Doktora Valentina Trubara i sestre mu Simonete povest čudnovatih događaja u Srbiji

Simoneta privlači pažnju i drugih žena, ne samo Božaninu. Sve žele da popričaju s njom iako ona teško govori, i kad nešto uspe da promuca, slatko se smeju njenom izgovoru i pogreškama, utrkuju se da joj udele mali dar, cvet, jabuku, parče tek ispečene pogače, pipkaju joj ruke, vrat, obraze, kao da žele da provere da njena bela, prozračna koža nije od hartije ili svile. Simoneta upozna i Blentovu ženu, Radojku. Ona je pozva na poselo u Kneginjinom konaku.
Simoneti se pridruži i Božana. Oko rasplamsalog ognjišta, na prostirkama sedi dvadesetak žena, predu vunu, pletu šalove, rukavice i prsluke, a dve na razboju tkaju ćilime. Sve kao pripomoć Kneginji.
Seljanke se ne obradovaše pridošlicama. Prekinuše glasnu priču i počeše da se došaptavaju.
Simoneta pomisli da je ona, Latinka, nepoželjna.
Tada joj Radojka šapnu da nije trebalo dovoditi Božanu. Ne pripada ona ovom svetu: ne zna ni da prede, ni da plete, ni da veze. Uz to, Božana je preterano pobožna, a na poselima ponajmanje je pobožnosti. I seljanke misle da je Božanu poslala Kneginja da nadgleda rad kulučarki.
Neprijatno ćutanje prekinu Baba Jegda. Šušketajući i pršteći pljuvačkom, pokaza Božani da sedne do nje.
Sad će je ona naučiti kako se pletu rukavice. Pa kad ih isplete, da ih pokloni svom đuvegiji, kaza Jegda.
Ne treba njoj nikakav đuvegija, odbrusi Božana, ali se prihvati igala.
Pa neka ih pokloni babu ili bratu, reče Jegda. I onda naredi jednoj devojci da u žar zapreta nekoliko krompira, a drugoj da započne pesmu.
Sve te pesme, ljubavne, bile su poznate doktoru Trubaru i Simoneti iz Vukove zbirke. Devojke su u stihove ubacivale konkretna imena, svoja i momaka. Što izazva različite komentare: od toga da pevačica lažno imenuje momka, prikrivajući pravog, ili da pomenuta devojka i mladić ne zaslužuju takve pohvale.
Očigledno je da Baba Jegda, uz pomoć još nekoliko vršnjakinja, gospodari poselom. Na ruku joj idu godine (o kojima najbolje govore njena bezuba usta!) i priče da je u velikoj Knjaževoj milosti.
Oko ponoći, prezalogajiše pečen krompir uz sir i kajmak. Jegda iz nabora široke suknje izvuče čuturu s rakijom. Sve babe povukoše po nekoliko dobrih gutljaja.
Potom Baba Jegda, već pripita, izvadi veliki nož, isti onaj koji je zabila u zemlju, zaustavljajući olujne oblake. I reče da će svakoj devojci otfikariti glavu ako čuje i jednu bezobraznu reč.
Onda ispriča priču o carici koja traži muža. A upravo traži onog koji ne izgovara sramotne reči. A takvog nije lako naći, jer momci na caričina pitanja odgovaraju prostački, imenujući sramotne stvari pravim imenima.
Tako se i jedno devojče, iza Jegdinih leđa, prevari pa na caričino pitanje odgovori prostački. Jegda joj zaklopi usta udarcem šake.
Drugo devojče odgovori upravo onako kako je carica očekivala, doduše isuviše prostodušno, što izazva smeh kod baba.
Priča se srećno završi, jer carica uspe da nađe muža. Malo budalastog, ali koji ne izreče nijednu bezobraznu reč iako ga je carica mamila. Tu priču, i još neke sa posela, doktor Trubar je izgovorio u peru gosparu Tedaldu u Zemunskom karantinu.
Pripovedačica bi nagrađena dugim i prigušenim smeljuljanjem devojaka, koje potajno laktovima udarahu jedna drugu u rebra.
Ona nikad ne bi uzela budalu za muža! kaza Božana.
Da li znate šta najbrže raste? započinje sledeću priču druga baba. I ona bez ijednog zuba...
I opet naivni odgovori, da bi se na kraju dobio pravi. Naivni odgovor izlete i iz Božane. I ona misli da od svega povrća najbrže raste krastavac. Naročito ako se redovno zaliva.
Sve babe i većina devojaka prasnuše u smeh.
Baba Jegda privi uz sebe Božanu i reče nek samo nauči da plete, i sve će joj se samo kazati. I krastavci su dobri da se pročisti i izbeli devojačko lice.
Ali po trećoj priči – sve su pripovedačice babe – taj isti krastavac mogao je da izraste i pri dnu muškog trbuha.
Ovog puta se nekoliko devojaka, ne samo Božana, usprotiviše tome: ako je reč o baštama, one se pre uzgajaju na ženskom nego na muškom trbuhu, reče jedna.
Ali krastavci više vole muški trbuh, objasni pripovedačica i onda nastavi priču.
Voli li krastavce? upita Božana Simonetu.
Ne baš!
Ni ona! Čak ni one u turšiji, kaza Božana.
U sledećoj priči povede se reč koji je ždrebac bolji: onaj s kraćom ili dužom pritkom.
Božana ne zna šta je to pritka. Baba Jegda joj objasni da je to ona motka koja se zabije u zemlju da bi uz nju rasla boranija.
A šta će ta pritka ždrepcu? upita Božana.
Opet se začu potuljeni smeh u mraku.
Pa kad ždrebac uđe u baštu da se boranija ima uza šta uhvatiti – objasni pripovedačica. I onda nastavi priču.
Pouku priče jedino izgleda razumeju babe. Ako hoće da joj veruju, a treba da joj veruju, jer se krastavaca nagutala za celu kacu, baš je tako kako kazuje priča, reče Jegda.
Ona ne veruje takvim pričama. Ne veruje, jer ne misli da su po Božijoj volji. Zna dobro Bog koja je žena nevaljala, a koja nije, reče Božana.
Znao je, ali više ne zna, kaza Jegda. I ispriča kako je neki prevareni muž u besu razbio ogledalo, u kojem je Bog gledao kako se ljudi vole i slažu, ali i svađaju i varakaju.
Ona, Božana, ne veruje ni toj priči. Kao da Bog nije mogao da nabavi ili napravi novo ogledalo.

