Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. 06. 1831 – Beograd, 4. 11. 1908), književnik. Između 1845. i 1850. završio je bogosloviju, a od 1850. do 1899. bio je državni činovnik. Upravnik Narodne biblioteke postao je 1886. Bio je jedan od osnivača Društva srpske slovesnosti i Srpske književne zadruge. Neko vreme je bio sekretar, pa predsednik Srpske kraljevske akademije (1896–1899). Bio je član AN u Petrogradu od 1877, JAZU od 1879. Takođe je bio predsednik Čupićeve i Kolarčeve zadužbine. Obrazovao se ponajviše sam. U politici je bio konzervativac i jedan od osnivača Napredne stranke.
Objavio je čitav niz pedagoških spisa, naročito dok je uređivao list Školu (1868–1876), ali je i u tome bio samouk. Najpoznatiji radovi iz istroiografije su mu Knez Miloš u pričama i Karađorđe u govoru i tvoru, a u ovoj oblasti najznačajnije delo je Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba, gde je obradio oko 180 biografija poznatih srpskih naučnika, kulturnih radnika i znamenitih istorijskih ličnosti.
Kneževina Srbija (1876) i dodatak Kraljevina Srbija (1884) su istorijsko-geografska dela gde je dat prikaz cele ondašnje Srbije sa topografskim podacima, opisom starina i lokalnih predanja. Tu je sabrano obilje materijala danas dragocenog za istoriju, istorijsku geografiju i etnologiju. Kneževina Srbija, po obimu materijala koji je sakupljen u njoj, predstavlja jedno od najznačajnijih srpskih naučnih dela u 19. veku.
