01.01.00
Dnevni telegraf
13.03.1999.
Predstavljene dnevnicke beleske Mihaila Konstantinovica
"Politika sporazuma" u novijoj istoriji
Beograd - Knjiga Mihaila Konstantinovica (1897-1982) "Politika sporazuma", koju je izdala agencija "Mir" iz Novog Sada, u saradnji sa izdavackom kucom "Prometej", promovisana je prekjuce, u Biblioteci grada.
Dnevnicke beleske profesor Mihailo Konstantinovic je vodio u dva maha: od 1939. do 1941. godine, kada je radio na srpsko-hrvatskom sporzumu, najpre kao pravni strucnjak, a zatim kao ministar bez portfelja i ministar pravde, i od 1944. do 1945. godine, u Londonu. Prvi deo knjige je naslovljen "Dnevnicke beleske" i posvecen je Sporazumu Cvetkovic - Macek, dok drugi nosi naziv "Londonske beleske" i odnosi se na Sporazum Tito - Subasic.
Posebnu vrednost knjige cine zapazanja o jugoslovenskoj spoljnoj politici uoci agresije na Jugoslaviju 1941. godine, kao i procesi priblizavanja Trecem Rajhu i Trojnom paktu.
Uz biografske podatke o autoru i napomene koje je napisao knjizevnik i sin autora Radomir Konstantinovic, u knjizi se nalaze i prilozi iz bogate zaostavstine Mihaila Konstantinovica, medju kojima i dve mape Kraljevine Jugoslavije (koje je nacrtao sam Konstantinovic), nekoliko fotografija i kopije zvanicnih dokumenata.
D. K.
01.01.00
Vreme
27.03.1999.
Nove knjige - Mihailo Konstantinović, Politika sporazuma
Usamljeni ministar legalnosti
Dnevničke beleške pravnog arhitekte sporazuma Cvetković-Maček (1939) i čoveka koji je u trenu shvatio suštinu sporazuma Tito-Šubašić (1944) danas deluju izvanredno aktuelno, jer svedoče o beznadežnoj poziciji prava naspram politike na našim prostorima, kada na dnevni red dođe neophodno normativno uređenje međunacionalnih odnosa i interesa
Već samim svojim naslovom - "Politika sporazuma" - knjiga dnevničkih beležaka 1939-1941. i londonskih beležaka 1944-1945. godine Mihaila Konstantinovića (agencija "Mir", Novi Sad) provokativno korespondira s našim vremenom, kada srpsku političku elitu vodi ideja konfrontacije i ekskluzivnog provincijalnog izolacionizma. No, odmah treba upozoriti da ta veza dnevničkih zapisa jednog profesora-ministra i vodećeg pravnog eksperta Kraljevine Jugoslavije, od nesumnjivog značaja za srpsku istoriju, nije jednostavna i jednoznačna.
Stari Konstantinović pokazaće u svojim zapisima da jeste za "politiku sporazumevanja", ali samo do granica jedne državne ideje, samo do nivoa celovite pravne koncepcije naglašeno centralno atributiranog federalizma i samo do onih sporazuma koji se kreću u horizontu pravnog kontinuiteta i legaliteta. Pojednostavljeno, onda kada je trebalo spasavati Jugoslaviju politikom sporazuma između Srba i Hrvata, on je svoje znanje stavio na raspolaganje politici. No, kada su na red došli "sporazumi" sa nacističkom (Trojni pakt) i komunističkom ideologijom (Tito-Šubašić), Mihailo Konstantinović je odbio takvo sporazumevanje i ostao na belegu svojih građanskih, civilnih uverenja. I to bez mnogo uvijanja.