SIMONETA UPOZNAJE KNjAŽEVU MILOSNICU

Jedno veče pojavi se musavo devojče na vratima sobe doktora Trubara i Simonete i reče da Mala gospođa poziva Simonetu da je poseti.
Doktor Trubar se zbuni. Koliko je razabrao za ovih nekoliko dana boravka u prestonici, Gospođom zovu samo Kneginju.
Je li Kneginja? upita doktor Trubar.
Ne. Kneginja je Velika Gospođa.
A ko je Mala?
Sad se devojče ljutnu. Kao da htede da kaže kako to da Italijan nije čuo za Malu Gospođu. Gospođa Milica, reče.
I ova priča je Simonetina. Ili moja, svejedno, jer sam i ja, kao pripovedač, iako nepozvan, otišao u tu posetu. Naravno, nevidljiv, krijući se iza Simonetinih leđa.
Milica živi u lepoj, po evropski nameštenoj kućici pokraj reke. Kućicu joj je poklonio Knjaz prilikom udaje. A udao je Knjaz nedavno za svog konjušara. Milica je baš tako rekla, kaže Simoneta, udao je Knjaz, što govori da u Srbiji o udaji odlučuju drugi, bilo da su roditelji ili staratelji udavača. I niko se protiv tog groznog običaja ne buni osim, koliko Simoneta primećuje, Božane.
Buni se i doktor Trubar, ja znam, ali za sada to ne ispoljava.
Milica je u poodmakloj trudnoći. Zbog toga više ne poslužuje Knjaza tako često za ručkom i večerom. A i Knjaz je našao novu milosnicu. To je ona koja je Valentina i Simonetu dočekala hlebom i solju.
Ponudila je Simonetu rakijom. Simoneta odbi, ali Milica popi uz slast nekoliko čašica. To samo govori da i u Srbiji žene piju, doduše krišom, za razliku od Babe Jegde kojoj je to dozvoljeno javno.
Milica ne mogaše da se nadivi Simonetinom vratu. Pipka ga i čudi se što Simoneta ne nosi ogrlicu. Oko Miličinog vrata visi niska zlatnika i srebrenjaka.
Kako bi ona mogla da izbeli ruke? upita Milica. Daje joj Baba Jegda neke meleme, ali ne vredi. Veli kasno je sad, ruke su joj potamnele od sunca dok je čuvala ovce. Pa što nisu potamnele ruke Jelinki – to beše ime nove Knjaževe milosnice – koja se vucarala po planinčini, i po kiši i po suncu, s njenim hajdukom?! dodade Milica.
Pozvala je Simonetu da je nauči da piše i čita i da joj daje lekcije iz italijanskog i francuskog, nastavlja Milica. Knjaz joj je rekao da je tu hajdučicu zadržao kao milosnicu zato što je pismena i što mrndža stranske jezike. Veli sad Ćelo neće smeti da mu prećutkuje delove pisma koja mu nisu po volji. I veli da će mu Jelinka biti tumač kad mu dolaze stranci: biće im milije da im prevodi ona, a ne ona rugoba od Ćelavka, pa će stranci omekšati i lakše pristajati na ono što od njih Knjaz traži.
Usred razgovora upade u sobu Miličin muž.
Kako ulazi u kuću bez kucanja? izdra se Milica. Sto puta mu je rekla da se svuda u svetu, pre nego što se uđe u sobu, kuca. Ali tupavku to ne vredi govoriti.
Veli ovo je njegova kuća, pa što bi kucao?! pokuša da se opravda konjušar.
Nije njegova već njena, kaza Milica, a onda grubo: Što je došao?
Doneo joj gaće i košulje da ih opere, reče Miličin muž.
O, stoke! uzviknu Milica, pa se obrati Simoneti: Da li u Italiji žene peru muževima gaće i košulje?
Bogatije imaju sluškinje, kaza Simoneta.
Eto, neka vrati svoje usrane gaće, pa neka ih pere sam ili nađe sluškinju, izdra se Milica na muža. I zar mu nije rekla da takav, sav prljav, ne ulazi u kuću. Sva soba zasmrdi od konjske pišaće, pa joj ne vredi da dovede deset popova da je kade.
Voleo bi on da ne smrdi, ali šta će kad mora da spava u štali, jer mu rođena žena zabranjuje u kući, odgovori konjušar.
Dobro je što, jado jedan, ima sobičak u štali, jer i bez njega može ostati, reče mu Milica i naredi da se gubi iz kuće.
A kad konjušar ode, kaza Simoneti:
Ne bi se ona, pa makar je obesili o suvu krušku (pažnja čitaocu, to suvo drvo zapalo je u oku Valentinu odmah po dolasku u konak!) udala za konjušara, ali je poslušala Knjaza. Eto, rekao joj Knjaz, moraš, Milice, da imaš muža, nećeš valjda da rodiš kopile. I muž će da se brine o njoj ako se njemu, Knjazu, ne daj Bože, nešto desi. No, ona se nada da se Knjazu ništa neće desiti. I da će mu ona, ako mu rodi muško, ponovo omileti. Brzo će on izgustirati tu Turkinju. Da li je Jelinka bila Turkinja, to Simoneta nije saznala, a nije je ni zanimalo.
Na rastanku joj Milica pokloni čuturu rakije, zaslađene borovnicom.
Ti si, moj dragi Valentino, odmah potegao dva-tri gutljaja.
I pomislio si: nije čudo što žene u Srbiji piju rakiju. Ima nešto omamljujuće u tom – kako je govorila Baba Jegda – đavoljem piću.

