Jedno davno putovanje u Pećku patrijaršiju
Pred samoj Peći stiže nas grdna svita i pratnja.
Napred iđaše jedan brkat, na dobrom konju, Arnautin sa obrnutom naopačke kožušinom, za njim dvojica drugih, pa dva Srba, pa kaluđer u turskom odelu, sav umotan i zavijen naoružan, takođe, od glave do pete, a za njim još trojica naoružanih. Mi se sklonismo sili s puta, držeći da su nekakvi Turci. Onaj napred, jašući Arnautin, pozna da smo raja, svrnu s puta i zapita: „Hoćete li u Patrijaršiju?“ Mi rekosmo da hoćemo a on otrča i javi igumanu, onom za kog držasmo da je paša ili dervišina neka. Ovaj, Arnautin, gledeći na naše bisage pune vreća, valjda je mislio da su to sve sami prilozi. Naš kaluđer mahnu rukom i mi okupismo naše male konje za njima.
Sad besmo i veseli što u ovo doba stigosmo ovde. Arnautin kaluđerov dođe našem i pošto porazgovaraše, reče da ovaj naš dođe u Patrijaršiju, a mi pravo da gonimo s njima. U putu rekosmo da smo zugrafi (živopisac) i da posla tražimo. I da se nismo predstavili kao ovako važno lice, opet samo kad u manastir idemo, dosta je da nas prime kako treba, osobito gledajući na naše torbe pune vrećica našeg momka. U celoj Pravoj Srbiji, a možda i srpstvu, nema ovako valjanih ljudi kao što su dva predstavnika ovog manastira – otac Rafajil i otac Maksim. Idući bez ikakvog govora, počnemo ulaziti u palanku Peć, kroz koju na sve strane žubori i huji valovita, studena, brza i bistra Bistrica pećka.
Naši konjčići sa velikim, ugojenim i dobrim konjima manastirskim nisu mogli da idu i stoga se ceo karavan manastirski neprestano zaustavljao i očekivao nas. Mi nismo znali zašto se to čini, ali čim smo nastupili sve kroz krajnje ulice pećke, osula se strašna grdnja, psovka i bacanje kamenja i blata za nama ne samo od dece oba pola, nego i već od odraslih mladića, pa čak i bula! Mi smo prolazili kao kroz šibu neku i osim bacanja za nama i čestog udaranja našeg svekolikog karavana, orilo se i s jedne i druge strane ulice, u stihovima ova pesmica:
„Pop, pop, trnokop,
Me sindžir,
Me konop.
Inja dinja,
Pop svinja.“
(što će reći: Pop, pop, trnokop, na sinđir (a konopac) da ga obese, inja dinja, pop je svinja.)
Tek bi se ova divna pesmica svršila, a nastupila bi opet ova:
„Škja, škja, poprda,
Moren nanen,
Ćit ka
Mjeren škja
Viren bir,
Bar uh put,
Škja ora mut.“
(a to sve znači: Slavenine, poprda, nesrećna ti majka što te ima, obesite Škjava (Slovena Srbina) na slamku od trave. Trava se prekide, Škjav propade u prohod).
A sada evo nas da kažemo koju o našoj prvo Patrijaršiji, pa Arhiepiskopiji, a kasnije Patrijaršiji srpskoj. Na divnom je i prekrasnom mestu naša prastara Arhiepiskopija, ili Patrijaršija, samo srpske zemlje od Sv. Save pa do Dušana, a od ovog Patrijaršija svih zemalja od Italije pa do Carigrada i u svoj Maloj Rusiji i Krimu, sve do cara Lazara, od ovog opet samo srp. zemlje, sa raznim titulama, no bez vlasti drugih, pa sve do 1765. god., a sada sao prosti i dosta siromašan i ubog manastir Svetoga Arsenija. On je baš na samom ždrelu planinskom, kroz koje se probija prekrasna, brza, bistra, studena i večno žuboreća, hučeća i valasajući se Bistrica pećka, takoreći, on je u samim ustima ovoga ždrela.
Manastir za sad ima 7 kaluđera, među kojima je i jedan propagandist bugarski. Tako ima i dovoljan broj posluge, ali se ova, kao i svuda po ovdašnjim manastirima, mahom sastoji iz suludastih ljudi, koji celog svog veka žive pri manastirima kao njihove prisluge, pa kao takve i odlaze sa ovog na onaj svet.
Kad rekosmo bugarski propagandist, onda nam ovde valja samo napomenuti, a na svom mestu ukratko kazati, to da su bugarski fanatici nudili ovom manastiru 800 duk. ces. god. pomoći i da o svom trošku podignu školu, u kojoj bi se, o trošku komiteta njihovog sem knjiga, plate učiteljima i ostalog, izdržavalo po 60 đaka. Vlasti su turske i same nagonile sv. oce, da to prime i usvoje, ali oni ne htedoše da prodaju svoju srpsku narodnost bugarskoj. Tako sada nemaju nikakve škole.
Strašna se nasilja čine ovom manastiru ne samo od razbojnika, od kojih brani manastir vojvoda iz Rugove, beg, koji sedi u kuli nad kapijom, nego i od samih vlasti. Nema petka kad posle podne ne dođe ceo pećki savet sa svim znatnijim hodžama i starešinama gozbe radi u manastir, pa bio taj dan praznik ili ne, bilo u manastiru naroda ili ne, njega se to ništa ne tiče. Sa savetom dođu i učitelj, velike hodže, starešine i ostali. Oni zauzmu najbolje ćelije, a manastir ih mora o svom trošku, bez ikakve naknade, častiti i posluživati. Što sami pojedu cicvara, alvi, pilava i pečenih jaganjaca ni po jadi, no po koliko pojede njihova posluga i kavazi (žandari) kojih se nabere i nakupi po 15-20 lica jer nijedan znatniji Turčin, a kamoli da najniža turska vašljiva vlast, ne ide bez velike svite.
