01.01.00
Blic
19.02.2002.
Interrvju :Era Milivojević: Ima više demokratije, manje medijskog pritiska, nema terora, ali se na nivou vlasti nije mnogo promenilo. Kad god se vratim sa buvljaka, ja se razbolim. Te devojčice koje po blatu nešto prodaju - to je užas, to je vizija pakla
Život nam liči na dupliranu TV sliku
Izložbom, performansom i razgovorom, promovisana je, u Narodnoj biblioteci Srbije, monografija o radu konceptualiste Ere Milivojevića, pod nazivom: "Art Sessions", s brojnim reprodukcijama i tekstom Jovana Čekića. Tim povodom, posetili smo Eru u njegovom ateljeu, u želji da, među raznobojnim plastičnim šoljama, činijama, vešalicama... jer on voli da sve stvari budu različite, otkrijemo jedno moguće novo lice ovog neobičnog čoveka.
Može li umetnik poput vas da ovde bude popularan?
- Naravno da ne, pošto je reč o jednom paralelnom svetu, suprotnom zvaničnoj umetnosti, a sam Bog zna šta je to zvanično. Bavljenje paralelnim svetovima značilo je otkrivanje, ali ničeg novog pod kapom nebeskom, već je baš u tom otkrivanju nešto što ima svežinu. Kako se udenuti u ograničeni prostor? Predviđa se da će svaki čovek, jednog dana, imati samo kvadratni metar. Dakle, jedini izlaz je u tom analognom: veliko je malo, što je gore - to je dole... kao i u mojim radovima, mentalnim šemama u okvirima lične pozornice.
Dotiče li vas umetnost mladih performera?
- Nažalost, oni pokušavaju da potisnu nas koji smo napravili kopernikanski preokret. Za njih je to teret, kao u onoj priči o sinovima velikog oca... Drugi im pomažu u tome, a drugi su i sistem, jer ako mi nikako nismo mogli da stanemo na noge, onda su ti drugi radili na tome. Ne bih rekao da su krivi za sve, ali, ni ne verujem da sam baš možeš biti kriv za sve.
Kakva iskustva nosite kao jedan od selektora poslednjeg Oktobarskog salona?
- U to sam upao, kao kad bi sada postao profesor, što je nezamislivo, jer nikome to nije ni padalo na pamet. Na Zapadu su svi konceptualisti bili i predavači. Boraveći u Londonu, imao sam utisak da ako nekoga pitate za adresu, bila to britanska kraljica ili običan čovek, on će, ne samo da vam pokaže pravac, već, pri tom, da pokuša da sazna o vama. To je za njega kosmički susret. Mislim da je u našoj prirodi da stvari propuštamo na taj način, jer imamo ležeran odnos prema svemu pa, na kraju krajeva, i prema otkrivanju samog smisla. Nije slučajno što u zelenom, izuzetno dizajniranom, belgijskom tramvaju svi ljudi sede.
Ali, vratimo se pitanju...
- Selekcija koju sam uradio bila je jedna moja kreacija, a izneverio sam sve one koji misle ustaljeno...
Dešavalo se, 70-ih godina, da političar visokog ranga bude gost na vašem performansu...
- Sve se moralo znati, reč je o ideološkoj preciznosti koju sam doživljavao kao teror. Međutim, ljudi govore o tom vremenu sve najbolje. I, zaista, u odnosu na sve ono što se kasnije dešavalo, ono je neverovatno. Ali, ja, i pored svega, kao čovek koji ne koristi blagodeti, imao sam vremena da spoznam prave stvari, tako da nikada nisam verovao u nešto idealno, uvek sam bio buntovnik. Prošao sam kroz tri sistema, i ništa se nije promenilo.
Ni sada?
- Nemojte mi reći da oslobađanje od nasleđenog ne može da se odvija efikasnije. Mađari su se mnogo brže očistili... Smatra se da su sve tri Nemačke, od vajmarske, na nivou vlasti, ostale na jednoj neprekinutoj liniji. Meni to sad liči na to, iako se pasijans otvorio, ima drugih ličnosti, više demokratije, manje medijskog pritiska, nema terora, ali se na nivou vlasti nije mnogo promenilo. Nikada neću, zaista, prihvatiti sistem dok ne budem znao da ovde postoje: država, zastava, himna, grb, znaci koji nemaju veze sa nacionalizmom. Zbog čega se toliko dugo održava nemoguće stanje?
