Novi godovi

01.01.00

Tanjug 26.09.1999.
Andrićeva nagrada
Svedočanstvo o našem dramatičnom vremenu
Miroslav Josić Višnjić dobitnik nagrade za 1998. godinu
Žiri za dodelu Andrićeve nagrade za 1998. godinu u sastavu: Marko Nedić, predsednik, Aleksandar Jovanović i Radivoje Mikić, članovi, doneo je jednoglasnu odluku da se Andrićeva nagrada za najbolju pripovetku, odnosno zbirku pripovedaka za 1998. godinu dodeli Miroslavu Josiću Višnjiću za zbirku pripovedaka "Novi godovi" (Narodna knjiga, Beograd, 1998).
Žiri je ocenio da je Miroslav Josić Višnjić knjigom "Novi godovi" potvrdio svoje visoko pripovedačko umeće i dao snažno književno svedočanstvo o našem dramatičnom vremenu, ističe se u saopštenju.



Politika23.10.1999.
Reč na uručenju Andrićeve nagrade
Moji godovi
Čim je progovorio, progledao... dok još ni pismena izmislio nije, čovek je ispričao prvu priču
Dozvolite mi da se, danas i ovde, sloveći i citirajući, "sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti", poigram rečima koje su moja jedina "alatka".
Ono što ću u trenu, sa damarom u glasu, izgovoriti (tj. pročitati) biće tek jedna varijanta zapisa koji ću, obećavam, jednog dana dopuniti, popraviti i obnarodovati.
U izvršavanju svojih visokih zadataka, književni žiri Zadužbine Ive Andrića rešio je ovoga puta da pisca jednog, kao što se to kaže, malog žanra pripovedačkog, odlikuje Andrićevom nagradom koja, merena i srpskim i balkanskim i svetskim razmerama (ovogodišnje bombe gurnule su nas u centar sveta), znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o tom žanru i, skromno i smerno, dodam nekoliko opštih razmatranja o pripovedačkom delu koje ste izvoleli nagraditi.
Pripovedanje je, svejedno da li usmeno ili pismeno, najstarija čovekova umetnička delatnost, starija i od pesme i od crteža. Potpisujem tu rečenicu iako dobro znam da je tako nešto teško dokazati. Čim je progovorio, progledao... dok još ni pismena izmislio nije, čovek je ispričao prvu priču. Prvu priču ispričali su oko i lice čovekovo, slovo i reč nisu ni bili potrebni. A nije ni tada, pa nije ni do danas, niko pronašao jednostavan ili pouzdan odgovor na pitanje zašto čovek priča.
I posle hiljadu i jednog pokušaja da reši taj problem (ne treba ni da pominjem Šeherezadu koja se trudila da pričanjem "zavara krvnika"), čovek je na početku, a u vazduhu (u teoriji, u književnoj istoriji, u tzv. žanrovskoj periodizaciji) još lebde sumnja, dilema, nesigurnost...
Potpisujem i javno, danas, svima vama dobro poznate reči kako i sam želim "da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha".
O pričama koje su ove godine nagrađene, pa ni o delima velikog pripovedača čije ime nosi ova nagrada, pripovedača o kojem su hiljade stranica napisali mudri i osetljivi tumači, ne mogu, ne želim i nemam snage da besedim. I sam pripadam onom krugu autora koji misle da je dovoljno to što nam knjiga daruje i otkriva, "da je govor umetničkog dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca".
Podsetiću vas na Andrićeve reči da je još Monteskje tvrdio da "pisci nisu dobre sudije svojih dela", kao i da je veliki Gete govorio da umetnik "treba da stvara a ne da govori", tj. tumači svoje delo, a dobro znam da o tome slično misle i Aristofan, Servantes, Šekspir, Rable, Dostojevski, Prust i bogzna koliko još pisaca bez kojih bi bilo dosadno živeti na ovoj krvavoj, trusnoj, vodoplavnoj, plamenoj planeti.
Zato neka jedna jedina rečenica, koju sam odvojio od nekoliko stotina unetih u moj "Azbučnik prideva u srpskoj prozi dvadesetog veka", bude primer (putokaz, znak pored književnog puta) kakav je pripovedač Ivo Andrić. Ona glasi:
"Bio visok, mršav, riđ, male glave i lica pirgavog kao tučije jaje, hladnog bestidnog pogleda, tihog ledenog glasa".
Ona nam govori šta se i kako jedna rečenica može da ponese ako je piše olovka u ruci majstora. A reč je o prolaznom junaku, čoveku bez imena, glasniku velikog i moćnog komandanta murtad-tabor odreda, "junaku" koji se kao senka pojavljuje samo jednom u jednoj od stotinak zanosnih priča koje nam je podario tvorac "Proklete avlije", "Na Drini ćuprije", "Travničke hronike"...
U "Antologiji srpskih pripovedača XIX u XX veka" koju sam ove godine objavio, u kojoj su i dve Andrićeve priče: "Put Alije Đerzeleza" i "Letovanje na jugu", ima 35 pisaca (najznačajnijih pripovedača koji su pisali u poslednja dva veka), a među njima su i 14 dobitnika Andrićeve nagrade, pisaca opomenutih na rad i skromnost u poslednjoj četvrtini ovog stoleća. Eto, i to je još jedan dokaz da ova nagrada ima velik značaj i smisao, ali će sud o tome doneti istorija književnosti i pamćenje onih koji nas neće sresti žive.
O mojim susretima sa Andrićem, a sreo sam ga bar hiljadu i jedan put (uživo, na stranicama i u snovima), mogao bih pričati dugo. Od prvog čitanja, preko njegove žive reči iz 1963. godine (o tome sam pisao i u "Novim godovima", ne samo u priči o ribarima), povodom razgovora u njegovom stanu u jesen 1974, pa sve do stranica moga romana koji ovih dana treba da se pojavi i do ovog susreta u kojem je blagi pogled Andrićev pao kao sunčev zrak na moje čelo i na stranice nagrađene knjige, na moje pripovedačke godove.
I da završim, kao što sam i počeo, sada bez navodnika: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.
Miroslav JOSIĆ VIŠNJIĆ