Pokretni praznik

12.11.17 Dnevnik - Novine i časopisi

U izdanju beogradske "Prosvete", objavljena je knjiga Ernesta Hemingveja "Pokretni praznik" (2016). Jedno od poslednjih dela američkog nobelovca puno je slika iz piščevog života u Parizu, u periodu između 1921. i 1926. godine.
“Pokretni praznik” je autobiografska knjiga “fluidnog žanra” koju je Meri Hemingvej (piščeva četvrta žena) objavila tri godine po njegovoj smrti, uz napomenu da ju je on s prekidima pisao od 1957. do 1960.

Podeljeno na dvadeset pojedinačnih poglavlja, delo se sastoji od svojevrsnih skica o Parizu s početka 20. veka, o mnogim tadašnjim piscima i umetnicima, Hemingvejevom svakodnevnom životu (navike, život sa prvom ženom i sinom, druženje i razgovori po kafeima i knjižarama), njegovim poetičkim stavovima i, možda najvažnije, njegovoj posvećenosti pisanju. Život prestonice evropske kulture, duhovni profili intelektualaca koji su u njoj stasavali, dati su u ovom izvanrednom ostvarenju iz vizure naknadnog, poznog pogleda na piščevu mladost.

Hemingvej piše uverljivo, daje konkretne opise svog puta do Luvra iz ulice u kojoj stanuje, kao i kafea "Klozeri de Lila" u kome je "prijatno sedeti u jesen, sa stolovima u senci drveća". Izvesni senzacionalistički detalji iz piščevog života i odnosi sa određenim umetnicima i ljudima oko sebe, mogu zadovoljiti potrebu probirljivih ljubitelja autobiografija. Kao vrsta turističkog vodiča kroz Pariz 20. veka i životnih dogodovština Ernesta Hemingveja knjiga predstavlja uspešan poduhvat, dok u beletrističkim celinama izostaju kvaliteti značajnog proznog dela.

U prvoj polovini prošlog veka, Pariz je predstavljao stecište svetske kulture i povoljno mesto za život. Pisci, novinari, slikari, muzičari, opsedali su ovaj grad i isticali svoju kreativnost i boemski način života. Među njima je bio i dvadesetdvogodišnji Hemingvej, koji je došao u Pariz kako bi unapredio svoj književni stil. Vrlo brzo će se pokazati da je to bio dobar potez. Mentor mu je bila Gertruda Stajn, koju su tada nazivali "bastionom modernizma u Parizu“, i koja mu je pomogla da usavrši svoje pisanje i poveže se sa raznim uticajnim ljudima tog vremena.

Hemingvej je upoznao Skota i Zeldu Ficyerald, Pabla Pikasa, Huana Miroa, a neretko se opijao po kafanama i sa DŽejmsom DŽojsom.
U knjižari "Šekspir i društvo" u kojoj je provodio mnogo vremena, upoznao je pesnika Ezru Paunda s kojim je ostvario iskreno prijateljstvo. Ernest je živeo na više pariskih lokacija. Svoj prvi stan iznajmio je u zgradi u Ulici kardinala Lemona br. 74, u Latinskoj četvrti, u kom je živeo sa prvom suprugom Hedli. Ujedno je u komšiluku, u Dekartovoj ulici br. 39, iznajmio sobu u kojoj je pisao od 1921. do 1925. godine.

Nije slučajno što je Hemingvej baš u ovoj zgradi pisao svoja dela. U njoj je nekada živeo i umro francuski pesnik Pol Verlen, pa je Ernest verovao kako će možda iz tog razloga dobiti stvaralačku inspiraciju. Danas se sa leve i desne strane zgrade nalaze restorani koji su opremljeni velikim brojem fotografija, kako Hemingvejevih, tako i raznih francuskih i svetskih predstavnika kulturne elite. Iako obe zgrade krase ploče o nekadašnjem boravku pisca, unutra nema nikakvog obeležja u kom stanu je konkretno boravio.