Šta vi mislite?
- Neko ima moć da ljude i ostalo drži na taj način. Šta je u ovom smislu preokret? U Ulici Lole Ribara ima tabli kao da je u pitanju deset ulica. Stvari koje ne treba menjati menjamo, i obrnuto. I sve se deli na dva dela. Nema olakšavajuće jedne istine, ne mislim na onu u negativnom smislu, nego istine koja nije prepolovljena i fantomska. To ti je kao duplirana slika na TV-u, pa gledaš 44 igrača umesto 22.
Zašto pratite direktan prenos suđenja Slobodanu Miloševiću?
- To treba da gledamo da bi se svega setili. Manje je važno kako događaje tumači sam bivši predsednik. Inače, uvek sam smatrao da umetnost mora da ima kopču sa realnošću. Umetnost je sublimirani život. Ovo što gledamo je već jedna sublimirana situacija upakovana u medij i intervenisanjem može postati deo umetnosti... Ali, tu se krije opasnost, jer se ovde ideje ne plaćaju. Ovde postoji strahovit oblik vampirizma, hteli vi ili ne, ponašali se vi kao vampir ili ne, jer, sve je, u suštini vampirizam. Nema nikakvih vrednovanja, nema ničega što na kraju ostaje vama. Tako upadate u krizu identiteta, ali ako se to desi u mladosti - vi je prevaziđete, a ako se dogodi na kraju - vi ste pečeni! Imao sam krizu identiteta, pa kažem: da li je moguće da ništa nisam uradio? Teško je povezati sve što je bilo, a jedino je to suština.
Na primer?
- Bio sam nacionalista, 70-ih godina, crna ovca, a ovih 90-ih je sve bilo obratno, što je neverovatno! Verujem da pravilno shvatam globalizaciju. Još mnogo pre nje uradio sam rad: "Glob art", i mnoge ideje kod mene su bile pre svega, a ne posle svega. Kažu: koincidencija. Ne verujem u koincidenciju, kao što ne verujem u postojanje dva ista čoveka niti života u svemiru. Namerno neću poverovati, da bi sačuvao uzbudljivi smisao jedinstvenosti postojanja. A, ako je to tako da samo ovde ima života, zašto mi onda uništavamo planetu?
Za vas je "svaki pogled niz ulicu - sedma umetnost". Kakve filmove, dakle, gledamo?
- Gledam na svet iz neke druge dimenzije, kao iz perspektive smrti, a, u stvari, reč je o obimnoj percepciji. Kao dete, nisam smeo da zaspim pri pomisli "nikad više nikog više". Nije mi bilo važno da li ljudi umiru već šta ako je to potpuni kraj. To je taj predosećaj oblika potpune samoće, pa bio to život ili ne.
Vaša "kamera" snima sve... Da li ste emotivni prema ljudima koji ostaju bez posla, koji prose?
- Kad god se vratim sa buvljaka, ja se razbolim. Te devojčice koje po blatu nešto prodaju - to je užas, to je vizija pakla! Emotivan sam, ali vremenom čovek mora i sebe da spašava. Tako me neko može optužiti za konformizam, mada u našim uslovima teško da ikoga možete za to optužiti. Nekada sam mogao da popijem litru rakije, pa da mi neka devojka kaže - pa ti umireš, a da je ja ne razumem. Svega toga sam se odrekao da bih sebe sačuvao, iako nisam čovek zaljubljen u život. Ja sam od onih samoubica koji su to iz dana u dan, ali koji to nikada neće uraditi... Ali, ako pričamo o smrti u našem okruženju, ta priča nema smisla, jer šta se ovde desilo i na koji način - to normalan svet nikada neće moći da prihvati. Te događaje mogu da smestim između slučaja kad je naš košarkaš udario glavom u tablu i sam sebi polomio vrat, kao podsvesna reakcija na svet, i nedavnog događaja da je čovek skočio u peć, u Boru, ostavivši za sobom poruku: "Ja sam za sve kriv".
Ljubica Jelisavac
