19.03.05
Smrtni greh iskupljen poštenjem
Borislav Radović
Opština Kosjerić i Biblioteka Matice srpske nedavno su ustanovile i prvi put dodelile nagradu "Sreten Marić" za najbolji esej iz književnosti, umetnosti ili filozofije na srpskom jeziku. Ovo priznanje nosi ime legendarnog profesora univerziteta, akademika, esejiste i prevodioca, koji je rođen u kosjerićkom kraju (1903.), a živeo i radio uglavnom u Novom Sadu i u Parizu (Izer sir Krez, 1992).Prvi laureat je Borislav Radović (1935.), pesnik, esejista i prevodilac iz Beograda, a nagrađena je njegova knjiga "Čitajući Vergilija", u prošlogodišnjem izdanju banjalučke "Litere". Radović se na savremen način bavio Vergilijevom "Eneidom", junačkim epom od preko deset hiljada heksametara, odnosno nastankom Rimskog carstva, te svevremenim moralnim i filozofskim stavovima o čoveku, svetu i životu.
Žiri je ocenio da je odluka o prvoj nagradi "Sreten Marić" donesena u skladu sa poetikom eseja kao otvorene književne forme i samosvojnog stvaralačkog gesta, u kojem se na jedinstven način prepliću imaginacija, znanje i inventivna zapitanost. Rezultat je posebna jezička i misaona tvorevina Borislava Radovića "Čitajući Vergilija".S kakvim osećanjima ste, kao prvi dobitnik, primili nagradu "Sreten Marić"?
- Teško mi je da u nekoliko reči kažem nešto što ne bi zvučalo, bojim se, previše konvencionalno. Sreten Marić je veliko ime naše esejistike koja se, nažalost, ponajmanje čita. Usuđujem se da primetim kako mali broj čitalaca, i to onih naročite vrste, ima predstavu o tom golemom i tihom radu koji je, među retkima u našoj sredini, potekao iz "grmena velikoga" evropske kulture i književnosti, a pripada našem nasleđu.
Naporedo sa nastojanjem Zorana Stojanovića da objavi to delo u celini, nagrada s Marićevim imenom predstavlja potsticaj jednom potisnutom žanru koji se ne oslanja na svakodnevnu halabuku, nego se bavi znanjem i idejama koje iz njega proizilaze. U tom smislu, pozivanje na Marićevo ime ima više značenja koja se sustižu, rekao bih, kako u pojmu dostojanstva jednog pisca tako i samog žanra. Za mene je to, razume se, izuzetna pohvala, kao što će to biti, nema sumnje, i za sve buduće dobitnike ove nagrade.
Kakav je čovek bio Sreten Marić, kako ste sarađivali dok ste bili urednik u "Nolitu"?
Od „Nolita” do „Takovskog grma”
- Danas mi se čini da je Sretena Marića to znanje, zadivljujuće i pomalo zastrašujuće znanje, gonilo, kako je govorio, da "piše ceo", seća se Borislav Radović. Ne, veli, sad kao stručnjak, sad kao amater, sad kao zanesenjak, nego kao čovek u životu. Sa spremnošću, drugim rečima, da se uvek dovedu u pitanje i sav prethodni rad i sam autor. Za Marića je to poštenje prema samome sebi, vernost i doslednost sebi, "nešto što je vrlo teško postići, ali bez čega je sramotno pisati", budući da "pisanje nije skromna rabota" nego piščev "smrtni greh, delimično iskupljen poštenjem".
Na tome se zasnivala njegova strogost prema sebi i drugima, koja bi provejavala iz razgovora vođenih u "Nolitu", gde smo objavljivali njegove knjige eseja, i nastavljanih u "Takovskom grmu", jednom lepom obližnjem restoranu kojeg više nema.