BERBERIN MORA DA BATINA STARCA PROROKA

On je lud! ponavlja Berberin, trčkarajući za Valentinom. Moli ga kao Boga da ga spase od ludaka!
Ludak je Knjaz.
Eto, neka samo izmoli da ga Knjaz otpusti. Naći će Knjaz i boljeg i mlađeg berberina od njega. Da je znao šta ga čeka, u Srbiju nikad ne bi došao. Kakvo blago, kakvi novci – ništa od toga, ovde može samo da se poludi i glava da se izgubi, nastavlja, brzajući Berberin. Čeka ga žena u Zemunu sa dvoje dece, a Knjaz mu ne da otpust.
A zašto mu je žena otišla u Zemun? upita Valentino.
Nije mogla da podnese ove smrdljive primitivce. Toliko bazde na rakičinu i beli luk, da se od njihovog zadaha nekoliko puta onesvestila, objasni Berberin.
Obojica se popeše u Knjaževu kancelariju.
Je li kazao? upita Berberina Knjaz.
Nešto je kazao, ali to je kao da je jeo bunike! Starcu nisu sve koze na broju! odgovori Berberin.
Starac se samo pravi da je lud. Odsad će mu svakog jutra on, Berberin, udarati po trideset batina. Sve dok ne kaže razgovetno šta je rekao, a i ono što nije a misli! kaza Knjaz.
Starcu je duša u nosu, i on će od batina odapeti. Nije se on, Berberin, primio kod Knjaza da batina ljude već da ih brije! Pogotovo ne da bije sišavše s uma! Moli još jednom Knjaza da ga otpusti iz službe, žena mu se sa dvoje nejači muči oko stare i bolesne majke! reče Berberin.
Nek se muči kad joj je, budala, dozvolio da ode u Zemun. Babi ona ništa neće pomoći, ionako će crknuti. A njega je ostavila ovde da posti i da sam guli svoj krastavac, pa se zbog toga ispizmio na sav svet! Niko mu ne valja. Eto, otpustiće ga kad Starac kaže! kaza Knjaz.
Šta on ima sa Starcem prorokom? Nije njemu, Berberinu, Starac ništa skrivio! reče Berberin.
Nije! Ali kad već voli, on, svetski čovek koji brblja tolike jezike, da savetuje nepismene knjaževe kako treba vladati, eto mu: nek te svoje savete prikaže na delu. Neka natera Proroka lepim da progovori, reče Knjaz. I da mu do tančina protumači svoja buncanja.
Berberin izađe iz sobe vičući: „Kuku meni crnom!”
Tad Knjaz u nekoliko reči objasni doktoru Trubaru oko čega se spori sa Berberinom.
„Moj Latinče! Lasno je žvrljati slova po papiru i pesku. Papir se raspadne, pesak vetar rasprši. Ja moram da ih žvrljam kamdžijom po ljudskim leđima! A podlivi i tragovi od kamdžije ne brišu se lako”, zaključi Knjaz priču.

24.09.18

I kad pričamo priče drugima, mi ih u stvari pričamo sebi - napisao je Milisav Savić, poznati književnik, u svom novom romanu “Doktora Valentina trubara i sestre mu Simonide povest čudnovatih događaja u Srbiji” (“Agora”).

Krajem nedelje promovisane su dve njegove nove knjige. Pomenuti roman – svojevrstan književni lavirint sazdan od faktografije srpske istorije u kome se prepliću tri zagonetna narativa kao i pustolovina, ljubav, politika - i zbirka eseja, osvrta, sećanja, recenzija “Od Čampar bara do Kasine vladije” (“Raška škola”).

Razgovor s našim poznatim piscem rađen je nakon promocije u čijem neformalnom delu je zdušno govorio o Marini Abramović. Tačnije o umetnosti. Bio je, veli, u Firenci i video brojne njene bilborde, pokretna vozila sa velikim njenim slikama: “Kakav trijumf umetnosti u onom obilju raznih često i agresivnih reklama raznih firmi i proizvoda”, kaže na početku razgovora za “Blic”.

