Pitanje krivice

26.07.20 Danas

Na razmišljanje o sopstvenoj krivici čoveka obavezuje ljudsko dostojanstvo.
Kao osnovna etička pretpostavka egzistencije, čije je značenje narod pojednostavio a, jednako mudro kao i svekoliko filozofsko bratstvo, jezgrovito opisao rečima Kroz život ići uzdignute glave, dostojanstvo je uvek ugroženo.

Ugroženo je, pre svega, spoljašnjim svetom, lažnim i manipulatorskim mantrama kojima je unutarnji svet bića ustalasan, smeten, podložan umoru i malodušnosti, spremniji da se stopi sa podjednako utučenim, ućutkanim dušama.

Tako je otkako je sveta i veka, sa retkim periodima kad je dostojanstvo bilo primer većini, a neizmerno dužim, u kojima je gaženo i ponižavano.

O hodu uzdignute glave pisali su veliki umovi, od antike do danas, izdvajajući jedno od osnovnih načela kojim se dostojanstvo upravlja – osećanje krivice.

Na taj intimni proces u čoveku pregnantno je upozorio, razložio ga i definisao nemački filozof Karl Jaspers (1883-1969) u svome delu Pitanje krivice, objavljenom 1946, odmah po završetku Drugog svetskog rata.

Reč je o segmentu predavanja na temu O duhovnoj situaciji u Nemačkoj o kojoj je Jaspers tokom zimskog semestra 1945-1946. govorio studentima filozofije na Univerzitetu u Hajdelbergu. Izdvojeni deo tiče se podteme o krivici, i sa razlogom je odabran za posebnu knjigu.

Psiholog sa psihijatrijskim kliničkim stažom i filozof, Jaspers, kome su tokom Trećeg rajha bili zabranjeni univerzitetska profesura i objavljivanje knjiga zbog liberalnih ideja, ali i zbog supruge Jevrejke, pitanju krivice predao se svim svojim znanjem i osećanjima, kao pripadnik nacije koja se sa evropskog vrha nauke i kulture strovalila u bezdan zla, i u njemu uprljala savest.

Knjiga Pitanje krivice ima jedva sto stranica, ali je po svojoj umnosti i humanosti ravna tomovima.

Svaka Jaspersova rečenica odiše autentičnom egzistencijalističkom zebnjom zbog sudbine nemačkog naroda, a zatim univerzalnom teskobom zbog smera u kojem je svet krenuo posle Drugog svetskog rata.

Zato nije čudo što se Pitanje krivice neprekidno prevodi u svetu; na srpskom se pojavilo nedavno (suizdavači Zlatno runo i Milstone iz Beograda), i to je treći put za dvadeset godina, u istom prevodu (Vanja Savić).

Prvi put ga je objavio beogradski Samizdat FreeB92 1999, a drugi put Fondacija Konrad Adenauer Beograd 2009. godine.

Pisana u vreme kad su Nemci postepeno postajali svesni uništenja koje je, i njima i svetu, nanelo bezumlje nemačke nacionalsocijalističke ideologije, ova knjiga hrabro i otvoreno govori o suočavanju sa tom istinom – nevericom, umerenom samokritikom, osećanjima stida, ogorčenosti, potištenosti i nemoći.

Ona je zamišljena, kako Jaspers kaže, kao doprinos samopromišljanju da se pronađe put ka dostojanstvu u preuzimanju one krivice koju svaki čovek na svoj način uvidi, ali da istovremeno ne prenebregne istinu o ponašanju svetskih sila, pobednica u Velikom ratu, koje su pred bujanjem nacizma u hitlerovskoj Nemačkoj i pretnjom dijaboličnog terora mirno zatvorile oči.

To, međutim, nije uticalo na studiju nemačke krivice i njenih dalekosežnih posledica, kao i neophodnih koraka, ma koliko bolni bili, ka izlazu iz moralne provalije.