Valja još, pre svake priče o sadržaju ove zanimljive i važne knjige, naglasiti da je dnevničke zabeleške Mihaila Konstantinovića priredio njegov sin, naš znameniti književni istoričar i kritičar, pisac, filozof i esejista Radomir Konstantinović, i to suprotno izričitoj volji pokojnog oca (koji je u suštini glavni junak i njegovog neobičnog, vanserijskog romana "Dekartova smrt"). Radomir je nepoštovanje volje pokojnog oca Mihaila u uvodnim napomenama obrazložio time da ne može te beleške da osudi, posle i njegove smrti, na moguće zloupotrebe ili čak uništenje, pošto ih smatra izuzetno i višestruko značajnim kao "nenamernim svedočenjem" o epohi koja "uprkos tome što je njegova Jugoslavija u krvi razorena, još nije stigla svome kraju".
KO JE BIO MIHAILO KONSTANTINOVIĆ: U osnovnim biografskim podacima Mihaila Konstantinovića objavljenim na početku knjige zapisano je da je rođen 10/23. marta 1897. godine u Čačku, od oca Ilije, nadničara, i majke Pave (Ratković), te da je rodom iz Sandžaka iz okoline Prijepolja. U srpsku vojsku stupio je kao dobrovoljac odmah po izbijanju Prvog svetskog rata, da bi se 1916. obreo u Srpskom univerzitetskom bataljonu u Žozjeu u Francuskoj - gde je završio gimnaziju. Studije prava započeo je u Lionu, ali ih je prekinuo da bi kao pripadnik francuske vojske učestvovao u borbama na zapadnom frontu. Posle završetka rata nastavio je studije i diplomirao u Lionu 1920. godine, a na istom univerzitetu je i doktorirao 1923. godine. Akademsku karijeru u Jugoslaviji počeo je na fakultetu u Subotici 1924. godine, na katedri građanskog i međunarodnog privatnog prava, a 1935. godine premešten je na Pravni fakultet u Beogradu.
U visoku politiku uveo ga je premijer Dragiša Cvetković 1939. godine, kada je trebalo sačiniti sporazum sa Hrvatima i makar privremeno preurediti Kraljevinu Jugoslaviju po delimično federalističkom državnom modelu. Ministar u "Vladi sporazuma" postao je avgusta 1939. godine, a iz nje je istupio nakon pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu i uoči 27. marta i poznatog puča. Posle aprilske kapitulacije 1941. godine izbegao je u Egipat, potom prešao u Palestinu i Tursku, gde je prikupljao materijal o ratnim zločinima u Jugoslaviji. Na poziv dr Ivana Šubašića prešao je juna 1944. godine u London, ali nije prihvatio kombinaciju da stupi u vladu Tito-Šubašić, eventualno kao ministar spoljnih poslova ili kao ministar i ambasador u Vašingtonu ili u nekom drugom ministarskom svojstvu. U zemlju se vratio 1945. godine i ponovo se prihvatio naučnog rada na Pravnom fakultetu. U nizu važnih stručnih poslova i značajnih zakonskih projekata (o braku, odnosima roditelja i dece, o starateljstvu, o usvojenju, o zastarelosti potraživanja i o nasleđivanju), poseban značaj ima njegova dosad jedina knjiga "Obligacije i ugovori, skica za zakonik o obligacijama i ugovorima" iz 1969. godine. Jedna knjiga, ali ona po kojoj se praktično sudilo čak i pre nego što je pretočena u zakonik, koji je kod nas i danas na snazi.
SASTAVLJANJE I SPROVOĐENJE SPORAZUMA CVETKOVIĆ-MAČEK: Mihailo Konstantinović se, sa kolegama profesorima Đorđem Tasićem i Mihailom Ilićem, u pripremu sporazuma Cvetković-Maček (od 26. avgusta 1939) neposredno uključio 26. marta 1939. godine, na poziv tadašnjeg predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije Dragiše Cvetkovića. U najkraćem, mada su Mihailo Konstantinović i drugovi pozvani da se u veliki politički projekat svojevrsne nagodbe Srba i Hrvata u predvečerje Drugog svetskog rata uključe kao nestranačke ličnosti i samo kao pravni eksperti, oni su, a posebno sâm Konstantinović, dali značajan doprinos toj "politici sporazuma", nakon istorijskog neuspeha "politike jedinstva".
