratak u književnost. (O tome postoji trag na stranicama banjalučkog nedeljnika Reporter gde sam, dok su bombe uveliko padale i detonirale, napisao svoj povratnički gest, blagodareći Dimićki.) Dakle, treća knjiga, Uzimanje vremena (2001) tu ništa nije izmenila, i pored izrazito tragičkih tonova, nego je samo utvrdila osećaj da su knjige ove spisateljice mali praznici našeg jezika i beletristike. Praznici koji mi se dešavaju otprilike svakih četiri-pet godina!
Nova knjiga s naslovom Ima li koga? nastavlja stazom koja kratki meditativni zapis i simbolički široku parabolu povezuje s fantazmagorijom i maštarskom skicom, a pravu kratku priču s njenom nešto razvijenijom rođenom sestrom, pričom.
Rečenicu - Ja neobično volim priče, koja otvara prvu prozu u kolekciji od 43 priče, moglo je u sprskoj književnosti napisati tek nekoliko pisaca, ali ju je napisala baš Ivana Dimić. Naravno, samo je ista osoba mogla da napiše i rečenicu: Sve u svemu meni se, moram priznati, sviđa da živim, a da to ne deluje ni kao (naivna) poza, ni kao (lični) privid.
Naime, i u Ima li koga? proza Ivane Dimić poseduje vrlo retke, simultano prisutne karakteristike: ona je nenametljiva i direktna u iskazima. Takođe, ona je (naoko) jednostavna i (nedvosmileno) ozarena postojanjem u ovom i ovakvom (znate već kakvom) svetu. Kada bi se i kod dobrog pisca moglo očekivati da je sentimentalan, Ivana Dimić je smirena i decentna (u priči Tata), a kada bi se i kod istog onog dobrog pisca moglo očekivati da je žestok i otvoren, Ivana Dimić se uvlači u parabolično jaje i u priči Ikonomija spasenja priznaje čudo: Ipak smo se probudili. A kako je samo bila nevidljiva pukotina u gustoj tamnini minulog veka, kako je tanka bila svilena nit milosti... Sad vidim, mogli smo zauvek ostati zazidani..., i tako dalje u tom čudesnom osvetljavanju tam(nic)e.Teško je reći da li su bolje one proze, mini eseji u kojima Ivana Dimić razmatra prirodu umetnosti i talenta (Ima li koga?, Brom-timol-plavo, Umeće), ili minijature u kojima se bavi vlastitim poetičkim i životnim izborima (Kanon, Zastoj, Sve u svemu, Ribe-reči), odnosno kratke priče u kojima fantazira prepuštajući se "tkanju vetra" (Paralelna stvarnost, Agvidor, Čarobnjak iz loza)...
Ukratko: četvrta prozna knjiga Ivane Dimić napisana je upravo za one koji od književnosti očekuju da im prijateljski pomogne u ovim nemirnim vremenima. Da im pomogne istiha i nežno.
Vasa Pavković