Jaspers insistira na unutrašnjem preokretu do kojeg dolazi onda kad pitanje krivice počnemo da postavljamo sami sebi, procenjujući koliko su naša razmišljanja i postupci u skladu sa zakonima našeg dostojanstva.

Težak je to zadatak, treba biti hrabar u suočavanju sa greškama koje smo činili, a zbog kojih su drugi patili, ali je to jedina staza ka slobodi, onoj dubinskoj, u kojoj caruje vrlina.

I kad Jaspers kaže da „danas moramo preispitati sebe oštrije nego ikad“, a to danas se odnosi na posleratnu Nemačku, mi danas, uoči ulaska u treću deceniju 21. veka, taj zahtev učitavamo kao sadašnju obavezu jer svetu ponovo preti totalitarizam, kao da nikakva pouka iz prošlog veka, jednog od najužasnijih u ljudskoj istoriji, nije izvučena.

Zato se pojam krivice mora razlučiti, ali i gradirati, jer se na putu ka samosvesti čovek suočava sa četiri njegova vida. Prvi je krivična odgovornost, za nju je instanca sud; drugi je politička krivica, za koju je instanca pobednikova volja; treći je moralna krivica, za koju je mera sopstvena savest, dok je četvrta krivica metafizička, kad ne osećamo solidarnost sa onima koji pate. Instanca za nju je Bog, kao ishodište humanizma.

Kolektivna krivica jednog naroda prema Jaspersu ne može postojati van okvira političke odgovornosti, jer „zahtev za pokajanjem i preporodom može doći samo iznutra“, a tada se ne smeju smišljati pogrešni argumenti kojima se umanjuje lična krivica, i zamenjivati teze obrazloženjem da su i drugi krivi.

Račun svako ispostavlja svojoj savesti, a od njene presude zavisi da li ćemo dalje kroz život ići uzdignute glave.

Pitanje krivice Karla Jaspersa ključni je parametar u političkom i društvenom životu svake države, simbolična opomena i pojedincu i društvu koji beže od traumatičnog iskustva rata i svoje, kolika god da je, odgovornosti za njega.

Ponovno objavljivanje ove knjige u Srbiji ne sme biti prećutano upravo iz tih razloga, jer od završetka rata koji je razorio Jugoslaviju srpsko društvo većinski i dalje živi u prošlosti, hrani se netrpeljivošću prema susedima, teši mitovima istorije i davi u kalu svega što je Radomir Konstantinović briljantno secirao u svojoj Filozofiji palanke, razotkrivajući tragičnu egzistenciju koja se, u plemenskoj agoniji i traženju krivca napolju, u svetu, predstavlja kao stvarna.

Samo takav duh, otelotvoren u psihologiji stada, sposoban je da korovom uguši polje lične odgovornosti.

Samo takav duh može da i dalje negira genocid u Srebrenici, logore na srpskoj teritoriji u kojima su mučeni Muslimani prebegli posle pada Žepe, hladnjače u kojima su odvožena tela pobijenih Albanaca posle asanacija terena na Kosovu 1999, ili da sve to relativizuje traženjem da i oni drugi priznaju svoja nedela.

Pre svih hrvatska država i Hrvati, kada su u pitanju Jasenovac i progon 200.000 Srba iz Krajine.

Ima neke simbolike u zlu koje obavija narode Balkana: krajem aprila ove godine napunilo se sedam i po decenija od oslobađanja ustaškog logora Jasenovac; pre dve nedelje obeleženo je 25 godina od pada Srebrenice a početkom avgusta biće 25 godina od izgona Srba iz Krajine, a i dalje se glavna krivica za odgovornost vidi u drugoj strani.

Ipak, savest ume da održi lekciju istoriji. Nju joj, zadržimo se na skorašnjim primerima, čitaju pojedinci čije dostojanstvo drugačije ne zna, rizikujući da ih sopstvena sredina proglasi izdajnicima.

