Minhensko skriveno umetničko blago

03.11.19 Danas

Kad je 3 novembra 2013. nemački nedeljnik Fokus obelodanio slučajno otkriće kolekcije originalnih slika i crteža uzetih, uglavnom od Jevreja, tokom Drugog svetskog rata, vest je delovala šokantno.

Svetski mediji su informaciju preneli pod naslovom Nacistički trezor. Po nekim procenama kolekcija vredi milijardu evra. Detalje nastanka kolekcije i njenu sudbinu istražila je Ketrin Hikli i objavila u knjizi Minhensko skriveno umetničko blago, koja se 2019. pojavila i na srpskom jeziku u prevodu Ksenije Todorović. Izdavač je beogradski Clio.

O nacističkoj pohlepi za umetničkim delima, koja su otimali, pre svega od Jevreja, da bih ih potom slali u logore smrti, svet odavno zna, iako razmere tih krađa ni do današnjeg dana nisu konačno utvrđene.

Čuvari nasleđa posle rata obradili su 50 miliona umetničkih dela koja su pronašli u 1.400 skrovišta, od čega je 600.000 slika, skulptura, knjiga i drugih dragocenosti pripadalo jevrejskim kolekcionarima. Povraćaj ukradenih slika i skulptura zakonitim vlasnicima, od poraza fašizma 1945, sporo je tekao, iako su brojne komisije saveznika na tome radile.

Količina slika, međutim, čije je vlasnike trebalo pronaći, visprenost kolekcionara koji su radili za naciste, kojom su legalizovali ili skrivali ukradene slike usporavala je restituciju.

Senzacionalno otkriće skrivene zbirke Hildebranda Gurlita u Minhenu 2013, sedamdeset godina nakon poraza fašističke Nemačke, dalo je nadu naslednicima vlasnika tih slika da dođu do otetih dela iako su i oni bili već u poodmaklim godinama.

Umetničko blago o kome je reč “u amanet – kao najveću tajnu – celu svoju kolekciju poverio je sinu Kornelijusu na čuvanje. I sin je, odista, brižljivo, duže od pola veka, imao jedinu životnu opsesiju: kako da od javnosti skriva više od hiljadu nagomilanih slika“. Knjiga Minhensko skriveno umetničko blago, koju je 2015. napisala Ketrin Hikli, bavi se tim fenomenom.

Autorka dokumentovano i uzbudljivo govori o vremenu posrnuća, nemorala i genocida ne samo nad ljudima već i nad umetnošću. Na primeru poslednjeg velikog otkrića autorka se detaljno bavi razotkrivanjem uslova u kojima je istoričar umetnosti, kolekcionar i Hitlerov trgovac, stvorio kolekciju od 1.406 slika, crteža, litografija i grafika, koliko ih je nađeno 2013. u tajnom skrovištu njegovog sina Kornelijusa.

Ko je bio Hildebrand Gurlit? NJegov otac Kornerlijus Gurlit stariji bio je profesor a specijalnost mu je bila arhitektura, istorija umetnosti, zaštita nasleđa i urbanizam.

Imao je troje dece i bio je, kažu, dobar i nežan otac. Šira porodica bila je, takođe, posvećena umetnosti: deda Luis bio je slikar pejzažista, stric Ludvig predavao je istoriju umetnosti na Minhenskom univerzitetu, dok je drugi stric Fric vodio avangardnu galeriju u Berlinu. Autorka knjige navodi da je 1912. u toj galeriji Fric organizovao izložbu grupe Most, a bio je među prvim trgovcima umetničkim delima koji je 1890-ih godina prikazao francuske impresioniste – „mnogo pre nego što je Pariz poludeo za njima“. Fric je organizova i izložbe popularnih umetnika 19. veka u Nemačkoj – Beklina (Maks), Libermana (Maks) i Tome (Hans).

Maks Liberman (1847-1935) posebno je karakterističan za ovu priču jer će njegova slika Dva jahača na obali mora odigrati važnu ulogu u prepoznavanju i otkrivanju nestalih (otetih) slika za kojima su naslednici (Dejvid Toren) godinama bezuspešno tragali. Majka Kornelijusa Gurlita starijeg (Hildenbrandova baba) vodi poreklo od jedne veoma istaknute jevrejske porodice.

Pošto je rastao u umetničkom okruženju, po završetku škole, 1914. upisao je studije istorije umetnosti u Drezdenu. Zajedno sa starijim bratom kao dobrovoljac učestvovao je u Prvom svetskom ratu. Po povratku iz rata „poput miliona drugih vojnika koji su se vratili u taj nemirni, nemački metež, i Hildenbrand je bio zauvek izmenjen“.

Doktorirao je 1924, i godinu-dve pre toga počinje da se bavi trgovinom slika i da piše o umetnosti za novine. Želeo je da se skloni što više od politike i smatrao je da umetnost može biti najbolji zaklon od nje. “Uverenje da umetnost može da obezbedi izlaz i zaklon bilo je loša procena u doba u kojem je Hildebrand živeo. Ispostavilo se da umetnost ne pruža zaklon od razornog političkog pokreta koji je predvodio ogorčeni, osujećeni umetnik po imenu Adolf Hitler.