Na naslovnoj strani vašeg romana je slika freske na kojoj je lepa žena golog vrata...

- U našem fresko slikarstvu to je izuzetno redak, ako ne i jedini prizor žene kojoj je otkriven vrat. Umetnik, bez obzira na tadašnje kanone, nije odoleo lepoti. I ja ga razumem, a očigledno i podržavam. Ovo jeste roman o vlasti, ali i ljubavni. Ne znamo tačno ko je ona. Po jednima to bi mogla biti kneginja Milica, po drugima supruga onog ko je podigao manastir u kojem je freska, Ramaća kod Kragujevca, mada se ne zna tačno ko je to bio. Inače, na srpskim srednjovekovnim freskama ima žena koje nisu bile svetice.

Pišete o Srbiji knjaza Miloša, godini 1830. Roman o vlasti?

- Ali i Srbiji Vuka Karadžića. Baveći se istorijskim događajima, bavio sam se zapravo fenomenom vlasti, pitanjem zašto ljudi toliko vole vlast. Malo čemu ili malo kome čovek dopusti da ga menja, a vlasti se podaje celim bićem.

I zašto ljudi toliko vole vlast?

- Jedan moj junak, dramski stvaralac, ispevao je pesmu “Zašto knjaz voli vlast” i u njoj lepo kaže: Ko je na vlasti taj se slasti, ko je na vlasti taj se masti, ko je na vlasti taj ne mora krasti... Taj je dramatičar možda bio i Joakim Vujić. S druge strane te medalje je čudnovata privrženost onima na vlasti.

Jedna od istorijskih činjenica kojom se u romanu bavite je i sukob Vuka Karadžića i kneza Miloša...

- Ovaj roman govori i o Srbiji viđenoj očima stranaca. Jernej Kopitar je poslao svog čoveka koji zna srpski da istražuje narodnu poeziju, stvaralaštvo i on ide putem koji sam u jednoj drugoj knjizi nazvao – dolinom srpskih kraljeva. Nailazi na lepe stvari ali i na veoma ružne koje zove čudesa. Recimo, kad vidi šta radi knjaz Miloš, kako autokratski vlada, kako surovo kažnjava ljude.

Ima li paralele sa današnjim vremenom?

- Vlast je uvek aktuelna tema. Zapravo, nema dobre vlasti. Samo ima loše i one koja je kontrolisana od strane institucija, koja uvažava umne, relevantne ljude. Miloš je, znamo, vladao autokratski. Ali ovo nije eksplicitna kritika vlasti. Reč je o bavljenju fenomenom. Tom mom junaku, pripadniku romantizma, Miloš kaže, parafraziram, Bog živi u raju a tamo je dosadno, a u mom raju – koji može da bude i pakao a ja sam đavo - nije dosadno i uglavnom možeš sve što hoćeš.

Kako gledate na rašireno prihvatanje tog apsolutizma, pristanak na njega?

- Znamo iz istorije, a ima toga i u romanu, da je Vuk Karadžić kad je došao u sukob sa Milošem napisao, danas bismo rekli, otvoreno pismo u kome ga snažno kritikuje. Ali kako knjaz, za koga se zna da je bio nepismen, uzvraća Vuku. Tu se između ostalog, ako baš hoćete, vidi paralela sa našim vremenom. Kaže Miloš, opet parafraziram, misli Vuk da je pametan što me napao tim pismom, a sad ću ja da odgovorim. I onda pozove pisare i kaže; ajd da ga oblatimo. Da kažemo da je peder, da je ćopav, da je krao pare, da je antisrbin jer se oženio katolikinjom, da je protiv crkve i pravoslavlja jer je preveo Sveto pismo na govedarski jezik... I kaže Miloš – eto, Vuk misli da se pisanjem mogu rušiti vladari. Ne, pisanjem i rečima i vladari mogu njih da ruše. Dakle, mehanizam manipulacije pisanom rečju, danas bismo rekli medijima. Kad vladar učini da pisana reč i reč uopšte bude garant da će laž da caruje onda... Ali u romanu ja ne držim stranu ni jednom, a u životu u priči o manipulaciji imamo i strah i glad.

U knjizi “Od Čampar bara do Kasine vladije” pišete eseje o raznim piscima, ali i o cenzuri. Navodite da ste i sami bili cenzor kao urednik “Književnih novina”, “Književne reči”?

- Da, iako, kao što sam i napisao, mirne duše bih mogao da kažem da sam mnoge tekstove odbio iz estetskih uverenja. Mnogo je gora autocenzura. Sa tom cenzurom mi smo mogli da se nosimo; da prevarimo komitete, poturimo ideju... Moja generacija koja se borila protiv cenzure zastupala je stav da je književnost autonomna, da na nju ne mogu da se primenjuju zakoni politike. I bili smo uspešni. Međutim, to je sad promenjeno. Sad se sve tumači upravo sa ideoloških i političkih stanovišta. Bilo da se neko književno delo ocenjuje kao srpsko ili antisrpsko, ili pro odnosno anti feminističko, i da ne nabrajam, to su ideološki pristupi književnosti. Dakle, politika je pobedila. Ali kažem, gora je autocenzura. Kad je čovek uplašeno biće.