Konstantinović je već pri prvom razgovoru sa Cvetkovićem napomenuo da "ne treba cepidlačiti na nadležnostima oblasti", a za svojevrsnu federalizaciju Jugoslavije predložio je generalno načelo "opšte nadležnosti države", jer je smatrao da samo ono predstavlja čvrstu branu konfederalizaciji zemlje. Više puta će Konstantinović, tokom pregovora o tekstu Sporazuma zapisati da Hrvati "zamišljaju odnos banovine Hrvatske i države kao odnos dve jednake vlasti koje se stalno sporazumevaju". Taj njegov stav o opštoj nadležnosti centralne vlasti (dakle nadležnosti oblasti se konkretno izdvajaju, a ne da se za centralnu vlast nabrajaju "preostala" konkretna prava i domeni), pošto nije bio na liniji interesa Mačeka i njegovih ekperata iz HSS-a, nije dosledno sproveden već je uzeto srednje rešenje - nabrojane su i nadležnosti države i nadležnosti banovine.
Kasnije će, kao ministar zadužen za sprovođenje Sporazuma, Mihailo Konstantinović stalno voditi borbu oko toga da li su nadležnosti banovine ili države "isključive" i stalno će zagovarati ona pravna rešenja koja vlast, građanska prava i ekonomiju unutar zemlje ipak drže na okupu, makar pod simboličkim znakom jedne kraljevske krune. Pri svemu ovome treba naglasiti da je veoma brzo, uprkos doslednom otporu nizu njihovih ideja, predloga, pa čak i pokušaja podmetanja pojedinih uredbi i propisa, Konstantinović stekao veliki ugled kod vodećih Hrvata onoga doba, kod Vlatka Mačeka, Juraja Šuteja, Ivana Šubašića i drugih. Do te mere da su ga čak oni predlagali za ministra unutrašnjih dela pred sam Drugi svetski rat, nasuprot tome što ga je fašistička štampa, kako u Italiji tako i u Nemačkoj, stalno šikanirala kao protivnika centralnih sila, anglofila, tajnog simpatizera Staljinovog Sovjetskog Saveza, itd.
Inače, zanimljivo je da glavni problem u sačinjavanju Sporazuma Srba i Hrvata nije bila podela nadležnosti već određivanje teritorije Banovine Hrvatske. To teritorijalno razgraničenje mukotrpno je određeno - i to samo kao deo "privremenog sporazuma", kakav je on morao biti do neke legalne revizije oktroisanog Ustava Kraljevine iz 1931. godine. Razgraničenje sa Banovinom Hrvatskom bilo je tim više otežano pošto Cvetković i knez Pavle nisu žurili i sa stvaranjem drugih federalnih jedinica, što će Konstantinović stalno tražiti, i kao pravni ekspert i kao potonji glavni ministar za sprovođenje Sporazuma. Konstantinovića je posebno brinulo to što nije definisana "srpska jedinica", dok je, pored slovenačke, bio u suštini i za bosansku, muslimansku "četvrtu pokrajinu".
Već iz ovih nekoliko ilustracija čitalac može zaključiti koliko su bile neopravdane optužbe koje je tradicionalna srpska politička superstruktura (naročito iz starih radikalskih i redova nacionalističke desnice) upućivala Konstantinoviću - da je suviše popuštao Hrvatima i da nije vodio računa o interesima Srba u jugoslovenskoj kraljevini. Išli su kasnije čak dotle da su ga bez ikakvog osnova proglasili Cincarom koji trguje tuđim nacionalnim bićem, a optuživali su ga i kao masona, jer je i sama Jugoslavija smatrana "masonskom tvorevinom". Konstantinović je zvanično demantovao da je mason. I zbog toga je, valjda, posebno gajio gotovo prijateljski odnos sa uticajnim vladikom Nikolajem Velimirovićem.
