Pisci moga veka

09.08.04 Politika

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Srbije je objavio ovih dana drugo, prošireno izdanje esejističko-memoarske knjige „Pisci moga veka”, koju je priredila dr Ana Ćosić-Vukić, naučni savetnik Instituta za književnost i umetnost iz Beograda. Prvo izdanje ove knjige Ćosić je objavio 2002. godine i u njoj su tekstovi o Borislavu Mihajloviću Mihizu, Oskaru Daviču, Petru Džadžiću, Vasku Popi, Miroslavu Krleži, Milanu Dedincu, Ivi Andriću, Milošu Crnjanskom, Zoranu Gavriloviću, Meši Selimoviću, Branku Ćopiću, Skenderu Kulenoviću, Desanki Maksimović i Antoniju Isakoviću, dakle sa izuzetnim piscima koji čine, takoreći, cvet srpske književnosti, izuzimajući Krležu koji je ovde „ušao” kao ličnost koja je imala veoma veliki uticaj na srpske pisce druge polovine XX veka.
Odmah pada u oči - Ćosić je za svakog od njih našao neku lepu reč, opasku, sud o njima kao piscima, ali i kao ljudima. To su mini portreti velikana koje portretiše sa prijateljskom naklonošću, bez obzira na njihovu estetsku i idejnu orijentaciju.
Ćosićevi prijatelji i savremenici, oni najbliži njemu (iz raznih prilika i vremena), otišli su iz ovog života, a on ih slika (većinu) sa toplinom i nežnošću, nalazeći za svakog od njih, čak i kad su se razišli (različitim povodima), lepu reč, unoseći duševnu toplinu i predanost.

Reči birane - sud odmeren

Dobrica Ćosić nije mistifikator, naprotiv. On se služi u tim sećanjima i prisećanjima svojim dnevničkim zapisima, beleškama.
U novo, dopunjeno izdanje on je uneo portrete još četiri pisca, veoma značajna i važna: Sretena Marića, tog Evropljanina iz sela Subjela, kako kaže, esejistu prvog reda, Tanasija Mladenovića, pesnika i prijatelja, kako veli, „do kraja”, Miodraga Bulatovića, za koga tvrdi da je „bio i ostao najmaštovitiji pisac srpske književnosti”, a jedinog živog svog savremenika, koji ga je ovekovečio u neviđenom razbarušenom portretu, Ćosić je portretisao kao niko do sada - to je Momo Kapor. Ćosić ga zove Momčilo i, po njemu, on je pisac i slikar koji „ima redak dar za kritičku meru i poštovanje svakog ko to zaslužuje”. Ćosić je sa nežnošću sačinio Kaporov portret. On je naglasio da je reč o plemenitom, velikodušnom, gospodstvenom i galantnom čoveku koji „sve o čemu progovori pretvara u priču i sve što nacrta i naslika - to je lepota”.
Dirljivo je i blagotvorno kako je ova knjiga napisana! U njoj nema ružnih reči, opaski koje bi čitaoca iritirale - svaka reč je izbrušena, svaki sud je odmeren, a opet čitalac će imati sliku pisca, bilo da je reč o pesniku, pripovedaču, romansijeru, bilo da je reč o kritičaru, a uzgred kritičari bliski njegovom poimanju kritike su bili Petar Džadžić, Zoran Gavrilović i naravno Mihiz.

Mladić u šinjelu

U toj Ćosićevoj galaksiji on otkriva prijatelje - pisce (uzgred) koji su uticali na njegov dar, kao što su Milan Bogdanović, Oskar Davičo, Mihiz, Milan Dedinac... I to ih opisuje sa zahvalnošću. Ali, u knjizi su i zanimljivi pasaži o ženama pisaca, onima koje su imale značajan uticaj i udeo u nastanku mnogih lepih knjiga, značajnih dela u istoriji srpske književnosti. Tako su se iz tog prijateljstva pisci i orođavali: Antonije Isaković je bio kum na Ćosićevom venčanju, a opet Ćosić je venčao Isakovića zajedno sa Oskarom Davičom.
Dobrica Ćosić govori i o kultnim mestima Beograda na kojima su se okupljali srpski pisci od ugleda i reda, a to su pre svega Klub književnika u Francuskoj broj 7, u koji je dolazila „samo književna, umetnička i birokratska elita”, a potom „Mažestik” i „Moskva”. Evo kako Ćosić opisuje upravo pred hotelom „Moskva” mlađanog Miodraga Bulatovića:
- Vižljast mladić u pohabanom šinjelu engleskog vojnika stade pored mene i pruži mi ruku. Kolebao sam se pred neznancem. Iznošen kačket na glavi pokazivao je da nije demobilisan partizan... Čvrsto sam stegao pruženu šaku... „Ja sam Miodrag Bulatović, pisac od rođenja, druže Ćosiću”. Ćosić ga je upitao gde je rođen, a Bulatović mu je odgovorio: „Daleko, iza mnogo brda i dolina, na jednoj planinskoj strani, iznad Lima, selo Oklade kod Bijelog Polja”. A na pitanje o čemu piše odgovorio je: „Pišem o čudnim ljudima. Divnim, fantastičnim ljudima”. Dao mu je toga dana priču da pročita („Crn”), a Ćosić ju je sa oduševljenjem dao Oskaru Daviču da je objavi u „Delu”. Tako je rođen pisac izuzetnog dara.
Takvih priča je prepuna ova knjiga Dobrice Ćosića. Knjiga „Pisci moga veka” je za istinsko čitalačko uživanje, jedna izuzetna šetnja kroz srpsku savremenu književnost.

R. Popović