Kapitalistički realizam : ima li alternative?

08.07.22

Peščanik.

Bilo bi bolje da je umesto knjige Kapitalistički realizam. Ima li alternative, u prevodu Relje Bobića, Fakultet za medije i komunikaciju objavio biografiju njenog autora Marka Fishera. Samo što te biografije nema: niko još nije seo da je napiše. Najbliže njoj bili bi možda transkripti posthumno objavljenih Fisherovih predavanja na Goldsmiths koledžu Univerziteta u Londonu pod naslovom Postcapitalist Desire: The Final Lectures. I u tim predavanjima o postkapitalističkoj čežnji iz 2016, održanim 7 godina posle objavljivanja Kapitalističkog realizma, Fisher elaborira svoju osnovnu ideju iz 2009: „Kapitalistički realizam, kako ga ja razumem, ne može biti ograničen na polje umetnosti ili kvazipropagandistički način na koji funkcioniše advertajzing. On je više kao sveprožimajuća atmosfera, koja uslovljava ne samo produkciju kulture već i regulaciju rada i obrazovanja, i figurira kao nevidljiva barijera koja pritvara mišljenje i akciju.“

Blizu (auto)biografije su i eseji iz Fisherove knjige Ghosts of My Life: Writings on Depression, Hauntology and Lost Futures (2014). Fisher je 2017, u 48. godini, sam sebi oduzeo život pošto je dugo bolovao od depresije. U nekim esejima iz knjige iz 2014. on govori o tom iskustvu depresije, a samu depresiju objašnjava kao posledicu okrutnih političkih i ekonomskih stega neoliberalnog kapitalizma.

Kako god, od svega što je za života objavio, Kapitalistički realizam je svakako njegova najpoznatija knjiga. I da ponovimo, kako to obično biva, najmanje reprezentativna za njegovo pisanje. Fisher se zapravo proslavio svojim blogom o popularnoj kulturi, pre svega o popularnoj muzici. O muzici je pisao strasno, a ono što je slušao i o čemu je pisao dovodio je u vezu sa svojim životom.2 To jest, živeo je kroz ono što je slušao i pisao. Insistirao je na ličnom doživljaju. A onda bi taj doživljaj kao i samu pesmu ili film ili… šta god, postavljao u širi – kako će on sam reći: kapitalistički – kontekst. Slično se odnosio i prema svom predavačkom poslu na univerzitetu. Važno mu je bilo identifikovati i opisati doživljaj, a za tim onda sledi kontekstualno objašnjenje.

U Kapitalističkom realizmu, pak, toga nema. Zato bi se čitaocu moglo dogoditi isto što i piscu pogovora ovdašnjeg izdanja: da tu knjigu pročita kao ozbiljnu studiju o pojmu „kapitalističkog realizma“. Ta knjiga to naprosto nije. Ona je pamflet ili provokacija od stotinjak strana teksta, kao što su često pamflet ili provokacija i drugi Fisherovi tekstovi (recimo beleška da je „Billie Jean“ Michaela Jacksona jedno od najvećih umetničkih dela 20. veka). Ona apeluje na čula i svest čitaoca, pokušava da ih nizom provokativnih primera probudi i razmrda, to jest izbaci iz kapitalističke kolotečine. Teška teorijska levičarska artiljerija – od Lacana do Žižeka, a preko Baudrillarda – tu ne služi za preciznu elaboraciju; više se koristi kao metafora, to jest provokacija. Isto važi i za primere iz tekuće kinematografije: Fisherova tumačenja popularnih filmova u Kapitalističkom realizmu nisu ni podrobna, a ni tačna. Ali to ne smeta, jer on njima želi samo da ilustruje situacije iz svakodnevnog života, recimo svog i svojih studenata. Treba odmah reći da se on takvom upotrebom dela popularne kulture nimalo nije ogrešio o njih, dakle – nije ih zloupotrebio. Popularna kultura je jedno veliko otvoreno skladište iz koga se zahvata prema potrebi, makar se uzimali i samo fragmenti iz završenih celina.

Kao što je posegnuo za komplikovanim Lacanom i njegovim tumačem Žižekom, Fisher je mogao koristiti i nešto jednostavniji levičarski pojmovni aparat, recimo Gramscija ili Althussera. Tamo gde govori o političkom i ekonomskom nesvesnom ili o samom kapitalističkom realizmu, mirno su mogli da stoje i Gramscijeva hegemonija ili Althusserov državni ideološki aparat. Jer, smisao bi ostao isti. Fishera zanima na koje načine kapitalizam osujećuje zamišljanje drugačijih poredaka i sebe predstavlja kao jedino mogućeg. On će na izabranim primerima u Kapitalističkom realizmu pokazati šta u kapitalizmu ne valja, a onda i objasniti zašto konkretne pobune protiv loših kapitalistički politika ne uspevaju da izađe iz njihovih okvira: umesto da ih ruše, one ih osnažuju.