Dana Budisavljević je u Hrvatskoj to učinila svojim dokumentarno-igranim filmom Dnevnik Diane Budisavljević o spasavanju srpske dece iz Jasenovca; Ognjen Glavonić dokumentarnim filmom Dubina dva i igranim Teret, u oba progovarajući o zločinima srpskih snaga nad Albancima sa Kosova (treba podsetiti da je tu temu otvorio Aleksandar Davić svojim dokumentarnim filmom Mrtvi putuju iz 2001.

I uz očekivane osude, filmovi Dane Budisavljević i Ognjena Glavonića su nagrađivani i, još važnije, punili su bioskopske sale što govori da osećanje krivice i svest o odgovornosti polako potkopavaju zidove što ih uporno podižu pevačke družine patetičnim guslanjem o prošlosti.

Ohrabruje i najnovija vest iz Hrvatske da je film Dnevnik Diane Budisavljević uvršćen u nastavni plan za učenike osnovnih i srednjih škola, sa ciljem da se skrene pažnja mladih na različite oblike netolerancije i diskriminacije.

Kad se slično desi u Srbiji, kad Glavonićev Teret, sa istim ciljem, bude uvršćen u nastavni plan za učenike srpskih osnovnih i srednjih škola, moglo bi nadati da će nove generacije Hrvata i Srba zaboraviti fašističke slogane Srbe na vrbe! i Nož, žica, Srebrenica!

I da festival Mirdita, dobar dan u Beogradu i u Prištini neće čuvati policija. Možda će tom buđenju savesti doprineti i čitanje Jaspersovog Pitanja krivice.

Anđelka Cvijić

01.01.00

NIN
12.02.2000.
Knjiga s kojom se počinje
Vladimir Ćurgus Kazimir
Knjiga "Pitanja krivice" Karla Jaspersa objavljena je u Nemačkoj 27. juna 1946. Reč je o predavanjima koje je Jaspers držao svojim studentima u zimskom semestru "45-46. o duhovnoj situaciji u Nemačkoj.
"Pitanje krivice" je nemačka knjiga pisana za nemačke potrebe. To je knjiga-poruka, podjednako okrenuta prema unutra i prema spolja. Unutra: da bi prodrmala ono što je još ostalo od nemačke javnosti i građanstva, spolja: da bi pozvala svet, odnosno pobedničke sile, da bolje razumeju katastrofu koja je zadesila Nemačku i Nemce. I jedna i druga strana imale su svoju meru odgovornosti. Nemci da se suoče sa sopstvenom prošlošću i istinom a pobednici da vode računa ne samo o poraženoj strani nego i o zajedničkoj budućnosti. Moralna i filozofska snaga ove knjige je neosporna.
Bez obzira na to koliko su pitanja krivice i odgovornosti univerzalna i predstavljaju svakako jedan od temelja judejsko-hrišćanske civilizacije, ona su uvek deo šireg istorijskog i političkog konteksta. Karl Jaspers je to jasno predočio podelom na četiri pojma krivice: krivičnu, moralnu, političku i metafizičku. Krivična, moralna i metafizička su nužno individualne dok je politička krivica i individualna i kolektivna. Takvim sužavanjem problema omogućava se, bar načelno, istraživanje u sferi socijalnog, kulturnog, ekonomskog i istorijskog, odnosno, sveukupnog procesa koji je omogućio stvaranje takvog političkog sistema vrednosti koji je doveo do uspona nacionalsocijalizma u Nemačkoj.
U vreme kada je nastajala knjiga "Pitanja krivice" u zapadnom delu Nemačke, koja je bila pod savezničkom vojnom upravom, bila je sprovođena široka i temeljna denacifikacija. (Pre nekoliko godina je objavljena knjiga Herberta Markuzea "Završna analiza", neka vrsta brošure pisane tokom rata za potrebe američke vojnoobaveštajne službe o tome kako će izgledati pacifikacija i denacifikacija poražene Nemačke. "Dijalektika prosvetiteljstva" mogla je da dobije svoju primenu upravo tamo gde je i nastala.)
Jaspers postavlja "prava" pitanja za naše vreme i našu situaciju, a to znači da su to zajednička pitanja od kojih se jedna stalno ponavljaju u javnosti a druga uporno preskaču. Jaspers ne preskače nijedno pitanje. "Kada govorimo o krivici drugih, te reči nas lako mogu zavesti. Ako je određeno držanje drugih omogućilo neke događaje, to je politička krivica. U raspravi o tome ni u jednom trenutku ne sme se smetnuti s uma da je to krivica u jednoj drugoj ravni u odnosu na Hitlerove zločine. Dve stvari nam se ovde čine ključnim: političko postupanje saveznika 1918. godine i njihovo stajanje po strani dok se gradila hitlerovska Nemačka." Ili: "...Pitamo se nisu li drugi narodi srećniji možda zahvaljujući povoljnijoj političkoj sudbini? Nisu li oni možda pravili iste greške, a da su kobne posledice, koje su nas sunovratile u ponor, izostale? Svako upozorenje koje dolazi od nevoljnika odbili bi da prime. Verovatno ne bi imali razumevanje za brigu Nemaca o daljem toku istorije koji je na njima, ne na Nemcima, i smatrali bi čistom drskošću. Ali ne možemo pobeći od pomisli koja nam kao kakva noćna mora ne da mira: da u Americi zavlada diktatura nalik hitlerovskoj, to bi u dogledno vreme bio kraj svake nade. U Nemačkoj je oslobođenje moglo doći samo spolja. Posle ustoličenja diktature oslobađanje iznutra više nije bilo moguće... I te kako nas može zabrinuti samouverenost pobednika. Jer, na njima sada počiva odsudna odgovornost za dalji tok stvari. Njihova je stvar da spreče ili prizovu novo zlo..."