Naveli ste u knjizi i neke groteskne primere?

- Jedan od njih se odnosi na to da sam u “Književnoj reči” prvi put objavio delove romana “Ljudi sa četiri prsta” Miodraga Bulatovića, koji je bio, da to tako kažemo, zabranjen pisac. I u dogovoru s njim izbacivao sam neke rečenice. Kad je roman trebalo da izađe u BIGZ-u, oni su angažovali čak pet cenzora. Ispostavilo se da su one rečenice koje sam ja izbacivao ostale a neke sasvim druge izbačene.

Da li je veći cenzor partijska komisija ili zakoni kapitala?

- Lično mislim da sam umeo da se nosim sa partijskom cenzurom a sa ovom drugom ne. Zapravo, neverovatno... Danas, sa jedne strane postoji sloboda. Ti neki tekst ako neće da ga objavi jedan medij, hoće drugi, ako neće nijedan, možeš ga objaviti na društvenoj mreži ili okačiti na banderu. To je veliki pomak. Onda si i zbog bandere mogao u zatvor. Ali to što niko neće čitati taj tekst na banderi, a nisam siguran ni u medijima, e to je uticaj kapitala koji se ostvaruje i kroz centre moći koji su pisca i kritičku reč uopšte sabili u ćošak a preplavili prostor drugim frik vestima. To je ono kad knjaz kaže, e sad ću ja Vuku da pokažem...

U jednom eseju govorite i o položaju i riziku intelektualaca...

- Intelektualaca i individualaca koji su u stalnom kritičkom odnosu prema zvaničnoj ideologiji gotovo da više nema. Nekada su postojali. Pa u Evropi su se vlade tresle od toga šta će reći jedan Sartr ili Ernest Bloh. Danas je zatrt i pojam intelektualca koji može da uzdrma. Ali ja sam za to da uvek treba braniti i štititi kritičku misao bez obzira na javni diskurs. Kultura kojoj sam pripadao je cenila život. Danas nikog nije briga na primer za dva radnika koja su izgubila život na gradilištu “Beograda na vodi”. Možda sam naivan i neprilagođen, ali me nervira, recimo, kad pročitam u novinama da izbacuju iz stana nekoga ko je na ivici egzistencije zbog duga za struju, a sa druge strane znate da su ogromni dugovi za poreze najbogatijih ljudi, i nikom ništa. Nema reakcija. I da odem da demonstriram rekli bi: vidi ovu budalu, šta će ovde.

ZAŠTO PIŠEM

Na promociji ste zanimljivo govorili o tome zašto pišete?

- Na pitanje zašto jedan pisac piše ima mnogo odgovora. Neko zbog žene koju voli ili mrzi, neko da bi ušao u SANU pa ako ne uđe pljuje po toj instituciji, neko zbog NIN-ove nagrade... Pišu ljudi za jednog čitaoca, ili kao Milorad Pavić za još nerođenog čitaoca... Svako ko piše, ili bar velika većina, misli da piše najbolju književnost i ovi što pišu ljubiće i celofansku književnost. Što se mene tiče, rekao sam dve stvari; jednu ozbiljniju i drugu možda i pomalo prepotentnu. Pišem zato što se jedino u književnosti osećam slobodno. Na sve strane su pritisci i prisile, jedino u književnosti ne osećam teskobu. Sartr je govorio da samo slobodni ljudi pišu veliku književnost za slobodne ljude. Mislim da sam od početka, naravno uz osilacije, u kvalitativnom smislu pisao luksuznu, firmiranu književnost. Književnost koja komplimentira čitaocu da se nivo podrazumeva, književnost koja poštuje čitaoca.