- On je odavao i toplinu i strogost u isti mah, u izvesnom posebnom a ipak prirodnom spoju koji ne mogu nazvati drugačije do očinskim. Gospodin, učitelj i vodič, što bi rekao Dante za Vergilija. Čuvam u sećanju njegov prodoran i prepreden pogled, lakoću s kojom je izlagao najsloženije stvari i usredsređenost na predmet izlaganja, kao da se unapred pripremio za neki razgovor u prolazu. Taj utisak potiče od zaista ogromnog znanja kojim se on neusiljeno i nenametljivo služio i u pisanju i u govoru.
S jedne strane, to je posledica njegovog filozofskog i književnog obrazovanja, savršenog vladanja velikim evropskim jezicima, poznavanja nauka o čoveku i društvu, kulture i civilizacije; s druge strane, to je njegova zaokupljenost razlozima i smislom stvaranja, koja je zahtevala da se polje ideja neprestano širi, od književnosti do teorijske lingvistike i filozofije jezika.-
Šta nam danas poručuje Vergilije, jedan od najvećih pesnika antičkog doba?
- Mogao bih odgovoriti Marićevim rečima: središte sveta za nekog pisca uvek je tamo gde se on sam nalazi, a tekst je utoka i rastoka dveju subjektivnosti, piščeve i čitaočeve. U tome bi se, po prirodi stvari, sastojao beskraj književnosti, gde su i Vergilije i toliki drugi uvek naši savremenici. Šta ćemo mi osluškivati u tom beskraju, to je drugo pitanje.-
Da li je i danas tačna trdnja "...tek se u ratu vidi ko je pesnik a ko nije"?
- Tačna ili ne, ta tvrdnja stoji u polemičkom odnosu prema latinskoj izreci koja kaže da u ratu muze ćute, što bi značilo da ratne okolnosti ne pogoduju razvoju umetnosti. Vergilijev primer opovrgava tu tezu. "Bukolike" i "Georgike" sastavljane su u najcrnja vremena građanskih ratova, a "Eneida" u doba Avgustovih osvajanja i učvršćivanja Carstva.
Što se tiče samog Avgusta, njegov istančani smisao za propagandu pomogao mu je da i u muzama otkrije, što bi rekao Tacit, "oruđa vlasti". Otuda su se muze u mojoj redakciji malo našalile na račun latinske mudrosti kad su došapnule Vergiliju reči koje navodite. No ako mu ih nisu došapnule, on ih se jamačno sam blagovremeno dosetio. Uostalom, čitavo njegovo delo svedoči o tome, daleko ubedljivije no što sam ja to uspeo da pokažem svojom knjižicom.
Radmila Lotina
01.01.00
Nin
17.01.2002.
Temeljna svojstva žanra
Naziv: O pesnicima i o poeziji
Autor: Borislav Radović
Izdavač: Glas srpski, Banjaluka 2001.
Bogdan A. Popović
Ne pišu, srećom, svi pesnici eseje. (Svrhovitost kritičarskog zanata je, ionako, pod permanentnom sumnjom.) Poneki koji ih pišu život čine mučnijim samo profesionalno zaduženim čitačima. Pri svemu, kao da prećutna saglasnost dilemama ne ostavlja mesta: najbolji ovdašnji esejisti su upravo pesnici. Dakako, pesnici visokog ili najvišeg reda kakvi su, recimo, Pavlović, Hristić, Miljković, Lalić, Simović... U novije vreme im se, dvema esejističkim knjigama (novoj prethodi Rvanje s anđelom i drugi zapisi, 1996), pridružuje i Borislav Radović.
