01.01.00
Rec
februar 1997
SASA RADOJCIC
CASKANJE O SUSTINSKOM
Govoriti o knjizevnom delu danas nije moguce ukoliko se ne uzme u obzir citav niz, kako bi autor knjige o kojoj je ovde rec naglasio, uslovnosti. Recimo -- kom knjizevnom rodu pripadaju tekstovi u naslovu i zavrsnoj napomeni nazvani zapisima. Lako cemo uvideti da se Radovicevi zapisi skoro idealno poklapaju sa leksikonskom definicijom eseja, po kojoj je esej "kraci sastav koji diskurzivno izlaze neko pitanje zivota, morala, politike, umetnosti ili nauke u prozi koja nosi izrazit pecat autorovog misaonog i stvaralackog temperamenta i koja se zivo i neposredno obraca obrazovanom citaocu" (Recnik knjizevnih termina, Beograd, 1985). Jedna od bitnih odlika eseja jeste oslanjanje na individualno iskustvo onoga ko ga pise, a rec "iskustvo" treba tu shvatiti u veoma sirokom smislu -- od najduhovnijih do najbanalnijih iskustava, pri cemu ipak jedno posebno iskustvo ima primat: iskustvo lektire. Esej zivi od drugog teksta, ili, preciznije receno, od prethodnog uoblicenja kojem sekundira. Ali taj drugi tekst je uvek vidjen okom esejiste, uvek je osvetljen njegovom subjektivnoscu. Ponekad nam izgleda da nacin govora zavisi od onoga o cemu se govori, pa mislimo da izvesne teme zahtevaju izvestan (taj i nijedan drugi) ton; na srecu po knjizevnost, stvar ne stoji tako. Tekstovi kao sto su Radovicevi uveravaju nas da se stilom, ipak, obelodanjuje licnost. Dobar esejist, a Radovic se pokazao takvim, uspeva da, ne napustajuci polje licnog iskustva, selektuje one njegove aspekte koji poseduju opste vazenje i koji se ne iscrpljuju u licnom. Taj korak mora da ucini svako ko s ozbiljnim ambicijama nastoji da pise knjizevni tekst. Zanimljiv je i poucan nacin na koji to postize autor Rvanja s andjelom. Izuzev jednog jedinog (koji nosi naslov "Metafizika stamparske greske"), svi njegovi zapisi u vecoj ili manjoj meri pocivaju na svesti o ostecenom zivotu (izraz je Adornov i stoji kao lozinka fragmenata okupljenih u Minima moralia). Cak i kada pise o Njegosu, Valeriju ili Zoranu Misicu i njihovim etickim i poetickim dilemama, Radovic podrazumeva potrebu za osvetljavanjem nacina na koje su poslednjih pet-sest godina unazadjivani oblici zajednickog i individualnog zivota u nasoj zemlji. Bitan element konteksta Radovicevog zapisa je svest o ugrozenosti, svest o upropascenosti, svest o izopacenosti zivotnih oblika u Srbiji, ovde, sada.
Radovic pise o Romeu i Juliji, o sustinskoj nedovrsivosti pesnickog govora iz novog ugla posmatra pitanje o "kosovskom opredeljenju" (Z. Misic), razmislja o prikazivanju Turaka u pesmi "Stari Vujadin", analizira etimolosku pozadinu dobro znanog iskaza Marije Antoanete o hlebu i kolacima, meditira o mucenju gradskog drveta i o smecu, uvek se na kraju vracajuci ovom ovde, jednoj "divnoj, mahom planinskoj zemlji" u kojoj sve vise gradjana "postaju hodajuce metafore". Nema cisto poetickih pitanja, svako pitanje se na koncu vraca zivotu. Sta to treba da znaci, osim da pisac ne zivi u kuli od slonovace? Izmedju ostalog, ovo: da je spas neodvojiv od govora. To ne znaci da ce rec "hleb" nahraniti gladna usta (cak i Sinu Bozjem je za cudo bilo potrebno malo pravog hleba), ali kada ne bi bilo govora, ne bi moglo da bude ni gladi, ni sitosti.