01.01.00

Vreme
04.03.2000.
Knjige: "Pitanje krivice"
Godina nulta
"Pitanje krivice" Karla Jaspersa zapis je iz "oka oluje", promišljena i odmerena "inventura" nemačkih sagrešenja o univerzalne principe Dobra ili, ako to "zemaljskije" zvuči, o elementarne postulate civilizovanog društvenog poretka
Studiju Pitanje krivice (Die Schuldfrage) Karl Jaspers je napisao 1945, za predavanja koja je držao u januaru i februaru 1946. godine; Hitlerov "hiljadugodišnji" Treći rajh bio je na kolenima, poražen i razgolićen u svojoj monstruoznosti, a Nemačka je ležala u ruševinama, izbombardovana i ponižena, okupirana od Saveznika od čije (ne)milosti je u potpunosti zavisila. Moglo bi se, dakle, reći da je đavo upravo došao po svoje: dvanaestogodišnje orgijanje nacističkih organizovanih zlikovaca i megalomanski poduhvat pokoravanja Evrope i dobrog dela sveta - i to ne tek u starom, klasičnom imperijalističkom ključu, nego u skladu s pervertovanim rasističkim fantazmom nemačkog malograđanina o germanskoj "višoj rasi" koja ima pravo ne samo da vlada drugim narodima nego i da istrebljuje one koje smatra naročito nedostojnim življenja - završio se potpunim vojnim, političkim, ekonomskim i moralnim slomom onih koji su pokrenuli Drugi svetski rat, ali i cele jedne države koja je tuce godina bila njihov talac. Naravno, ropstvo u koje su sami Nemci upali 1933. nije došlo "niotkuda", zbog nekakvog fatuma protiv kojeg se nije moglo učiniti ništa: da je bilo tako, i ova bi knjiga - kao i mnoge druge koje su se bavile problemom (prevashodno) nemačke krivice za rat i zločine - bila posve izlišna. Odgovoran intelektualac, međutim, nije mogao ni smeo ići niz dlaku takvom samoopravdavajućem samorazumevanju "tihe većine" u poraženoj zemlji; ako je neosporna činjenica da su Nemci zasužnjeni od nacista, tj. ako je pokoravanje sopstvenog naroda i bukvalno eliminisanje "politički nepoželjnih" i(li) "rasno nečistih" elemenata unutar njega bilo prvi korak nacista pre zasužnjivanja drugih naroda, onda je neoboriva činjenica i to da su Nemci svoje buduće upropastitelje sami izabrali, slaveći ih kao spasioce. I to ne samo "u prvom trenutku", nego gotovo do kraja, sve dok ratni poraz i slom dotadašnje nemačke države nisu bili već sasvim izvesni.
Karl Jaspers, jedan od najznamenitijih nemačkih filozofa XX veka, pripadnik je one liberalne i humanističke tradicije u nemačkom mišljenju koja ga je sasvim prirodno dovela u sukob sa nacističkim, "tevtonskim" neovarvarima; u isto vreme, njegova intelektualna, misaona, pa i životna, biografska ukorenjenost u "nemačko" izvan je sumnje; iako dosledan antinacista, Jaspers je držao da bi olako distanciranje od u tom trenutku žestoko kompromitovanog "nemačkog identiteta" u ime bezobalnog kosmopolitizma