Sam po sebi dovoljno obuhvatan, naslov knjige O pesnicima i o poeziji "pokriva" sve tekstove, mada bi ga na mestima gde su eseji "Pred umetnošću Živojina Pavlovića" i "Čavrljanje uz kamin" (reč je o načelima filmskog stvaranja i o pripovedačkoj umetnosti) valjalo ponešto nategnuti. Očigledno je, međutim, da su tekstovi koji naslovu slede egzemplarno esejistički. Saglasni sa vajkadašnjim shvatanjem esejističkog žanra kao jedne od najfleksibilnijih i najadaptabilnijih književnih formi. Govor odista ide o pesnicima domaćim (Popa, Miljković, Crnjanski, Dučić, Sl. Marković, Lalić) i stranim (Sen Džon Pers, Bodler, Herbert, Malarme), o poeziji gonetanoj kroz množinu tema iz njenog okrilja. Ali to nipošto ne znači da je posredi nekakav, na uobičajeni način razvijen, esejistički koncept. Teme ovih eseja su ponajmanje standardne, tradicionalne definitivno nisu.
Ume Radović svoje esejističko tkanje da plete oko Popinog bavljenja u Vršcu, ili da ga započne upamćenim prizorom (ostareli Crnjanski na klupi u parku kraj Narodne biblioteke). Ciglo jedna pesnička slika (Sen Džon Persova), ili vlastiti zapis nalik putopisnom mogu da budu i te kako plodotvorno esejističko polazište. Značenja Bodlerovog soneta i likovnog dela čiji je autor Delakroa sasvim uspešno komuniciraju u istoj ravni, baš kao što se ideja Kiplingove priče i zamisao neostvarenog Malarmeovog projekta smisleno ukrštaju. Štaviše, ekstenzivno se i slojevito daju promisliti biografski detalj proniknut u jednoj pesmi, koliko i pesnikov jezgrovit odgovor na najbesmislenije od svih novinskih pitanja ("Zašto pišete?")... Ima, dabome, među temama Radovićevih eseja i takvih koje se namah čine zahtevnije: čitav opus jednog pesnika, na primer, ili odnos poezije spram neizrecivog, ili pesnikovo shvatanje lepote sveta, ili potrošene poetičke strategije. Teme koje bi mogle nalagati kakav analitički, čak i disciplinaran pristup. Tako, ipak, ne biva.
Što pažljivije iščitavamo Radovićeve tekstove, sve nam se pouzdanijim čini utisak da oni imaju objedinjujuću temu. Bez obzira na predmet razmatranja, na grananje esejističkog teksta ili, ako hoćemo, na nivoe u kojima se uočen (ili naslućen) problem elaborira, bezmalo svi tokovi tumačenja kreću, zapravo, od jezika i u jeziku se stiču. Reč je, razume se, o pesničkom jeziku viđenom u rasponu od početnog stvaralačkog impulsa do uobličenog izraza, od načina njegovog nastajanja do mogućnosti i varijanti delovanja. S druge, pak, strane, pored svih, kritičkom sagledavanju neophodnih kvaliteta, najznačajniji činilac Radovićevog esejističkog teksta je opet jezik. Jezik kao sredstvo izražavanja kakvim samo najveći majstori mogu ovladati (krajnje složena pitanja pesničke umetnosti sa lakoćom su i na prijemčiv način postavljena i objašnjena) i, u isti mah, kao sublimat prebogatog stvaralačkog i intelektualnog, Radoviću svojstvenog pamćenja. Na delu je, dakle, prelamanje dvaju osobenih (kadgod i bliskih) iskustava u raskrsnim tačkama moderne poezije. Ishodi rečenog prelamanja su otkrivalački i zasnovani, ponekad višeznačni ili sasvim neočekivani, kadri da naše razumevanje pesničkog nauma ili izraza povedu lakšim putevima. U svakom slučaju, nikad nisu ispod mere koja sjedinjuje lucidno i znalačko promišljanje zadane materije i književnu kreaciju.
Na smeru ovih naznaka, kao i u učincima obnavljanja maltene zaboravljenih, temeljnih svojstava esejističkog žanra, vidimo posebnost Radovićevog mesta u navedenom nizu savremenih srpskih pesnika - esejista. Ako izuzetnost ovog mesta i nije dovoljno uverljivo obrazložena, nema sumnje da je zbirka eseja O pesnicima i o poeziji najsadržajnije, pa i najpodsticajnije štivo koje je, tokom protekle godine, potpisnik ovih redova bio u prilici da pročita.