IZJAŠNJAVANJE PROTIV TROJNOG PAKTA: Isto onako kako je gotovo "tvrdo" sprovodio na unutrašnjem planu "politiku sporazuma", Mihailo Konstantinović je, sudeći prema njegovom dnevniku, bio protiv sporazumevanja sa Hitlerom i Musolinijem. U dramatičnim martovskim danima 1941. godine on će više puta i samom knezu Pavlu Karađorđeviću izložiti stanovište protiv pakta sa silama osovine, koje su taj pakt ultimativno tražile, obrazlažući to tezom da je "Pakt simbol kapitulacije", da je "nemoguće voditi dve nepopularne politike: i spoljnu i unutarnju", te da ne treba slušati "stare i umorne generale" koji tvrde da je otpor nemoguć, već da treba "da se čuje i mišljenje i mlađih, koji su za otpor", pa je u tom smeru pomenuo ime generala Simovića, a kasnije organizovao i njegovu audijenciju Dvoru mimo ministra vojnog. Taj isti general će mu se kasnije u emigraciji odužiti tako što će potvrđivati stereotip o njegovom navodnom neodlučnom držanju oko Pakta, a kad jednom prilikom bude prozborio o stvarnim događajima iza zavese, taj general će čak poručivati i njegovu likvidaciju. Konstantinović je, međutim, do poslednjeg časa bio protiv Pakta, a kada je on potpisan dao je ostavku, kod koje je napokon ostao posle izvesnog kolebanja koje je izazvao združeni pritisak Dvora i Hrvata - da ne izlazi iz vlade.
LONDONSKE BELEŠKE 1944-1945: Jula 1944. godine pozvao je Ivan Šubašić Mihaila Konstantinovića u London, računajući da će on prihvatiti da uđe u vladu koja je trebalo da se formira na osnovu sporazuma sa Titom. Naš junak se ponovo našao pred mogućnošću da učestvuje u jednoj "vladi sporazuma", ovoga puta vladi jednog "ideološkog sporazuma". Mihailo Konstantinović u svojim Londonskim beleškama već 5. jula, a u London je stigao dan ranije, beleži: "Partizanski ciljevi borbe imaju moje simpatije. Za mene se radi pre svega o obustavljanju građanskog rata. A to se Sporazumom ne postiže. Bojim se da će se postići protivno... Po Sporazumu vlada treba da izvrši predaju legitimiteta partizanima. Ja sam optuživan da sam radio protiv Kralja i Srpstva, i to bez ikakvog razloga. Ne želim da mi se to ponovo prebaci."
Ovoga stava Mihailo Konstantinović držaće se narednih meseci veoma tvrdo i dosledno. Prema tome, ovaj čovek vrlo strogog shvatanja integriteta sopstvene ličnosti, mada je važio kao čovek sporazumevanja, nije prihvatao sporazume po svaku cenu - preciznije rečeno, nije prihvatao sporazume na račun legaliteta, čak i kada su mu društveni revolucionirani prevrati bili simpatični. Jer, on je bio sin jednog siromašnog nadničara.
Dimitrije Boarov
Odnos države i pokrajina
...Pretresli smo pitanja u vezi sa nameravanim sporazumom. Ja sam predložio da se nove oblasti nazovu pokrajinama, da se banovine ne ukidaju, već da se njihovim spajanjem na osnovu člana 116. Ustava obrazuju pokrajine. Na čelo pokrajine imao je doći namesnik koga postavlja kralj. Tasić i Ilić su odbili ovaj predlog, ali su ga posle prihvatili, pošto im se učinio namesnik neophodan organ kontrole. Za pokrajine smo predvideli zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Sabor treba da ima zakonodavnu vlast zajedno sa kraljem...