Smisao se ne moze pretvoriti u parolu, sto Radovic veoma dobro zna: "Niko razuman nece svoditi pitanje opstanka na pitanje stila; ali obrti odredjuju stil opstanka". Citav naslovni esej "Rvanje s andjelom" mogao bi da se razume kao razvijanje ove misli. Ovaj esej je takodje jedan od najkarakteristicnijih za Radovicev postupak, pa cu mu stoga, kao uzornom, posvetiti vise paznje. Esej se otvara jednim pitanjem lektire: podsecanjem na Valerijeve izjave o radu na "Mladoj Parki", na njegov stav o sustinskoj nedovrsivosti pesnickog dela. Pesnikov napor da ipak neprestano usavrsava svoje iskaze (dolazeci pri tom do potpuno novih iskaza), Radovic naziva rvanjem s andjelom -- "ako se u andjelu podrazumeva bestelesna snaga koja se ne trosi i ne obnavlja, nevidljivi protivnik koji zahvate borca ne cini samo uzaludnim nego i smesnim, i bezrazloznim za oko neupucenog posmatraca". Potom iz zapazanja (svakako licnog, ali istovremeno takvog da ga i drugi mogu prepoznati u svom licnom iskustvu) da velika pesnicka dela odaju izgled savrsenosti, izvodi "radni" zakljucak, kao usputnu etapu na putu, da se "pesnicko umece sastoji u tome da se citaocu pruzi sto potpunija iluzija o dovrsenosti pesnickog dela", i da se "najuspeliji prividi te vrste... nazivaju remek-dela svetske poezije". Sledi obrat u kojem se govori o neugodnosti pesnikovog polozaja, koja proistice iz moranja da kao konacno i zavrseno uzme nesto sto se istinski okoncava "samo smrcu". Primer se opet uzima iz Valerijevog izvestaja o radu na "Mladoj Parki", njegova izjava o "ocajnickom gadjenju" do kojeg ga je dovelo pravljenje jednog dela pesme, i kako je dosao do prihvatljivog resenja. Valerijev problem se uvecava time sto je on hteo da poeziju ocisti od slucajnog, a bar u nekim slucajevima kada poezija pruza prvo uoblicenje, slucaj zivot se ne moze iskljuciti iz racuna. Ali to vec pripada nekom drugom sklopu. Vratimo li se Radovicu, on podseca na "okolnosti", na spoljasni kontekst Valerijevog pesnickog rada. Valeri pise "Mladu Parku" dok traje Prvi svetski rat. Podsecajuci na neke izjave Valerijeve o igranju partije domina dok nastupa smak sveta i o odredjivanju nekog dalekog decimala dok svi cuju samo vesti o katastrofi, Borislav Radovic iznosi svoju modifikaciju ovog pitanja, sustinski vaznog za nas, ovde, danas: sta pesnik moze da ucini za svoju otadzbinu u odsudnim trenucima? I odgovara: "Ako ishod njegovog rada ne bude prikladan za javno recitovanje o nacionalnim praznicima, koji su katkad preruseni plemenski obredi, to ne znaci da je njegovu neotkidivost od jezika i bezuslovnu privrzenost jeziku moglo u datom trenutku potisnuti bilo sta." Do slicnog zakljucka Radovic dolazi i u eseju "Pesnikov dug", opet se drzeci kao neko ko u dokolici caska ili igra svoju partiju domina. Ne radi se o tome, za sta bi se nacionalno prenapregnuti najpre uhvatili, o neosetljivosti za pitanje bliznjih, vec, upravo, o razumevanju sveta u kojem je patnja postala primarno iskustvo. Ko to ne vidi, ne vidi pravo znacenje patnje, a nije sposoban ni za pravi spas.
Jos jedna veoma vazna osobina Radovicevih eseja jeste njihovo epikurejstvo. Borislav Radovic je literarni hedonist, to bi trebalo da je jasno svakome ko je ikada procitao pregrst njegovih pesama. A esej, koji po svojoj prirodi dopusta da se pisac razbaskari u tekstu, tek je slavlje govora i duha. Ima zaista nesto gurmansko, nesto epikurejsko u tim Radovicevim zapisima, u caskanjima, u tom naoko neobaveznom govoru koji ipak uvek stigne da zadre u sustinsko pitanje. Zapisi Rvanje s andjelom se citaju uzivajuci, jer su valjda tako i pisani.
Osmotrimo na kraju pismo Knjizevnoj reci, taj izvanredni doprinos jednoj ne cisto knjizevnoj mistifikaciji. Obratimo paznju na Radoviceve jezicke konstrukcije: "ako se ne varam", "otuda se licno ne bih radovao tacnom odgovoru", "mozda sam jedan od malobrojnih koji bi pripomogli da se u citavom slucaju sto dublje zaturi zrnce tajne" (sto se mene tice, vrlo uspesno), "knjizevnost je mozda jos jedina oblast u kojoj bismo smeli ocekivati da se desavaju cuda, ako se time ne podrazumeva nista zlokobno", "taj neobavezni ton, to caskanje toliko dobro dodje"... Radoviceva recenica, i Radoviceva misao, jer u eseju estetsko uoblicenje nikada ne bi smelo da zaseni srz saznajnog napora, odaje utisak jedne, da se tako izrazim, otmene raskalasnosti. Sposobnosti da se uziva u luksuzu u koji se moze pretvoriti cak i bespogovorno posteni zivot. Neki drugi kriticari su vec ukazivali na zavodljivost Radovicevih jezickih konstrukcija. Za mene je to ujedno izraz spremnosti da se zadovoljstvo u razmisljanju podeli sa drugima. Ne smrtna ozbiljnost onih koji samo prevrcu tudje reci, i ne olaka sladunjavost onih koji najvise uzivaju u sebi.
Srpska knjizevnost, ako cemo pravo, nema mnogo esejistickih knjiga, ali su zato mnoge od njih dobre. U vreme kada nam marketinske sluzbe izdavackih kuca bestidno nude kao uzor esejistickog zanra kojekakve stilske egzaltacije o alhemicarima i budizmu, opijum za poluobrazovane, a sa druge strane se nacionalni pridev najcesce smesta u beznadezne anahronizme, mali prilozi kao sto su zapisi iz Rvanja s andjelom, postaju nemerljivo vazni u odbrani dostojanstva savremene (srpske) knjizevnosti.