01.01.00
Politika
09.02.2002.
Esejistika
Doslednost pesničke strategije
Borislav Radović: "O pesnicima i o poeziji", izdavač: "Glas srpski", Banjaluka, 2001.
Ma kojim nas putevima pesnik uvodio u svoju nameru, jezik uvek ima poslednju reč. Hoću da kažem kako razumevanje neke pesme nije linijski proces: ono uvek u izvesnoj meri zavisi od ideja koje nam nudi sam jezik, piše Borislav Radović u tekstu "O poverenju u lepotu sveta" iz njegove druge knjige eseja "O pesnicima i poeziji". Ovim i tekstovima iz prethodne knjige "Rvanje s anđelom i drugi eseji" (1996) Radović se pridružio onim našim pesnicima - a to su po pravilu najbolji: Jovan Dučić, Rastko Petrović, Momčilo Nastasijević, Miodrag Pavlović, Ivan V. Lalić, Jovan Hristić, Ljubomir Simović - čija su tumačenja doprinosila razvoju poezije i, istovremeno, širila recepcijski horizont njenih nikada brojnih čitalaca.
Jedan od najznačajnijih pesnika druge polovine prošloga veka, Radović je to mesto zaslužio potpunim predavanjem poeziji i, kod nas retkim, otporom prema podređivanju poezije bilo kakvoj nepesničkoj strategiji. Po naglašenoj brizi za jezik i izraz, te stvaralačkom istrajavanju na samim granicama govora i beline malo ko se može porediti sa njim. Stih iz "Maine", "To se raščinjen svet u rečnik seli", mogao bi se uzeti kao zaštitni znak celokupnog njegovog pesništva. A reči iz eseja o Sen-DŽon Persu, "Moderni duh se tu ispoljio s novom osetljivošću prema jeziku i novom pesničkom percepcijom koja je zahtevala odgovorajuću, veoma tananu tehniku", važe u potpunosti i za njega samog. Otuda njegovo neprestano ispitivanje sadejstva jezika, pesme i pesnika, odnosno otkrivanje novih tehnika za novu osetljivost. To mu je verovatno suzilo krug čitalaca, ali mu je za uzvrat stvorilo veliki ugled među pesnicima i omogućilo da sve vreme bude dosledan odabranoj pesničkoj strategiji.
Paradoksalna priroda pevanja
Eseji u drugoj Radovićevoj knjizi su tematski raznovrsni i kreću se od tumačenja poezije Vaska Pope, Branka Miljkovića i Slobodana Markovića do Malarmeove i Sen-DŽon Persove, od razmatranja minornih pesnika i pojedinačnih pesničkih slika do (ne)istrošenih rima i preživelih pesničkih koncepcija u nas. Oni su i vrednosno neujednačeniji nego u "Rvanju sa anđelom i drugim esejima". (Među najboljima su svakako "Pesničke sitnice", "Poezija i neizrecivo", "Beleška uz nenapisanu pesmu", "Saveti mladim književnicima" i, možda najbolji, "Dva mora Sen-Džon Persa".) Nije, međutim, netačno reći da pesnika-tumača prevashodno interesuju neka od opštih svojstava poezije i kako ona funkcionišu u pojedinačnim slučajevima. Detaljno ih razmatrajući, on ništa ne prepušta slučaju niti se zaustavlja pred uobičajenim shvatanjima. Bilo da je u pitanju opus jednoga pesnika, Bodlerovi saveti mladim književnicima (sa razlikom između glagola odati se i posvetiti se poeziji) ili najkraći odgovor na pitanje: "Zašto pišete?" (a odgovor je Sen-Džon Persov: "Da bi se živelo bolje"), Radović polako i strpljivo razmatra aspekt po aspekt problema, uzimajući pri tome u obzir i prave i lažne mogućnosti. Možda ponekad i cepidlački, kao što i sam primećuje: "To jeste cepidlačenje, ali poezija je prepuna stvari koje bez cepidlačenja ostaju neprimećene i izgubljene".