Sve bi ovo manastir trpeo i pretrpeo, ali ima zlo koje skrnavi i svetinju njegovu i odbija poklonike i priloženike. Za ovo sve zna i sam sultan, pa se baš naročito i sa predračunima tako čini. Zlo se to sastoji u tome što ta vlast i taj predstavnik turskog sultana, turskog obrazovanja i prosvete, dovodi po gomilu plesača koji igraju, padaju gospodi turskoj nazatke u krila itd. Osim toga, i ostala se nasilja čine, kao što ćemo niže navesti, gde su po našem odlasku hoteći ubiti igumana, ubili jednog Pećanina, prebili iz puške jednom kaluđeru ruku na reci Miruši itd.
U sadašnjoj Patrijaršiji ima još svega 123 koje cele, a koje rasute i upola istrurile knjige. One su većinom, do našeg dolaska, stajale u kosturnici, te su stoga jako osakaćene. Među ono malo njih od kože, neke su tako bile u vlazi istrurile da izgledaju kao pihtije, a zaudarale su na mrcinu ljudsku jer su među neistrulilim kako valja kostima ljudskim bile. Mi smo i te pihtije, umesto knjiga, izneli na sunce božije da se osuše pa što se bilo upihtijalo, odvojili smo od onog što je još sačuvalo stari srpski izgled na koži pisane knjige. Imali smo isuviše opasna, po zdravlje i odveć gadna, posla u kome nam je pomogao valjani i prečasni otac iguman, neprestano rigajući. On je odmah poručio orman i smestio ih sve u ovaj. Ovde su trpane ove knjige od pre valjda 100 i 200 god. i slabo su se između kostiju i lobanja ljudskih videle.
Što je bilo znatnijih i valjanijih knjiga, razvukli su ih razni posetioci, a od dolaska g. Giljferdinga (ruski konzul u Sarajevu – prim. ur.), nekog francuskog konzula i još jednog brata Rusa pre 65 godina, kao i Verkovića, vukli su ih sveštenici i razvlačili ih i svetovni ljudi misleći da su i ti ostaci od neprocenjive vrednosti. Na jednoj knjizi piše koliko ih je odneo g. Giljferding, kažu monasi 25 najodabranijih celih najstarijih, mahom istorijskih, knjiga, ali da ih opet vrati, a on je svojeručno napisao i svojim pečatom utvrdio ovo što ide: „Primio sam ih Pećke slaveno-srbske patrijaršije šest knjiga (jedno Evangelije, jedan prolog, tri zbornika i jednu knjigu sa grčkim stihovima) za dar Carskoj ruskoj biblioteci u Peterburgu 28. julija 1857. Godine, Carsko ruski konzul sarajevski Aleksander Feodorović Giljferding“. Spram potpisa imena stoji i pečat konzulski. Sve su ove knjige imale i godine kad su pisane i nijedna nije imala manje od 680 god., kao što kažu sv. oci. Svi su zbornici bile same istorije, takođe stare, a sve knjige pisane su na koži. Nama je drago što ih je naš brat Rus odneo, jer tako neće propasti, naštampaće se i obelodaniti ma kad, iako je bliži bio Beograd od Sv. Petrograda.
Pokazali su nam još jednu priznanicu bivšeg srpskog, a sada svih naroda (naročito bugarskog i po radu turskog), a najmanje i skoro nimalo srpskog, starinara g. Stefana Verkovića koja glasi ovako: „Ja dolepotpisati primam od Pećke patrijaršije jednu staru knjigu, zvanu „Psaltiku“, na kraju koje ima prevezan jedan list od kože glagolitičeski pisan, za poslugu, pak da se posle povrati, sirječ za porob (tako) Društva srpske slovesnosti u Beogradu. U Peći 29. avgusta 1857. god. Stefan I. Berković, starinar serbski.“ Da li je naše društvo, ili ne, odista primilo tu knjigu ne znamo, a i ne tiče nas se ta stvar bog zna koliko. Samo je ovo činjenica da se u Patrijaršiji srpskoj upropastiše sva tri kaluđera, koja su se tu zadesila, kad im ove priznanice pročitasmo, jer je g. Giljferding odneo više no što je zapisao knjiga i to da ih vrati, osim 5 poklona, a g. Verković odneo dve ogromne i prastare knjige, te nas zamoliše da se obelodane sa potpisom priznanice g. Verkovića.
Oni svi rekoše, a jedan se i potpisa u ime svih, ovako „Da je g. starinar serbski odneo dve ogromne knjige pisane na koži sa godinama, koje je i g. Giljferding bio izabrao da nosi, a ovi su sakrili, te ih tako, tobože, zaboravio. Od ovih je jedna odista ogromna „Psaltika“, a druga je još veća i deblja sva pisana glagolskim slovima. Ovo svedoči u Peći 30. juna 1870. god. iguman i domaćin Đ. Rafaido Tonić.“ Kaluđeri su se još više zaprepastili ovim postupkom što su oba ova lica napisali svoje priznanice na koricama jedne štampane knjige, što ih nisu ni čitali, a i ko bi sumnjao kad je, kažu, g. Giljferding konzul, a g. Verković sa ispravom Srpskog učenog društva i g. ministra prosvete, potvrđenim državnim pečatima, da mu se starine izdaju. Biće valjda da je ova srpska glagolska knjiga, kojoj je po predanju 995 god., propala za srpstvo.