slobodne jedinke odgovorne samo sebi i svojoj savesti predstavljalo neproduktivan i farisejski stav, zaranjanje glave u pesak u ime vlastite "apsolutne nedužnosti" do koje deo intelektualaca danas tako drži. U "Pitanju krivice" (na srpski prevela Vanja Savić, izd. Samizdat FreeB92, Beograd 1999) Jaspers ide težim putem: odmerava, stepenuje i (pre)ispituje krivicu SVIH svojih sunarodnika (ne isključujući sebe) za osvajački rat i genocid, ali i saučesništvo u krivici spoljnih sila, onih koje su godinama pasivno posmatrale nastajanje monstruoznog režima čija je nakazna priroda od samog početka morala biti nesporna, neretko čak i sa izlivima simpatija, kojih se posle rata naprasno više niko "nije sećao". Nacistički poredak je, uostalom, odgovarao mentalnom sklopu onodobnog malograđanina bilo gde u Evropi; Nemačka je u tom smislu bila tek "fokusna tačka", mesto na kojem je Masovna Frustracija dobila oblik i snagu Poretka. Utoliko je i nemački nacizam bio tek "udarna pesnica" i transparentna manifestacija jednog šireg zla, ospoljenje konfuznog "stanja duha" karakterističnog za milionske mase širom Evrope.
Sve ovo, razume se, ni na koji način ne umanjuje i ne relativizuje nemačku krivicu i odgovornost za ono što se desilo od 1939. do 1945 (kao ni za zločine nacista prema nemačkim građanima pre 1939), i Jaspersu se takva metodološka greška ili pristrasnošću/slabošću izazvan propust u moralnom rasuđivanju ne omiče ni u jednom trenutku. Iz ugla današnjeg (i ovdašnjeg!) čitaoca, imponuje snaga Jaspersovog uvida u kompleksnost pitanja krivice i odgovornosti, uvida ostvarenog i ubedljivo razrađenog u trenutku dok je još apsolutno prerano za "hladnu naučničku vremensku distancu". Dok Nemačka još gori, i dok su (mahom uniformisani) Saveznici zapravo jedini preostali predstavnici bilo čega što bi se moglo nazvati nekakvim društvenim poretkom, i dok je deklasirana Nemačka prepuštena onome što će kasnije postati opštepoznato kao "denacifikacija".
Na primeru nacističke Nemačke, ali i s pretenzijama na univerzalnije značenje njegove tipologije, Jaspers moguću krivicu ili odgovornost građana za postupke jednog zločinačkog režima deli na: krivičnu odgovornost, političku krivicu, moralnu krivicu, metafizičku krivicu. Koliko god "uronjena" u "Nemačku godine nulte", u ovom je pogledu njegova tipologija i te kako "svevremena" i univerzalno važeća. Za svaki od navedenih tipova krivice iliti odgovornosti može se utvrditi ko mu, kako i zašto podleže, ali takođe i ko je taj ko ima (ili nema) pravo da pretpostavljenog krivca za to proziva. Ako je kod krivične odgovornosti sve manje-više jasno: oni koji su organizovali i činili zločine treba da odgovaraju pred sudom, politička je krivica već osetljivija; Jaspers je vidi kao građansku