Najupečatljiviji su primeri iz Fisherove lične pedagoške prakse. Izlaskom obrazovanja na tržište, to jest povlačenjem države iz sfere obrazovanja (što nije precizan opis, jer se država povukla kao finansijer, ali je ostala kao nadzornik i tu svoju ulogu još pojačala) stvorio se čitav niz nejasnih odnosa. Ti odnosi nisu samo nelogični – recimo, da li su studenti korisnici usluga obrazovanja ili su proizvod obrazovanja – nego i ozbiljno podrivaju obrazovne svrhe. Ali, ni studenti ni nastavnici ne uspevaju da pronađu način da se tome odupru i oslobode se. Umesto toga, oni na sebe preuzimaju još veći teret (recimo tako što pristaju da sami sebe kontrolišu pišući izveštaje potrebne samo upravljačkoj administraciji, dakle izveštaje koji nemaju nikakve veze s obrazovnim poslom) i tako samo pogoršavaju svoj položaj.

Takvih primera ne manjka u Kapitalističkom realizmu, ali nijedan nije tako jasan i upečatljiv kao primer kojim je 2016. Fisher počeo svoj kurs o postkapitalističkoj žudnji: članica britanskog parlamenta iz redova torijevaca Louise Mensch 2011. komentarisala je proteste Occupy Wall Street tako što je napala demonstrante jer kupuju kafu u Starbucksu a oglašavaju se preko svojih iPhonea. „Ne možete biti protiv kapitalizma, a uzeti sve što on daje“ – rekla je ona. Mensch su mnogi ismejali, ali ne i Fisher. Umesto toga, on je postavio pitanje iz koga je izveo čitav svoj kurs: da li zaista postoji čežnja za nečim što nije kapitalizam? To pitanje moglo bi da zazvuči kao zakasneli odgovor na pitanje iz Kapitalističkog realizma – zašto ne možemo da zamislimo drugačiji svet, mimo kapitalističkog? Jer to ne želimo – kao da glasi odgovor iz 2016.

Ali, nije tako. Pitanje iz 2016. zapravo je odjek pitanja iz knjige iz 2009: šta čini da ne želimo svet drugačiji od kapitalističkog? To što ne možemo da ga zamislimo? Ili to što je kapitalizam zaposeo naše želje? U Kapitalističkom realizmu Fisher će nizom primera ilustrovati i jedno i drugo. A u vezi s potonjim će još i dodati: često se naše želje ne poklapaju s našim interesima. Ti primeri su i najubedljiviji deo njegovog pamfleta. Pokušaće na samom kraju Fisher i da ponudi nadu, ali to je tako slabo, da više izgleda kao ilustracija da je i sam autor podlegao kapitalističkom realizmu. Međutim, ni jedno ni drugo možda neće biti zanimljivo domaćem čitaocu kao sažeta analiza ključnih osobina samog kapitalističkog realizma. Ta analiza, nažalost, biće mu zanimljiva kao mogući odgovor na jedan domaći problem – može li se više ovdašnja stvarnost zamisliti bez Vučića?

Evo tih ključnih osobina kapitalističkog realizma:

– kapitalistički realizam ukida prošlost i budućnost: postoji samo sadašnjost. O budućnosti ne može da se misli, a prošlost se ukida tako što ne može da se poveže sa sadašnjošću. Kapitalistički realizam (čitalac može da čita: Vučićev poredak) dopušta da se sadašnjost kreira bez obzira na prošlost. Ništa iz prošlosti nije dovoljno obavezujuće da sadašnjost na to mora da referira. Iz toga sledi da je i budućnost nezamisliva, jer ništa u sadašnjosti ne mora biti osnova za budućnost.

– kapitalistički realizam ukida odgovornost. Fisher će ilustrovati to odsustvo primerima iz Kafkine proze, a u realnosti radom call centara; nama je pak dovoljan i Vučić da to jasno vidimo. Odgovornost se raspršuje stalnim institucionalnim odlaganjem da se odluke donesu ili da se za njih položi račun.

– u kapitalističkom realizmu, odgovornost države, to jest vlasti, prebacuje se na žitelje države. Recimo, ne treba država da se stara o zdravlju građana, nego su građani sami krivi ako im je zdravlje narušeno jer nisu vodili zdrav život.

– u kapitalističkom realizmu, umesto slika stvarnosti dobijamo PR slike, to jest politički advertajzing. Nije bitno šta je država zaista uradila, nego kako je predstavila ono što jeste, a možda i nije uradila.

Umesto da sve ovo budu razlozi za pobunu i za zamišljanje drugačijeg sveta, zapravo se događa da svaka od ovih osobina osujećuje otpor: sadašnjost je tako nestabilna (mogli bismo reći na tragu poljskog sociologa Zygmunta Baumana – likvidna/tečna, što bi takođe bio pojam blizak Fisheru) da se u njoj ne mogu pronaći čvrste uporišne tačke za otpor. Meta otpora se ne može odrediti jer kao što ne postoje mesta istine (kako ih je video Foucault, još jedan mislilac blizak Fisheru), tako nema ni mesta odgovornosti. Konačno, pobuna se često interiorizuje, to jest okreće ka unutra, što se manifestuje, recimo, kao depresija.

Ovo svakako nisu novi uvidi, ali ni sam Fisher nije držao do originalnosti. Biće da je on samo pronašao način da poznate uvide formuliše drugačije i učini ih zanimljivim za nove čitaoce. Hoće li to biti dovoljno zanimljivo i za ovdašnju publiku? Možemo samo da se nadamo.