Tokom prvih 20 meseci života u ovom gradu, Hemingvej je napisao 88 priča za novine "Toronto Star". Pisao je o Grčko-turskom ratu, ali i članke o pecanju. NJegov prvi roman "Sunce se ponovo rađa", koji mnogi čitaoci smatraju piščevim najboljim delom, objavljen je 1926. godine. Radnja knjige prati događaje u Parizu i Španiji, "trčanje pred bikovima" i koridu. U njoj je popularizovao termin "izgubljena generacija", koji je obuhvatao mnoga imena tadašnjih posleratnih svetskih umetnika.

Ovaj roman pisao je u restoranima u Sen Žermen de Preu, ali i drugim. Danas su na zidovima tih lokala izložene Hemingvejeve fotografije, koje turisti mogu da vide dok im konobari nude kafu i veliki broj poslastica.

Hemingvej je obožavao Pariz. Voleo je ljude koji šetaju njegovim ulicama koje, kako je pisao, mirišu na "kroasane i sir".
Svako mesto mu je davalo inspiraciju da nešto napiše. Jedva je podneo selidbu u Toronto gde je 1923. sa Hedli dobio sina DŽeka, oca kasnijih glumica i manekenki Margo i Mjuriel Hemingvej.

Ernest je Toronto smatrao dosadnim gradom, i vratio se u Pariz već sledeće godine. Budući da mu je karijera tada cvetala, udaljio se od Gertrude Stajn, a njihova veza se pretvorila u literarnu raspravu koja će trajati decenijama. Od Hedli se razveo 1927. kada je saznala za njegovu aferu sa modnom novinarkom Paulinom Fajfer, s kojom se iste godine i oženio. Sa njom se preselio u Ki Vest na Floridi, i od tada više nikad nije živeo u velikom gradu.

Stil pisanja nobelovca Ernesta Hemingveja imao je snažan uticaj na književnost 20. veka, a njegov burni, avanturistički život i danas je zanimljiv mnogim generacijama.
Napisao je više romana i zbirki kratkih priča, a bavio se i dokumentarnom literaturom. Ženio se četiri puta, borio u Prvom svetskom ratu, a radio je i kao izveštač tokom Španskog građanskog rata. Išao je na safari u Afriku, gde umalo nije poginuo u dve uzastopne avionske nesreće. Živeo je i na Kubi, da bi naposletku izvršio samoubistvo u svojoj kući, 1961. godine.

Hemingvej je Parizu dao posebni naziv, koji je stavio kao naslov knjige koja govori o njegovim godinama provedenim u francuskoj prestonici - "ako ste imali sreće da živite u Parizu kao mlad čovek, onda gde god da odete tokom svog života, on ostaje sa vama, jer Pariz je pokretni praznik".

Za njega je ovaj grad bio i fascinacija, i pribežište, ali i centar najznačajnijih dešavanja u umetnosti. Nije, stoga, slučajno što mnogi i dalje spominju ono što je važilo u zlatnom dobu evropskog liberalizma: "da svaki čovek ima dve domovine - onu koja mu je dodeljena rođenjem, i Francusku".

Oslobodio "Ricov" bar

Hemingvej, koji je radio kao ratni dopisnik magazina “Kolijer“, zajedno sa američkom Četvrtom divizijom iskrcao se na plažu Normandije. Sa pešadijom je ušao u Pariz, 25. avgusta 1944. Zahvaljujući imenu i pomoći američke vojske, uspeo je da francuskom generalu Leklerku uruči svoj zahtev - "da mu da dovoljno ljudi da oslobode "Ricov" bar". Hemingvej je sa luksuznim "Ricom" i njegovim barom već imao specijalnu vezu, budući da je tamo provodio mnogo vremena pre rata.

U dopisničkoj uniformi, naoružan puškom, došao je da lično oslobodi bar, koji su 1940. nacisti zaplenili. Menayer hotela Klod Auzelo prišao je Hemingveju i ovaj ga je pitao: "Gde su Nemci? Došao sam da oslobodim "Ric"". "Mesje", odgovorio je, "oni su odavno otišli. A vi ovde ne možete da uđete naoružani". Hemingvej je ostavio pušku i vratio se u bar, gde je zatražio da mu na račun stave 51 suvi martini.

Siniša Kovačević