Na tragu porekla srpske inteligencije XIX veka

04.07.08 Politika

Knjiga sociologa Miloša Nemanjića pokazuje koliko nasleđe 19. veka i danas može biti aktuelno.

Studija „Na tragu srpske inteligencije 19. veka” dr Miloša Nemanjića, naučnog savetnika Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja, pojavila se nedavno u izdanju izdavačke kuće „Draslar partner” iz Beograda, u okviru biblioteke Zapisi. Reč je o opsežnom sociološkom istraživanju koje je logični nastavak prethodne knjige „Jedan vek srpske stvaralačke inteligencije (1820–1920)”. Nemanjić na zanimljiv i eruditan način obrađuje uvek aktuelnu temu na ovim prostorima – status intelektualca u širem društvenom i kulturnom kontekstu.

Iako je Srbija 19. veka bila agrarna zemlja sa pretežno seoskim stanovništvom, autor za „Politiku” objašnjava da Beograd nije bio jedini grad iz kojeg je dolazila buduća srpska kulturna i intelektualna elita. U tom kontekstu, pored Beograda, posebno istražujući Novi Sad, Pančevo, Zemun, Pirot, Kruševac, Niš, Kragujevac, i druge manje gradove, Nemanjić ističe da je upravo Kragujevac najviše zanemaren u srodnim sociološkim studijama, iako je iz njega došao veliki broj učenih ljudi koji su formirali kulturnu, naučnu, društvenu i političku scenu Srbije 19. i početka 20. veka.

U ovoj knjizi možemo da se upoznamo sa osnovnim topografskim podacima i ključnim detaljima iz intelektualnih biografija preko 550 znamenitih Srba. Posebni delovi su posvećeni uticajnim profesorima Univerziteta, akademicima, naučnicima prirodnih, tehničkih, medicinskih i humanističkih nauka, među kojima su i Dimitrije Matić, jedan od prvih profesora građanskog i državnog prava na beogradskom Liceju, Mihajlo Petrović Alas, čuveni matematičar, Marko Leko, osnivač Hemijskog fakulteta, i mnogi drugi. Pored njih, autor ne zanemaruje ni prosvetne radnike koji su ostavili značajan trag u istoriji naše pedagogije, potom novinare, publiciste, pozorišne i likovne umetnike, muzičare i književnike, kao ni političare-intelektualce, ministre, državnike i poslanike kojima je, takođe, posvećen značajan prostor u knjizi.

Koliko je u našoj sredini u 19. veku inteligencija uspevala da bude nosilac samosvesti šireg društvenog i istorijskog trenutka – pitamo dr Nemanjića.

– Čini mi se da je tada, u procesu svog nastajanja, naročito u drugoj polovini 19. veka svakako uspevala, posebno nekih sedamdesetak ličnosti koje sam obradio, a koje su zaista bile vrhunski intelektualci. Uz to, na vrhunskim položajima, čak i u zemljama koje su tada bile velike sile, kao što su Otomanska carevina, Francuska, Nemačka... To je bilo posebno dinamično vreme, pogotovu osamdesete godine, kada su počele da se formiraju stranke. Primer Radoja Domanovića, kojim sam se takođe bavio, pokazuje kako je intelektualac mogao da ispašta zbog političkih sukoba. Ipak, ovde je pitanje jesu li intelektualci imali stvarni uticaj, i ja mislim da jesu. Možda i više nego danas... Ne bih se, međutim, usudio da pravim direktnu paralelu sa savremenim dobom. Mislim da je tu istoričar Andrej Mitrović u pravu, on smatra da je u to vreme (1890-1920) srpska inteligencija imala svoj vrhunac. To pokazuje i trenutno aktuelan i vrlo zanimljiv serijal „Zaboravljeni umovi Srbije”...

U svojoj studiji dr Miloš Nemanjić je posvetio posebne delove ulozi sveštenstva, ali i žena intelektualaca u društvenom, kulturnom i intelektualnom životu Srbije 19. veka. Na pitanje koliko je tada status ženskog intelektualca bio jak u formiranju srpske inteligencije i kako bi mogao da ga uporedi sa današnjim statusom žene intelektualca u Srbiji, Miloš Nemanjić za naš list odgovara:

– Pokazuje se da je taj prodor u intelektualnu sferu bio rezervisan pretežno za žene umetnice, glumice, pretežno samouke, koje su dolazile iz unutrašnjosti. Tu su, naravno, i slikarke koje su se, mahom, školovale na strani. One su bile iz imućnijih porodica. Gotovo da ih nije bilo iz oblasti prirodnih nauka, pa čak ni iz društvenih. Pominjem prvu ženu lekara, Dragu Ljočić, koja je završila medicinu u Cirihu, ali ovde nije mogla da bude lekar. Da ne govorim o našoj prvoj ženi arhitekti, Jelisaveti Načić. Ostaje pitanje, šta je uzrok tome da do 1880. godine žene nisu imale pristup školi? Ceo školski sistem apsolutno nije omogućavao ženi da se školuje. Svi znamo za Isidoru Sekulić, ili Kseniju Atanasijević koja se, kao žena usudila da se suprotstavi muškim autoritetima na samom Univerzitetu... Ili Anica Savić-Rebac, toliko osobena. Što su kao stvaraoci bile uspešnije, to su više odskakale u kulturnom obrascu, koji je apsolutno bio prožet muškim, patrijarhalnim principom. Srpske žene su bile majke i sestre, prinete na žrtvu, kako bi njihovi sinovi i braća mogli da se školuju. To se vidi i na primeru Laze Lazarevića. On, takođe, duguje svoje obrazovanje majci i sestri. Velika je to cena u kulturološkom i antropološkom smislu. Naravno, danas je stanje neuporedivo bolje, ali i dalje nedovoljno dobro. Nešto govori i broj žena akademika ili, recimo, broj žena čijim su imenima nazvane malobrojne beogradske ulice...

Na samom kraju, pitamo autora kada je bilo teže oblikovati identitet kulturne inteligencije jednog naroda, usled sveprisutne internacionalizacije inteligencije i kulture – tada ili danas...

– Fridrih Tenbruk, koga rado citiram, govori o kulturnom identitetu i idejnom lojalitetu... Inteligencija o kojoj govorim je zaista bila evropska inteligencija po svom školovanju. I tada je bilo internacionalizacije, ali ne u savremenom smislu reči. Kako Tenbruk tumači, internacionalizacija ne podrazumeva automatski odnarođavanje, i ja prihvatam tu tezu. Ipak, ne bi trebalo prenebregnuti ni nacionalnu kulturu. Pitanje je samo sa kakvim kapitalom čovek ulazi u ono što je internacionalna kultura. Danas se svaka inteligencija internacionalizuje, svet je postao otvoreniji, granice su postale sve propustljivije. To jeste trend, ali ostaje pitanje kako sve to razumemo i šta to znači za svakog čoveka pojedinačno, koji zahvaljujući svom radu i svojim rezultatima bilo u oblasti nauke ili umetnosti pripada kulturi u najširem smislu reči.

Marija Andrijašević