01.09.19 Polja

Postmodernistička poetika, formirajući se, pre svega, u odnosu prema modernističkom nasleđu, ali i aktuelnim društveno-političkim i kulturnim kontekstima, pružiće najjasnije odgovore na pitanja predstavljanja prošlosti i pozicije pripovedača istoriografskog diskursa. „Postmoderno pismo istorije i književnosti naučilo nas je da su i istorija i fikcija diskursi“,1 odnosno, da istoriografski metod ne polaže pravo na „istinitost“ ništa više od književnosti, budući da se služi gotovo istovetnim sredstvima naracije. S druge strane, postmodernizam se suočava i sa pitanjem statusa samog pisca u okviru jednog književnog ostvarenja, budući da je još Rolan Bart proglasio smrt autora. Koncepcija imanentnog pristupa književnosti, u neku ruku, samog autora ostaviće po strani celokupnog kreativnog procesa, videći kreativni čin, pre svega, kao manifestaciju različitih društvenih struktura i delovanja određenih centara moći.
Predstavljanje prošlosti i status pripovedača/autora/pripovedanja biće platforme na kojima će svoju poetiku formirati poslednji roman Milisava Savića pod nazivom Doktora Valentina Trubara i sestre mu Simonete povest čudnovatih događaja u Srbiji. Vraćajući u srpsku književnost, postmodernistički modifikovanu, formu koja je već unutar samog romana definisana kao „pustolovno-ljubavna“ (14), za svoju prostornu i vremensku odrednicu uzeće Srbiju sa početka 19. veka. Gradeći priču kroz tipične elemente žanrovskog određenja – fantastiku i ljubav kao inicijalnu motivaciju, roman Milisava Savića, u skladu sa svojom postmodernističkom koncepcijom, odlazi korak dalje. Roman na osoben način pripoveda i u duhu parodijskog građenja istorijskih ličnosti, problema predstavljanja prošlosti, poetičkih razmatranja književnosti i naratološke igre, gradeći na taj način celinu koja zadobija semantiku univerzalne priče o vlasti u Srbiji, kao vekovima prenošenom obrascu.
Tematska okosnica ovog savremenog srpskog romana nesvakidašnjeg naslova i žanrovske strukture jeste putovanje Valentina Trubara, koji je „sin sveštenika iz sela Volčja Draga kraj Gorice, doktor filozofije, saradnik Jerneja Kopitara“ (11), a radnja je smeštena u godinu 1833. Na tragu srpske usmene tradicije, koncipirane na mitološkim predstavama i legendama, sa ciljem preispitivanja verodostojnosti motiva narodnih pesama, u potrazi za legendarnom crkvom Janjom i zakopanim blagom, Trubarovo putovanje biće izgrađeno kao splet istorijskih i kulturoloških prilika tadašnje Srbije, ali i prava riznica narodnih običaja i verovanja.
U postmodernističkoj poetici „stvarne figure prošlosti razvijaju se da bi svojim prisustvom potvrdile autentičnost fikcionalnog sveta”,2 što predstavlja i jednu od karakteristika Savićevog romana – istorijski relevantne ličnosti, poput kneza Miloša i njegove porodice, predstavljaju takođe junake romana. Ono što je ovde vrlo značajno jeste da je pripovedno najzastupljenija, istorijski potvrđena ličnost, Knjaz, portretisan eksplicitno parodijski.
Parodizacija, kao jedno od glavnih podrivajućih oružja postmodernističke poetike, u poslednjem romanu Milisava Savića, osim što predstavlja poetičku formu gledanja na istoriju, čini i polaznu tačku za daleko širi okvir. Naime, posmatrajući način na koji je Knjaz parodijski koncipiran, najznačajnija ličnost početka 19. veka izrasta u žižnu tačku preplitanja običaja i narodnih verovanja. Tako parodijski modus portretisanja lika pruža široki uvid u srpsko etnološko nasleđe u obliku verovanja, običaja i legendi:
Tada Knjaz shvati da se te noći s njim poigravao đavo. Od tada je Knjaz nepoverljiv prema lepim ženama. Traži od Ušonje da proveri da li svaka nova milosnica ima mladež na telu. Ukoliko ima, neće da je dotakne pa da je vila. (99)
A kako kazniti devojku ili ženu koja se smešala sa medvedom?, upita Dramatist.
Ako rodi diva-međedovića, koji može pomoći Knjazu u borbi sa Turcima, onda je treba nagraditi, kaza Ušonja. (...) A šta ako se taj div-međedović odmetne u šumu i povede, sa hajducima bunu protiv Knjaza? (...) I devojku koja se smeša sa medvedom treba kazniti.
U pravu je Berberin: svet će nam se smejati ako se pročuje da nam devojke jašu medvedi, kaza Knjaz (...). Donošenje zakona, suđenja, postupci vladara Srbije, parodirani, imaće u svojoj osnovi duboko ukorenjene srpske narodne običaje i verovanja. Na taj način, celokupna državnost, u drugoj semantičkoj ravni, počivaće na iskonskoj narodnoj tradiciji. Imajući sveobuhvatnu perspektivu, roman nam osim toga u naznakama iznosi i najvažnije stavove u pogledu diskursne verodostojnosti događaja. Književna reč, kao ni istorijska, ne otkriva istinu („Ako Latin misli da pisana reč otkriva istinu, grdno se vara. Istinu, ukoliko postoji, zna samo Bog“, 92) Međutim, stvarajući nove svetove, gradeći jednu novu stvarnost, književnost postaje Istina sama („Kako može da vidi planinu za koju mu kažu da ne postoji?, prekide ga Valentino. Postoji, reče Slepac. Čim o njoj peva“, 164). Stoga, pisana reč, istorijski dokument, za poetiku romana ne čine autoritet pri predstavljanju prošlosti, a ako takav autoritet negde postoji, javlja se u književnosti, budući da, gradeći nove svetove, književna reč gradi i svoju Istinu.
