01.01.00
Vreme
31.03.1999.
Književnost: Prepiska Ajnštajna i Mileve Marić
Dnevnik jedne ljubavi
Zbirka od pedeset četiri pisma Alberta Ajnštajna i Mileve Marić ("Ljubavna pisma 1897-1903", Matica Srpska, 1998) neće nas uveriti da je mladi naučnik svoju suprugu posmatrao na isti način kao njegova majka. Iako starija četiri godine, i pri tom hroma, Mileva će ispuniti sve zahteve koje Ajnštajnova majka pred nju postavlja kao izazov
"Ona je jedna knjiga kao i ti - a tebi treba žena". Ovim je rečima Paulina Ajnštajn, mati Alberta Ajnštajna, pokušala da odgovori svog sina od braka sa Milevom Marić. Do nas one stižu posredno, preko Ajnštajnovog pisma Milevi, poslatog iz švajcarskog gradića Melhtala najverovatnije 29. jula 1900. Citirane su, pripisane majci, a nije isključeno i da ih je Albert izmislio kako bi nju ocrnio a sebe predstavio kao heroja koji se rve sa autoritetima i žrtvu neizmerne ljudske gluposti; možda je tim rečima želeo, isto tako, da indirektno da kompliment Milevi. U motive pošiljaoca/pisca da svoj svet podesi pismu/tekstu i primaocu/čitaocu teško je proniknuti, ali je bar jasno da sa izvesnom dozom "prilagođavanja" uvek moramo računati. Čak i da su autentično prenesene, te reči o ženi i knjizi ne pripadaju ljubavnicima koji pisma pišu, već pogledu sa strane, jednom iskošenom pogledu, iskošenom čitanju jedne ljubavi. Upravo stoga što, navodno, dolaze od trećeg, one mogu da ocrtaju ljubavnike, da imenuju njihov odnos; mogu da se uzmu kao nagoveštaj jake zaljubljenosti, kratkotrajne strasti i bračnog brodoloma.
DETALJI: Zbirka od pedeset četiri pisma Alberta Ajnštajna i Mileve Marić ("Ljubavna pisma 1897-1903", Matica Srpska, 1998) neće nas uveriti da je mladi naučnik svoju suprugu posmatrao na isti način kao njegova majka. Iako starija četiri godine, i pri tom hroma, Mileva će ispuniti sve zahteve koje Ajnštajnova majka pred nju postavlja kao izazov time što je trpa među "knjige" - podariće svom muškarcu seksualni užitak i moralnu podršku, roditi mu troje dece, od kojih je jedno upravo "dete ljubavi". Ajnštajn je Milevu zvao "lutkicom" (Doxerl), videći u njoj ženstvenost, umilnost, prijatnost, odanost, pokoravanje. To biće on voli upravo zato što je slično njemu (u jednom od pisama sebe i nju naziva dvema "crnim dušama"), zato što deli sve njegove strasti i užitke, od nauke do kafenisanja i jedenja viršli. Verovatno su takvi detalji, koji izjednačavaju sve obične i "neobične" smrtnike u "suviše ljudskim" navikama i sklonostima, doprineli da četiri stotine pisama Alberta Ajnštajna na aukciji u Njujorku bude prodato za 900.000 dolara - po ceni dvostruko većoj od one koja je plaćena za rukopis teorije relativnosti. Pisamce iz 1914, u kome Ajnštajn obaveštava suprugu (koja više nije Dokserl) da od njega ne sme očekivati izlive osećanja, već da je dužna da izađe iz spavaće ili radne sobe čim joj on to naloži, prodato je za dvadeset hiljada dolara! Ali, zanimljivo je da su najveću cenu (gledano i apsolutno i relativno) ipak postigla ljubavna pisma Milevi sabrana u ovoj knjizi - 43 pisma prodata su za skoro pola miliona dolara. To su pisma u kojima je ona "lutkica" i "knjiga", Ja nađeno u Drugom, obećanje tela i potpunosti za kojima se žudi, ali i obećanje umnog prosvetljenja. "Kada tebe nema, osećam se nekako kao da nedostaje deo mene, kao da to nisam ja", napisaće Ajnštajn u avgustu 1900, opet iz Melhtala, gde letuje sa roditeljima. Nekoliko dana docnije, iz Ciriha, napisaće: "Bez tebe mi nedostaje samopouzdanja, bez tebe ne osećam želju za radom, niti se radujem životu - ukratko, bez tebe moj život nije život." Milevina odsutnost je odsustvo knjige, želje za saznanjem. I ne samo to: njenom odsutnošću se zamalo zaboravlja identitet (kao da to nisam ja) i ukida život (moj život nije život).
TRAG: Pisma objavljena u izdanju Matice srpske obuhvataju period njihovog života u kojem je ljubav bila najjača, a iskušenja najteža - od 1897, kad su se Ajnštajn i Marićeva upoznali u Cirihu u Saveznoj tehničkoj visokoj školi, do 1903, prve godine njihovog braka. Pisana su iz Hajdelberga, Ciriha, Milana (gde su živeli Ajnštajnovi roditelji), Kaća (Milevinog rodnog mesta), ali i iz nekolikih švajcarskih gradova u kojima je Ajnštajn radio kao profesor ili pak letovao sa porodicom - jedan od njih je i Melhtal, u kome je leta 1900. bio toliko zaljubljen. Ta se pisma smatraju značajnim izvorom informacija o Ajnštajnovom životu pre legendarne 1905, dragocenom građom za sliku zaljubljenog mladića koji je na početku životnih iskušenja. Ovaj mladić je otac vanbračnog deteta, devojčice Lizerl, o čijem se postojanju do pre desetak godina nije ni slutilo. Devojčica je data na usvajanje i tako joj se zameo svaki trag, a pisma iz pomenutog perioda jedini su dokaz o njenom postojanju. Već godine 1903. Mileva nosi dete koje će biti zakonito. Međutim, Lizerl nastavlja da postoji u jeziku, opstaje kao figura očevog govora. U pismu iz Berna, pisanom septembra 1903, Ajnštajn piše: "Draga Dokserl, ni najmanje se ne ljutim što sirota Dokserl leže novo pilence. Zapravo, srećan sam zbog toga i već sam malo razmišljao zašto to ne bi bila nova Lizerl. Na kraju krajeva, ne treba ti uskraćivati ono na šta ima pravo svaka žena." Kao da su Dokserl kojoj Ajnštajn piše i Dokserl koja nosi njegovo dete dve različite osobe. I jesu: Ajnštajn piše svojoj "knjizi", svojoj željenoj istini, obraća se njoj, a ne majci-kvočki koja je negde daleko, čak u trećem licu. "Uskraćivanje" je, dakako, omaška u govoru koja odaje sudbinu deteta: Lizerl će biti usvojena zato što nije trebalo da se rodi, iako je, po očevim rečima, imala pravo na to.
Ajnštajnova i Milevina prepiska nije zanimljiva samo kao "dnevnik jedne ljubavi", nego i kao portret "dečka koji obećava". Ona ne prati samo rast i zrenje jedne ljubavi, nego i "kretanja u karijeri" slavnog fizičara. U uzbudljivom putovanju kroz nju čitaocu će od velike pomoći biti i instruktivan predgovor priređivača Jirgena Rena i Roberta Šulmana, koji su 1992. ovu prepisku objavili u izdanju prinstonskog univerziteta.
Vladislava Gordić