odgovornost: "Do nje dovode postupci zvaničnika i građana jedne države: zbog nje ja moram snositi posledice postupaka države čijoj sam vlasti potčinjen i u čijem se poretku odvija moje stvarno postojanje (utvrđena politička odgovornost). Svaki čovek snosi deo odgovornosti za svoju vlast." Moralna je odgovornost u ovoj tipologiji možda i ključna, utoliko što je njen izostanak uzročnik potonjih zala: "Moralni propusti čine osnovu iz koje se rađaju politička krivica i zločin. Bezbrojni sitni propusti, konformističko prilagođavanje, jeftino opravdavanje i neprimetno pospešivanje nepravde, doprinošenje stvaranju javne atmosfere koja onemogućava jasno viđenje stvari i sve ono što tek kao takvo čini zlo mogućim, sve to ostavlja posledice koje zajedno čine preduslove političke krivice za ukupne prilike i događaje." Metafizička, pak, krivica ona je koju čovek može raspraviti samo sa sobom i s Bogom, ukoliko oseća njegovo prisustvo. Važno je, pri tome, istaći da Jaspers - koji je i sam (jedva) preživeo period nacističke vladavine u samoj Nemačkoj, kao profesor "raščinjen", kao građanin izolovan i obeležen kao antinacistički filozof, odbivši čak da ode u ponuđeno izgnanstvo u Švajcarsku zato što to nije bilo omogućeno i njegovoj ženi, Jevrejki - ne krije ni idiosinkraziju prema onima, uglavnom nemačkim emigrantima, koji će biti skloni da o ovakvoj odgovornosti svojih (bivših) sugrađana sude sa "nebeskih", "pravedničkih" visina iza kojih se pomalja sitni i nedostojni metamoralni narcizam: "Katkad razaznajemo farisejski ton u optužbama onih koji su pobegli pred opasnošću i uostalom - nasuprot stradanjima, smrti u koncentracionim logorima i strahu koji je vladao u Nemačkoj - živeli u inostranstvu oslobođeni prisile terora, premda podnoseći muku emigracije, a koji sada svoju emigraciju kao takvu smatraju zaslugom. Dajemo sebi za pravo da se protiv tog tona smireno, bez gneva, branimo."
"Pitanje krivice" Karla Jaspersa zapis je iz "oka oluje", promišljena i odmerena "inventura" nemačkih sagrešenja o univerzalne principe Dobra ili, ako to "zemaljskije" zvuči, o elementarne postulate civilizovanog društvenog poretka; taj se organizovani pad u neovarvarstvo, nakon što je naneo mnogo zla Drugima - onima ka kojima je transparentno i bila uperena "energija mržnje" - na kraju obio o glavu samoj Nemačkoj. Drugačije nije ni moglo da bude. Dolepotpisani prikazivač namerno nije "izvlačio" nikakve "paralele" sa srpskom situacijom na kraju veka, ne zato što ih nema nego, naprotiv, zato što ih je - uz sve uvažavanje istorijskih i ostalih specifičnosti - toliko da zavređuju zasebno razmatranje. Za početak, biće dovoljno da se "Pitanje krivice" pročita; uostalom, nije li i ovo (i) za nas nekakva "godina nulta"?
Teofil Pančić