I čitava građa za radnju romana, iako predstavljena kao relevantna i istorijski verodostojna uvođenjem potvrđenih ličnosti klasične istoriografije, toponima i događaja, za svoj predložak nema dokumentarnu građu:
U arhivi se ne čuva nikakav rukopis doktora Trubara o njegovom boravku u Srbiji. Nema ni traga od pisama, čitaocu već poznatih, naslovljenih na Kopitara i nepoznatu žensku osobu, a nikad poslatih iz Srbije.
Gradeći jednu strukturu simbola i manifestacija narodnih verovanja i tradicije, putovanje doktora Trubara po „Starom Vlahu“ doneće široki zamah predstavljanja srpske kulturne baštine, kroz opis, pre svega, manastira i dragocenog umetničkog blaga u vidu freskoslikarstva. Obilazeći srpske manastire, na tragu mitološke crkve Janje, Trubarovo putovanje doneće značajne podatke kao afirmaciju srpske kulturne tradicije. Osim toga, umetnički aspekt freskoslikarstva biće propraćen i istorijskim segmentima, zaokružujući autorove intencije o punoći i sveobuhvatnom pristupu srpskoj istoriji:
Srbiju ne krase samo prirodne lepote, već i umetničke. Srpski manastiri nisu monumentalni kao italijanski, ali je njihovo slikarstvo bolje od onog koje se u to vreme stvara po Evropi.
U manastiru Gradac, bez krova i kubeta, Valentino i Uroš zaustavljaju se ispred freske najmoćnijeg srpskog cara, Dušana, sa ženom i sinom. Sin je između cara i carice, možda je neku godinu stariji od Uroša. (...) Bio je poslednji srpski car. Zvali su ga Nejaki. Srbija se pod njegovom vlašću raspala, tako da su je Turci lako osvojili, kaza Valentino. (122) U okvirima romana Doktora Valentina Trubara i sestre mu Simonete povest čudnovatih događaja u Srbiji Milisava Savića, koji za jednu od uporišnih tačaka ima narodnu tradiciju, njenu afirmaciju i sveprisutno prožimanje sa bićem srpskog naroda, posebno mesto ima usmena književnost. Narodna pesma i usmena tradicija u okvirima srpske kulture afirmiše se i kao temelj opstanka srpskoga naroda („Pravo je čudo kako su Srbi preživeli i opstali kao narod. Možda zahvaljujući tome što i u takvim vremenima nisu prestali da pevaju“, 28). Sagledano iz vizure učenog čoveka, doktora Valentina, stvaralaštvo srpskog narodnog genija u poređenju sa evropskim tokovima tadašnje književnosti biće vrednovano kao umetnost najviših dometa:
Eto, jednostavne a velike poezije, nastale iz srca nepismenih seljaka, koja bez mnogo okolišanja i kinđurenja opisuje zadovoljan povratak sa kolektivnog rada, pomislićeš. (18) Ne čudi što Kosovka devojka jadikuje za takvim junacima kao nesuđenim draganima. I što se ona zavetuje i mrtvima. Srbi pre Bajrona i Getea pevaju o ljubavi za mrtvog dragog ili dragu kao najvećoj. (115) Roman čini i značajan materijal za spoznavanje običaja i obreda duboko ukorenjenih u društveni i kulturni život Srba. Pripovedajući ritualne događaje vezane za srpsko selo, roman donosi i racionalni, praktični aspekt. Tako uvođenjem motiva „strndžanja“ u radnju romana saznajemo i racionalne razloge skrivene iza ovog običaja:
Očigledno je da običaj ne služi samo igri i zabavi, već i upoznavanju budućeg partnera. Tako da mladi u brak stupaju pripremljeni i prva bračna noć pretvara se u uživanje, smatra doktor Trubar.
Naratološki aspekti romana čine možda i najinteresantniji i, sa strane razmatranja poetike, najznačajniji segment Savićevog ostvarenja. Budući da predstavlja delo zrele postmodernističke poetike, koja je suočena i sa piscem kao „sakupljačem“, priređivačem dokumentarne građe, što je bio slučaj ranijih postmodernističkih faza, roman Milisava Savića na osoben način pružiće poetički eksplicitan odgovor, oličen u vidu originalnih naratoloških postupaka.
Naime, pripovedanje u romanu predstavlja čitavu jednu strukturu prožimanja, preplitanja, ukrštanja i preklapanja, kako narativnih perspektiva, tako i pripovednih glasova i instanci pripovedanja, gotovo sve u istom narativnom nivou, u jednoj liniji pripovedanja.
Naracija je usmerena iz perspektive glavnog junaka romana – doktora Trubara, koji predstavlja, ako se poslužimo naratološkom terminologijom, fokalizatora naracije, onoga koji vidi. On je, međutim, iako glavni junak, odnosno onaj čija perspektiva u najvećem delu određuju način pripovedanja, ujedno i onaj koji je fokalizovan, posmatran, a samim tim – samo još jedna ličnost koju će voditi priča, čime se pripovedanje sâmo ukazuje kao najviša instanca:
Raduje te još jedna činjenica! Srbiju ćeš videti svojim očima, očima stranca, a tebe ću posmatrati ja, tvoj pripovedač, koji je u neku ruku tvoj domaćin.
Razlika između mene i mog junaka je što ja znam, ili slutim, kako će se razvijati ova priča. Moj junak ne vodi ovu priču, ona vodi njega.
Priča koju recipijent saznaje ispripovedana je iz glasa jednog pripovedača, koji čini deo fiktivnog sveta, bivajući pritom nevidljiv, što nije naratološka neobičnost u okvirima srpske književne tradicije. Ono što pak čini iskorak jeste eksplicitno promišljanje svoga statusa od strane pripovedača, načina pripovedanja, ali i svoje interakcije i suživota sa – piscem.