Živadin K. Mitrović

01.03.18 Vreme

Pred čitaoce upravo stiže, u izdanju beogradskog Clia, uzbudljiva, sjajno dokumentovana, gotovo kriminalistička priča autorke Ketrin Hikli o ljubitelju umetnosti, Hitlerovom trgovcu i saradniku, strasnom kolekcionaru i spretnom zanesenjaku Hildebrandu Gurlitu, koji je od prvog susreta sa delima nemačkih ekspresionista 1912. godine bio opčinjen snagom njihove društvene poruke i likovne hrabrosti. Kasnije, u vreme nacizma, pre i tokom Drugog svetskog rata, sakupio je ogromno umetničko blago, pre svega radove koji su dobili pečat "izopačene umetnosti" ali i dela klasika. U amanet je – kao najveću tajnu – celu svoju ogromnu kolekciju poverio sinu Kornelijusu na čuvanje. I sin je, odista, brižljivo, duže od pola veka, imao jedinu životnu opsesiju: kako da skriva od javnosti više od hiljadu nagomilanih slika, crteža i grafika najeminentnijih umetnika – Libermana i Manea, Direra i Tuluz-Lotreka, Pikasa i Derena, Šagala i Monea, Sezana i Renoara, Munka i Diksa, Kirhnera i Klea, Kokoške i Engra... I mnogih drugih.

Gotovo slučajno otkriće skrivenog umetničkog blaga pre nekoliko godina u Minhenu izazvalo je lavinu pitanja na koja nastoji da pruži adekvatne odgovore armija državnih ustanova i privatnih pravnika, advokata, boraca za ljudska prava i istraživača žrtava Holokausta, zastupnika ostarelog, nemoćnog i poremećenog, sada već pokojnog Kornelijusa, zatim istoričara i istoričara umetnosti, novinara i publicista, znatiželjnika svih vrsta... Kako okarakterisati oca nacistu koji se izdavao za spasioca umetnosti i Jevreja najpre od Hitlerovog i Gebelsovog progona, kasnije od bombardovanja pa i od Crvene armije? Da li je on bio kriminalac? Ili samo vešt kupac i još veštiji preprodavac? Koja je uloga njegovog sina i da li je on bio samo isposnički nevin i naivan čuvar očeve zaostavštine? Šta raditi sa sačuvanim delima – ako se ne nađu mogući legitimni naslednici? Koja ustanova je spremna da kradeno ili nečasno stečeno blago čuva i izlaže?

Nije reč samo o Gurlitu, već o načelnim pitanjima otimanja ili pod pritiskom prodavanih remek-dela u bescenje, što su koristili i mnogi drugi kolekcionari, među njima i Pegi Gugenhajm, kada je u Parizu, neposredno pred nemačku okupaciju, stvarala svoju dragocenu zbirku. O tome govori njena biografija, takođe izdanje Clia.

Vašingtonskom dogovoru, ostvarenom krajem devedesetih godina, pristupilo je oko pedeset zemalja sa ciljem da se preispitaju sve umetnine u javnim (ali i u privatnim) zbirkama za koje postoji i zrno sumnje o poreklu ili nerasvetljenim okolnostima pod kojima su dela stigla u njihov posed pred, tokom ili nakon Drugog svetskog rata. U vezi s tim knjiga Ketrin Hikli postavlja niz moralnih i etičkih pitanja, raskrinkava puteve lažne denacifikacije, ističe dileme oko prihvatanja ili odbijanja ponuđenog legata Kornelijusa Gurlita Muzeju u Bernu i istovremeno ukazuje na organizovanje posebnih institucija u Nemačkoj, koja i dalje priznaje da snosi nacionalnu odgovornost za počinjene nacističke zločine, uključujući i pljačkanje umetničkih dela pre svega od Jevreja. Radi se o milionima evra namenjenim za sistematsko istraživanje podataka o zakonskim vlasnicima kako bi im se oteta dela vratila, ne toliko zbog njihove materijalne vrednosti – mada je ona često basnoslovna – koliko zbog pravde, kao znak da zločini ne zastarevaju i da žrtve nisu zaboravljene. Nije redak slučaj da se donose sudska rešenja upravo u tom pravcu. Pored onoga što su neposredno posle rata vratile savezničke službe raznim ustanovama (čuveni Monuments Men), do sada je starim vlasnicima ili njihovim naslednicima stiglo više od 45.000 umetničkih predmeta. Ali mnoga još nisu.

Ne samo da se širom Evrope istražuje i raspravlja o delima sumnjive provenijencije, već se ona izlažu javnosti: petrogradski Ermitaž je izdvojio posebne prostorije u kojima se mogu videti brojna dela koja je sovjetska armija donela sa sobom nakon završetka Drugog svetskog rata. Mihail Borisovič Pjotrovski, veoma cenjen, dugogodišnji direktor Ermitaža, izjavio je da ta dela nisu vlasni-štvo Ermitaža, ali da se u njemu čuvaju dok se ne pronađu prave adrese. To isto je učinio i Luvr: u svoju stalnu postavku nedavno je uključio 31 sliku i organizovao dve izložbe, jer više od dve hiljade dela, ostavljenih u Luvru kao rezultat nacističke pljačke širom Evrope, još nije našlo svoje nekadašnje vlasnike.

Knjiga Minhensko skriveno umetničko blago. Hitlerov trgovac i njegovo tajno nasleđe Ketrin Hikli, u besprekornom prevodu Ksenije Todorović, otvara vidike koji su nama bili zatamnjeni tokom ratova devedesetih godina i sankcija Ujedinjenih nacija kojima smo bili izolovani i udaljeni od događaja koji se i nas tiču.

irina subotić