Novi Beograd izbliza

17.03.04

Ivo Eterović je inaugurisao fotomonografiju kod nas i prvi je kome izdavač ime stavio na korice. Ima ih 18 - o Beogradu (čak sedam), Kornatima, Jadranu, Splitu, Crnoj Gori, salašima, Brozovima..., tri o kojima upravo razgovaramo, ne izlaze mu iz glave iz mnogo razloga. Posle petstote, nagrade više ne broji.

Samo one za životno delo – ima ih pet. Najnovija je „Vukova“ (dodeljuje je Kulturno-prosvetna zajednica Srbije), za koju u šali kaže da mu je donela „napismeno da je pismen“ i sramota je reći koliko novca. Bio je deset godina Titov lični fotograf. Mnogi misle da je snimao samo razglednice i salone, malo se zna da je, recimo, pre 40 godina prvi stigao u zemljotresom razoreno Skoplje...

Onog što nije mogao da snimi ima malo: Tita bez noge, krvavo more u Zalivu svinja, Jovankino spaljeno selo u Lici, Goli Otok... „Nisam imao ni srca ni kuraži“, objašnjava za „Blic“ Ivo Eterović, fotografska legenda koja – previd li je! – nije ni spomenuta u nedavno objavljenoj istoriji hrvatske fotografije.

A šta ga pak u njegovom Beogradu snalazi?
- To samo kod nas ima. Ustanove od izdavača, štampara i mene, traže popust na fotomonografije. Imam ih trenutno dve u opticaju, „Beograd danas“ i „Novi Beograd izbliza“. Svuda u svetu takve projekte subvencionira država, a mi smo ih sami realizovali. Jedine su te vrste: reprezentuju Beograd kao velegrad. Zato san raskrstija sa poklonima Beogradu i Srbiji. Mogu ih davat u dobrotvorne svrhe, kao što san i dava, ali ovako, više nema, opametija san se...

Ipak se upuštate u novi poduhvat – fotomonografiju „Ulični svirači“?
- Da, i nju kao i sve do sada radin cili život, od srca. U arhivi ih imam iz 60 gradova sveta, od Havane do Pekinga. Ni znan da je iko u svetu tako nešto napravija.

Nedavno ste gostovali na Hrvatskoj televiziji. Je li vam bilo ugodno?
- Tribalo se snać. Voditelj Aleksandar Stanković – a šta bi bio drugo do Srbin. Po ocu. Odmah se nađemo. Ja mu velin da imam kćer od majke Srpkinje. Oni van ozbiljno rade, voleli mi to reć` il` ne. Oktobar, nedelja, dva popodne. Niko se više ne kupa. Možete mislit koliko gledalaca ima. Pitali me jesan li izgubija mnogo prijatelja, reka san da za divno čudo nisan, ali zbog onih koje jesan nije mi ža, više su oni izgubili. Zašto u mojoj monografiji o Splitu nema „Hajduka“ - rečen da sam ga posisa sa majčinim mlekom. Pa gde ste bili kad je grmilo, zašto vas Srbi svojataju. Ili kad se mislite vratit. Kažen: Oprostite jel` to ono vratija se pa umra. Mora san biti šaljiv da ne padnem u ambis.

Kažete da vas je voditelj najavio kao velikog umetnika koji će govoriti o desetogodišnjem druženju sa Brozovima i odnosu Hrvatske i Srbije. Pa jeste li?
- Govorija san, reka san in da o Brozu mogu sudit samo iz odnosa prema meni, a bio mi je ka otac. O ovom drugom - da pitaju kompetentne...

I da li razmišljate o povratku?
- Oden u Split, sednen na rivu, lepe žene hodaju kroz grad... ali nešto me vuče u Beograd. Ne umin da objasnin tu tajnu vezu. Nije samo do penzije s kojom ovde mogu, al` tamo!?

Kad se osvrnete na vaš život i karijeru, žalite li za nečim?
- Iša bi istim stopama. Jedino bi porodicu sačuva. Najžalije mi je što iman samo jedno dite. U ono, komunističko doba, moga san kolko hoću, bez teškoća.

Milena Marjanović