Dakle, status prisustva pripovedača više je nego jasno predočen, njegova uloga u kreiranju fiktivnog sveta jasna, a implicitna nevidljiva prisutnost tradicionalnog diskursa podrivena jasnim markiranjem takvog statusa: „I ova priča je Simonetina. Ili moja, svejedno, jer sam ja, kao pripovedač, iako nepozvan, otišao u tu posetu. Naravno, nevidljiv, krijući se iza Simonetinih leđa“
Odredivši, dakle, sebe kao nevidljivo, „bespolno biće“ (244), status pripovedača, a samim tim i njegovog pripovedanja definisano je kao fluidna spona između junaka romana i njegovog pisca. Osim toga, pripovedač će se javiti kroz dve figure: bezimenog pripovedača i pripovedača Tedalda. Bezimeni pripovedač vodiće priču kao nevidljiva pripovedna instanca, dok će Tedaldo biti predočen kao ličnost koju Trubar sreće u Zemunskom karantinu, donevši više podataka i preciznijih činjenica. Oba pripovedača, međutim, činiće jednu pripovednu figuru, jedan narativni nivo, jednu ličnost („A moguće je da sam ti i ja, tvoj pripovedač, bio negde u podsvesti. (...) Samo jednom sam ti se – a da to ti nisi znao – predstavio kao stvarno ljudsko biće: u karantinu u Zemunu“, 25).
S jedne strane, pripovedač komunicira sa Valentinom, junakom koji sam ne dobija pripovednu reč: „Mi ćemo se, dragi Valentino, za pola sata sresti u karantinu u Zemunu.“ Junak fikcionalnog sveta romana dobija učešće u odluci pri izboru načina pripovedanja: „Ti mi, dragi Valentino, šapućeš da skrenem pažnju čitaocima na važnost ovog detalja za dalju priču, i ja to činim“ (27).
S druge strane, markiranje pisca, „čije se ime nalazi na koricama ove knjige“ (13), uvešće samog autora, Milisava Savića, u fiktivni svet romana sa početka devetnaestog veka. Autor romana, Milisav Savić, koji će Trubarovo putovanje napisati i to „na srpskom!“ (13) i sam će komunicirati sa pripovedačem i, jednako kao i Valentino, junak romana, uticati na pripovedačeve narativne tokove i postupke: „Tvoj pripovedač te, dragi Valentino, po nagovoru pisca ove povesti, odvaja od Simonete i Božane i vodi ispod razrušene kupole“ (118–119) Pisac je, dakle, deo priče, a „čim je smešten u ovu priču, i on postaje njen junak, fiktivan“ (243), čime je do krajnjih granica ukinuta svaka podela narativnih instanci, pripovednih nivoa i vremenskih linija.
Detaljna analiza mreže sveopšteg preplitanja pripovednih perspektiva, vremena i narativnih nivoa, prožetosti glasova pisca, junaka i pripovedača, prevazilazi zadatke i obim ovoga teksta. Markiranje naratoloških postupaka Milisava Savića u najopštijim crtama svedoči o ukidanju svake jasne omeđenosti i svake čvrsto utvrđene naratološke kategorije tradicionalnog dikursa. S druge strane, pisac nije postmodernistički priređivač građe, budući da svedočanstva o Trubarovom putovanju ne postoje, već je ravnopravna ličnost romana, gde se nište granice stvarnosti i fikcije, pripovednog glasa i autorstva, što donosi svojevrsnu afirmaciju čina stvaranja i pripovedanja, vraćajući na velika vrata u književnost samu Priču.
Značajnu tačku romana predstavlja i osvrt na karakteristike vladavine kneza Miloša. Samovolja, vlast zasnovana na širenju straha i tiraniji, jedna je od najmarkantnijih crta u portretisanju istorijskog Knjaza: „Knjaz neće još dugo vladati. I ne treba da vlada, jer je nametnuo kuluke gore nego Turci. Niko više nije siguran ni za svoje imanje ni za svoj život“ (64).
U tom kontekstu, kroz temu Knjaževe vlasti, roman dobija univerzalni kontekst, pa se sada i „čudnovati događaji u Srbiji“ ukazuju kao jasna metafora i opšte pravilo, koje samo sa drugim vremenom dobija drugi oblik, ime i ruho: I njemu, piscu, često pada na pamet da se okane priče i siđe dole (a pod „dole“ misli, valjda na Knjaževu prestonicu) i pokuša da se, kao hajduk Gica, pridruži pobuni protiv onih koji su od ovog sveta sebi napravili raj, a većini pakao. Znao je on dobro da se loša vlast ne obara lepim rečima već motkom, metkom i vešalima, onim istim sredstvima kojima se i sama obilato i preko mere služi. (251)
Koncipirajući svoj roman na platformama tradicije, narodne baštine i srpske srednjovekovne arhitekture i slikarstva, prolazeći običaje, verovanja i društvene odnose unutar srpskog naroda sa početka 19. veka, autor u svom poslednjem u nizu ostvarenju donosi jednu sveobuhvatnu sliku bića srpskog naroda. Tako jedno savremeno delo neobičnog naslova i žanrovske koncepcije izrasta u pravu riznicu i materijal za sagledavanje vaskolike kulture Srba. S druge strane, naratološka igra, mreža preplitanja narativnih instanci i uvođenje pisca, samog Milisava Savića, u fiktivni svet dela, kao ravnopravnog junaka pripovesti, iznedriće jedno delo afirmisanja pripovedača, priče kao takve i kreativnog čina kao bića književnosti.
Dotakavši se i aktuelnog trenutka i promišljajući svoj položaj pisca, suočenog sa vlastima, koje sa svakim novim vremenom jedino menjaju svoje ruho, roman Doktora Valentina Trubara i sestre mu Simonete povest čudnovatih događaja u Srbiji predstavlja metaforu obrasca vekovima nepromenjenog života u Srbiji.
Ivana Z. Tanasijević