Ko me to gleda netremice kroza sve zvezde na nebu i sve stvari na zemlji?
Zakrite oči svoje, zvezde i stvari; ne gledajte nagotu moju. Dovoljno me stid peče kroz moje oči.
Šta imate da vidite? Drvo života, koje se smanjilo u trn na drumu, te ubada i sebe i druge. Šta drugo - nego plamen nebesni zaronjen u blato, te niti svetli niti se gasi?
Orači, nije glavno vaše oranje no Gospod što posmatra.
Pevači, nije glavno vaša pesma no Gospod što sluša.
Spavači, nije glavno vaše spavanje no Gospod što bdi.
Nije glavno nešto vode u škaljama oko jezera no jezero je glavno.
Šta je sve vreme ljudsko do jedan talas što okvasi vreo pesak na obali, pa se pokaja što ostavi jezero, jer presahnu?
O zvezde i stvari, ne gledajte u mene no u Gospoda sa očima. On jedini vidi. U njega gledajte i videćete sebe u domovini svojoj.
Našto vam gledanje u mene: u sliku izgnanstva svoga? U ogledalo svoje žurne prolaznosti?
Gospode, lepi ubruse moj, optočeni zlatnim serafimima, spusti se na mene kao veo na udovicu, i pokupi suze moje, u kojima vri žalost svih Tvojih stvorenja.
Gospode, lepoto moja, dođi mi u goste. Da se ne bi stideo nagote svoje. Da se mnogi žedni pogledi, što padaju na mene ne bi vraćali doma žedni.
II
Ko me postavi u ovaj crvinjak?
Ko me zavali u prašinu, da budem sused zmijama i ručak jastrebima?
Ko me surva sa gore visoke, da budem saputnik krvnicima i bezbožnicima?
Moj greh i Tvoja pravda, Gospode. Od postanja sveta proteže se greh moj, i brži je nego pravda Tvoja.
Brojim grehe svoje kroz ceo život svoj, i kroz život oca mojega tja do početka sveta, i kažem: zaista, pravdi Gospodnjoj ime je milost.
Rane svojih otaca nosim na sebi, rane koje i sam pripremah dok u njima bejah, pa su se sada sve objavile na duši mojoj, kao šarena koža na žirafi, kao plašt od zlih skorpija što me kolju.
Aman, Gospode, otvori brane nebesnoj reci Tvoje blagodati, i očisti me od gube. Da bi bez gube smeo izgovoriti ime Tvoje pred ostalim gubavcima, a da mi se ovi ne narugaju.
Podigni me bar za jednu glavu iznad truležnog mirisa ovog crvinjaka. Da udahnem nebesnog tamjana i da oživim.
Podigni me bar za jednu palmu visoko, da se i ja mogu nasmejati zmijama, što jure za mojim petama.
Gospode, ako ima i jedno dobro delo na zemaljskom putu mome, radi njega jednog izbavi me od saputništva krvnika i bezbožnika.
Gospode, nado moja u očajanju.
Gospode, snago moja u nemoći.
Gospode, videlo moje u tami.
Metni samo jedan prst na čelo moje i podići ću se. Ili, ako sam i suviše prljav za prste Tvoje, veži me jednim zrakom iz Tvoga carstva i digni me, - digni me, milošto moja iz ovog crvinjaka.
III
Ima li dana iza tvojih leđa, čoveče, koje bi želeo da ti se povrate? Svi su te privlačili kao svila, i ostajali iza tebe kao paučina. Kao med dočekivali su te, kao smrad ispraćao si ih. Svi su prepuni obmane i greha.
Gle, sve bare pod mesečinom liče na ogledala. I svi dani, obasjani tvojim lakoumom, liče na ogledala. No kad si koračao s jednog dana na drugi, lažna ogledala su se razbijala kao tanak led, i ti si gacao po vlazi i blatu.
Može li dan, kome su jutro i veče kapije, biti dan?
Gospode svetlonosni, za jednim danom čezne moja duša, rastrzana obmanama: za danom bez kapija, iz koga je potonula u smenu seni. Za danom Tvojim, što nazivah danom svojim, kad bejah jedno s Tobom.
Ima li sreće, čoveče, iza tvojih leđa, koju bi želeo da se povrati? Od dva zalogaja iste slasti drugi je otužniji. Od jučošnje sreće, iznete na današnju trpezu, ti okrećeš glavu s dosadom.
Dati su ti samo trenuci sreće, da te ožaloste sećanjem na pravu sreću, u nedrima neizmenljivo Srećnoga, i vekovi nesreće, da te probude iz bunovne samsare obmana.
Gospode, Gospode, jedina srećo moja, spremaš li konak za ugruvanog palomnika Tvoga?
Gospode, mladosti moja nestariva, u Tebi će se okupati oči moje i zasjati sjajem nad sunčanim.
Suze pravednika Ti brižljivo zbiraš, i njima svetove podmlađuješ.