(Dnevničke beleške Mihaila Konstantinovića - zapisano 2. aprila 1939)
Pitanje časti
...Nama su misli i neposredne namere Nemaca nepoznate, pa je teško i doneti neki zaključak. Ali jedna stvar je van svake sumnje: silazak Nemaca na jug preko Bugarske znači za nas smrtnu opasnost, jer prirodna, najkraća i najbolja veza Nemačke i obala Jegejskog mora vodi preko naše zemlje. Stoga ne možemo pristati ni na kakav predlog koji će Nemcima dati Solun. Pošto budu imali Solun oni će nas naprosto zadaviti. Za nas je bolje da nas direktno napadnu nego da nas izolovane mrcvare. Jer čak i kad bi naš kraj u oba slučaja bio isti, ne bi put bio isti. U slučaju napada i otpora naša bi čast bila čitava, a to će značiti nešto u trenutku likvidiranja ovoga rata.
(Iz Memoranduma M. Konstantinovića 13. februara 1941)
Reč recenzenta, prof. dr Ranka Končara
Okasnelo spasavanje Jugoslavije
Knjigu dnevničkih zabeležaka Mihaila Konstantinovića recenzirao je naš poznati specijalista za istoriju 20. veka prof. dr Ranko Končar. Zamolili smo ga da za "Vreme" najpre iznese mišljenje o tome kakav doprinos ova knjiga ima osvetljavanju istorijskog konteksta i sadržaja svojevrsne srpsko-hrvatske nagodbe uoči Drugog svetskog rata.
"Izuzetan je sadržaj Dnevničkih beleški za dublje promišljanje jugoslovenske zbilje uoči i krajem Drugog svetskog rata. One jasnije i potpunije identifikuju dubinu srpsko-hrvatskih nacionalnih suprotnosti, ali i političku dihotomiju o Jugoslaviji krajem rata. U pitanju su politički kontrasti koji su inspirisani različitim nacionalnim interesima i pogledima na Jugoslaviju, koji su proizišli iz karaktera rata 1941-1945. godine.
Hrvatske koncepcije i težnje bile su politički homogenije i udaljenije od ideje Jugoslavije. Imajući podršku masovnog nacionalnog pokreta, njihove težnje pomeraju se sve više ka desnim - nacionalističkim opcijama, nailazeći na razumevanje i u spoljnom svetu. Već od 1929. godine u Hrvatskoj hvataju korena militantni nacionalizam i separatizam, koji se inspirišu antijugoslovenstvom i antisrpstvom.
S druge strane, srpska politika nije shvatala ili nije htela da shvati da je Jugoslavija objektivno multietnična i da se nacionalni pokret Hrvata razvio na otporu integralnom jugoslovenstvu i težnjama za radikalnijim rešenjem svog nacionalnog i državnog statusa. U tom pogledu i međunarodni procesi uoči rata idu im na ruku.
Pokušaji da se tzv. hrvatsko pitanje i ranije reši bili su uglavnom bezuspešni. U odbijanju da se hrvatsko pitanje počne rešavati posebno je bio uporan Milan Stojadinović, kao predsednik vlade. Njegovim padom 1939, Namesništvo je hrvatskom pitanju dalo politički prioritet.
Dnevničke beleške Mihaila Konstantinovića omogućavaju potpunije sagledavanje suštine srpsko-hrvatskih ustavnih koncepcija i pogleda na Jugoslaviju. U središtu njihovih pregovora je pitanje: kako ustavno urediti Jugoslaviju - na federativnim ili konfederativnim osnovama budući da su unitarne koncepcije izgubile istorijski raison d` etre, podršku dvora, vlade i nekih političkih partija.
Hrvatske koncepcije ostaju u okvirima jugoslovenske države, ali za Hrvatsku traže poseban položaj i prava. Može biti sporno da li ideju Jugoslavije prihvataju kao trajno rešenje, o čemu postoje protivrečna mišljenja, ili je primaju samo kao etapu ka potpunoj državnoj samostalnosti. Novija hrvatska istoriografija Mačekova opredeljenja smatra projugoslovenskim, ali i ocenjuje da je raspoloženje većine Hrvata za samostalnu državu.
