Rođen je 15. aprila 1945. u Vlasovu kraj Raške. Gimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom „Memoarska proza o prvom srpskom ustanku“, a potom i doktorirao s temom „Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876-1878“.Bio je urednik „Studenta“ (1968-70) i „Mladosti“ (1970-72), glavni i odgovorni urednik „Književni reči“ (1972-1977) i „Književnih novina“ (1980-82). U izdavačkom preduzeću „Prosveta“ radio je od 1983. do 2004. godine, najpre kao glavni i odgovorni urednik a potom kao direktor. Bio je predsednik Srpske književne zadruge 2000-2001. Obavljao je dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987/88), Njujorškomdržavnom univerzitetu u Olbaniju (Albani, 1985/87), Univerzitetu u Firenci (1990/92) i Univerzitetu u Lođu (1999/2000). Od 2010. godine redovni je profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru.Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Autor je leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994). Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke „Psihopolis“ (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), „Savremena italijanska pripovetka“ (1992), te „Modernu svetsku mini priču“ (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije „Najlepše srpske priče“ (izbor, predgovor, komentari, 1996).
21.08.07
Ljubavnici srpskog stila
Milisav Savić
U novoj knjizi „Ljubavne priče jednog šeprtlje“ („Zoograf“) Milisav Savić je napisao: „Život je govnarski, jebeni san. Pokušaj da udvostručiš, utrostručiš taj san - biće lepši.“ Zbirku ljubavnih priča poznatog pisca priredio je Mihajlo Pantić koji kaže da Savićeve pripovesti slede prirodan tok od prvih zanesenosti i spoznaje sopstvene potrebe za drugim bićem preko adolescentskih trapavosti dozrelih strasti i razočarenja, gubitka iluzija srednjih i rezignacije kasnih godina. Sam autor pak napominje da je ljubav uvek željeno stanje i da za nju (ipak) nikad nije kasno.
Od „Prve cigarete“ do „Poslednje ljubavi“ stiče se utisak da su ovdašnji ljubavnici, čak kad je i u pitanju „Ljubavnik za istoriju“, zapravo šeprtlje. Pa jesu li Srbi ljubavne šeprtlje?
- Jesu, mada znam da ću da razbesnim one koji ljubavne uspehe izjednačavaju s brojem recaka, odnosno s brojem žena s kojima su spavali. Gotovo svi narodi, ne samo Srbi, neguju mitove o neodoljivim ljubavnicima. I najveći ljubavnik sveta, Kazanova, uglavnom se hvališe o tome kako je udarao recke. Njegovi obožavaoci su izračunali da je spavao sa 116 žena. Danas, u vreme seksa na brzaka, lako se premašuje taj broj, ali se slava Kazanove teško dostiže. Jer on je sve svoje žene voleo. U svakoj ženi video je samo jednu, idealnu. Za razliku od mog šeprtlje koji u jednoj ženi vide sve žene sveta.
Kako žene primaju tog vašeg ljubavnika šeprtlju?
- Verovatno sa simpatijama. Jer ženama su uglavnom reckaroši nesimpatični, žene ih nazivaju muškim svinjama, to nisu ljubavnici već lovci na trofeje, i oni obično, posle ljubavi, odmah zahrču. Šeprtlja je sasvim suprotno. On je po prirodi plašljiv, sramežljiv, više mu je stalo do emocija nego do seksa, on posle onoga nikad ne zaspi, njemu je stalo do maženja, do priče... Nevolja nastaje što se ideali šeprtlje često ruše pred surovom stvarnošću. On bi sa svojom dragom hteo da vodi ljubav na peskovitim plažama (kod mene na travnatim livadama Pešterske visoravni), uz crvkut ptica i huk vetra, a obično mu se desi da to bude u nekom gustišu na periferiji, okićenom plastičnim kesema i drugim đubretom, ili u nekom napuštenom vagonu, odnosno na zadnjem sedištu rasklimatanog autobusa koji se u noć vuče našim prašnjavim, izlokanim putevima..
S obzirom na to da ste u diplomatskoj službi u Italiji, u Rimu, stižete li da pišete?
- Malo. Vodim dnevnik. Biće to moje male, skromne embahade, u vreme kad se Srbija grčevito borila za opstanak ili bolje reći povratak u svet.
Kakva je slika Srbije u italijanskim medijima?
- Znatno povoljnija u odnosu na onu od pre tri-četiri godine. Nismo više crna rupa Balkana, već ključna zemlja za stabilnost i mir u regionu, sa velikim ekonomskim i intelektualnim potencijalima.
Uloga kulture u diplomatskim odnosima?
- Ogromna je uloga kulture. Prisutni smo u Veneciji (na likovnom i pozorišnom bijenalu), prisutni su naši muzičari (Goran Bregović i „Zabranjeno pušenje“ imaju na hiljade obožavalaca, ima i drugih), film, pozorište (nedavno je u Pesakri izvedena drama Vide Ognjenović „Maj nejm iz Mitar“), slikarstvo, književnost (npr. uskoro izlaze na italijanskom knjige Aleksandra Gatalice i Mome Kapora).
Svojevremeno se govorilo o uspostavljanju kulturnog centra u Rimu...
- Nemamo ga još, a trebalo bi. Ali smo zato rezidenciju (u očekivanju ambasadora) pretvorili u mali kulturni centar. Gotovo svakog meseca imamo po dva ili tri kulturna događaja. Ambasada više nije samo mesto gde se dolazilo samo po vizu ili obnovu pasoša. Od tih događanja trebalo bi pomenuti naučni skup o Milošu Crnjaskom, nastup italjanskih trubača „Titibanda“ (svirali su i pevali do ponoći, uz prisustvo oko 400 posetioca), gostovanje pisaca Miroslava Josića Višnjića, Mome Kapora, predavanja Marilin Veke o Kosovu... i da ne nabrajam. Počeli smo nepretenciozno, gotovo iz šale, jedna od prvih bila je Tijana Đerković, a sad zaista mnogi pokazuju želju i interesovanje da ovde nastupaju, i naši i italijanski stvaraoci.
A dolaze li neke šeprtlje?
- Kao piscu dopao mi se ironičan ton u naslovu koji je predložio Mihajlo Pantić. Inače, možda bi poštenije bilo reći - ljubavni promašaji.
Kultura otvara vrata
Kultura otvara vrata čistoj politici (kad zataji), ekonomiji, turizmu. Iako još nemamo potpisani ugovor o kulturnoj saradnji, naša kultura je i te kako prisutna u Italiji. Prisutni smo u Veneciji (na likovnom i pozorišnom bijenalu), prisutna je naša muzika, film i pozorište, kaže Milisav Savić.
Tatjana Nježić