Poezija je, za autora "Posebnog mesta", "Shvatanja o drvetu", "Peva na ljuti", "Gaza i pojili na Limu", "Života vina" i drugih antologijskih pesama, stvar usamljeničke posvećenosti sa krajnje neizvesnim ulogom i ishodom, ali i nadindividualna, kolektivna delatnost, bar utoliko što (videti iskaz naveden na početku prikaza) zavisi od jezika koji joj je i sluga i vodič. U blizini ovog njenog paradoksalnog svojstva su i sva ostala: priroda neizrecivog, odnos prema tradiciji, uloga čitalaca, razlika između pesnika i diletanata i druga.
Posebno je zanimljivo tumačenje neizrecivog, tog slavnog cilja kojem su hrlili brojni pesnici. Neizrecivo, kaže Radović, polazeći od Valerija, "ne podrazumeva čisto odsustvo nego nedovoljnost reči". Ono nije svojstvo ma čega određenog, nego samo utisak, posredstvom reči ostvareno "stanje u kojem nam nedostaju reči". Jednostavnije, ono nije oblast ili pesnička građa, ono je sadržano, najpre, u prirodi pesničkog izraza, u naporu da se uspostave tek potencijalno date veze u tekstu i u "prisiljavanju" čitaoca da učestvuje u njihovom otkrivanju, razume se u okviru datih mogućnosti u pesmi. Tako shvaćeno, neizrecivo nije ni filozofska ni teološka kategorija (nije Radović sklon dovođenju poezije u blizinu filozofskih ili teoloških prostora); nego isključivo bitno svojstvo moderne poezije.
Podrivački duh tumača
U esejima ove i prethodne knjige jedno pitanje je gotovo nezaobilazno: nestanak pokrovitelja i naručilaca pesničkih i, uopšte, umetničkih dela. Pojava moderne umetnosti, tvrdi Radović, nije posledica samo izvesno novog senzibiliteta nego i činjenice da je, u odsustvu pravog naručioca, pesnik sam morao da prihvati i tu ulogu. Postao je jedino sebi odgovoran. Otuda bekstvo od nepesničkih uloga, elitizam i hermetizam, ali i čežnja za čitaocem, bar jednim i idealnim (u kojeg je, u nedostatku drugog, prinuđen da se sve vreme prerušava sâm pesnik). Valja napomenuti da Borislav Radović narudžbinu ne smatra pogubnom po poeziju (povremeno čak traga za naručiocem), ona je od one vrste ograničenja koju dobar pesnik može pretvoriti u dragocen podsticaj.
Čitaocima koji Radovića prihvataju prevashodno kao pesnika, ovi eseji pružaju brojne signale za potpunije razumevanje njegove poezije, počev od poimanja neizrecivog do postupka stilizacije, od prisustva drugog glasa u pesmi (neodređenog mi, dvojnika ili čitaoca, svejedno) do analize podsticaja koji nisu stigli do stihova. Uočiće u esejima isti onaj korozivni i podrivački duh vidljiv, i to ne jednom, i u njegovim pesmama. Ne pominje se uzalud na jednom mestu u knjizi Mafistofel i njegovo čuveno samoodređenje po kojem on uvek želi da tvori zlo, a čini samo dobro. Biće da je tako. Jer, usmeren na sve što neumereno uzdiže ili snižava poeziju (pesnici bez prave svesti o njenoj prirodi, diletanti, književni kritičari kojima Radović nije odveć sklon), često i na poeziju samu, ovaj duh, i kada joj se ruga, snaži našu potrebu za njom.
Aleksandar JOVANOVIĆ