Hrvatske koncepcije izražavaju i neskriveno nepoverenje prema funkcijama zajedničke države; hoće državu sa što manje nadležnosti, naročito u privrednim i finansijskim poslovima, pitanjima državne bezbednosti i dr. Protežiraju koncepciju savezne države unutar koje bi se konstituisala " slobodna Hrvatska" kao ravnopravna ugovorna jedinica sa državom kao celinom - slično rešenjima koja su imali u Ugarskoj posle Nagodbe.
Nasuprot hrvatskim, srpska gledišta primat daju saveznoj državi i njenim funkcijama. Za njih federacija u tom trenutku nije sporna, ali ključnim pitanjem smatraju: kakva treba da bude ta federacija. U tom smislu za njih su državni interesi iznad banovinskih. Preuređenje države mora biti u celini rešeno i neodvojivo od teritorijalnih pitanja i pitanja nadležnosti državne vlasti. Smatrali su da na jedan način imaju biti povučene granice, ako je reč o zajedničkoj federativnoj državi, a na drugi, ako je reč o konfederaciji. Ovo gledište bilo je i središnje u srpskim koncepcijama. Iza njega se objektivno krilo uverenje o oportunosti unutarnje forme federacije, koja bi direktnije zavisila od teritorijalnih ustupaka i pomeranja. Istovremeno, krije se i koncepcija o potrebi definisanja teritorijalno homogenije srpske banovine.
Izvesno je da su na tim osnovama i nađeni politički kompromisi, s obzirom na probleme koji su se javljali u preciziranju teritorije Banovine Hrvatske i nadležnosti centralne države.
"VREME": Nameće se i pitanje da li beleške Konstantinovića pokazuju uzaludnost pokušaja spasavanja Jugoslavije?
Moguće je različito oceniti istorijske domete Sporazuma. Njegovi akteri verovali su da je nađena politička osnova za očuvanje jugoslovenske države. Političke stranke, međutim, koje nisu učestvovale u njegovom donošenju, bile su kritične prema njegovim osnovnim rešenjima. Izrazile su sumnju u njegovu prihvatljivost sa stanovišta jugoslovenskih ali i srpskih interesa, upozoravajući da iza njega ne stoji većina srpskog naroda i da federalizacija Jugoslavije odražava i antijugoslovenske i antisrpske tendencije. Iza tih argumenata krilo se i opravdanje dotadašnje unitarne i centralističke koncepcije ustavnog sistema Jugoslavije.
Nesporno je da Sporazum teži očuvanju Jugoslavije i da opredeljenje za njenu federalizaciju u tom istorijskom trenutku predstavlja radikalan zaokret, s obzirom na prethodne nacionalne i ustavne tendencije. Objektivno, u pitanju je izmirenje dva nacionalna interesa, koja su u središtu jugoslovenske međuratne zbilje i koja su bila u interesu očuvanja Jugoslavije. U istoj istorijskoj ravni bilo je i pitanje Jugoslavije 1944-1945; tada se dovode u sklad različiti socijalni interesi, koji su izazvani karakterom rata 1941-1945. godine (oslobodilačkim i građanskim).
Možda je Sporazum došao prekasno da bi se proverila njegova politička celishodnost; rat je onemogućio njegovo dovršenje i ostvarenje, ali su se u njemu izrazile one ustavne ideje koje su bile realnije za očuvanje Jugoslavije. Na srpskoj strani u ratu se učvrstila i sumnja u oportunost srpske integracije u jugoslovenskoj državi, iz čega će proizići negativna određenja prema Sporazumu uopšte. Rat je pokazao da su političke i nacionalne dihotomije na jugoslovenskom prostoru radikalnije no što se to mislilo 1939. godine.
D.B.
