Branko Milanović (1953), jedan od vodećih savremenih srpskih ekonomista.
Ekonomski fakultet u Beogradu završio 1977. godine, a doktorirao na istom fakultetu tezom o ekonomskoj nejednakosti u Jugoslaviji 1987. godine. Od 1990. godine radi u istraživačkom departmanu Svetske banke u Vašingtonu, u odeljenju koje se bavi analizom siromaštva, nejednakosti i anketama o domaćinstvima. Već deset godina predaje kao profesor po pozivu na Džon Hopkins univerzitetu, a od 2005. i na Univerzitetu Marilend i Karnegijevoj zadužbini za međunarodni mir u Vašingtonu.
Objavio je veliki broj članaka o metodologiji merenja nejednakosti i analizi nejednakosti prvo u zemljama u tranziciji, a zatim i o globalnoj nejednakosti i globalizaciji.
Autor je više knjiga, među kojima su i Income, Inequality, and Poverty during the Transition from Planned to Market Economy, World Bank, 1998 (prvi opšti pregled nejednakosti i siromaštva u vreme tranzicije) i Worlds Apart: Measuring Internationl and Global Inequality, Princeton University Press, 2005. Ova knjiga, prevedena na srpski 2006. godine pod naslovom Odvojeni svetovi, prevedena je i na kineski, italijanski, ruski i španski jezik.
Pored profesionalnog rada na ekonomskim temama pisao je i o opštim društvenim temama i sarađivao u toku devedesetih godina sa dnevnim listovima Borba, Naša Borba i Danas. Jedan broj izabranih, kao i nekoliko neobjavljenih, članaka iz tog perioda pojavilo se u knjizi Protiv nacizma 1994. godine.
01.06.21
Politički život
Čini se da kapitalizam kao apsolutno dominantan društveno-ekonomski sistem nema alternativu. Ekonomija koju odlikuju hiperkomercijalizacija i pojedinci posvećeni amoralnoj jurnjavi za profitom, proizvodi ogromne nejednakosti i nepravdu. Ljudskom biću urođena težnja ka ugodnijem životu održava bezuslovnu podršku kapitalizmu koji, sa druge strane, uspostavlja viđenje uspeha jedino kao sticanje novca. Branko Milanović u svojoj knjizi Kapitalizam, sam – Budućnost sistema koji vlada svetom, prikazuje istorijski put kapitalizma do njegovog savremenog vladanja svetom. Osim toga, otvara pitanje njegove budućnosti i mogućnosti stvaranja egalitarnijeg i pravednijeg sveta.
Međutim, kapitalizam nije jedan i svuda isti. Milanović daje prikaz dva savremena modela kapitalizma kroz opise dve ekonomski najjače države kao njihove paradigmatične primere. Jedan je liberalno-meritokratski kapitalizam oličen u Sjedinjenim Američkim Državama, a drugi je politički kapitalizam oličen u Kini.
Posvećen proučavanju nejednakosti i distribucije dohotka, Milanović i ova dva kapitalstička sistema analizira oslanjajući se na indeks dohodovne nejednakosti i tragajući za uzrocima nejednakosti. U liberalno-meritokratskom kapitalizmu rasprostranjenom na Zapadu, povećanje udela dohotka od kapitala u ukupnom dohotku vodi jačanju ekonomske i političke moći onih u čijim rukama je koncentrisano vlasništvo na kapitalu.
Pojava koja dobro objašnjava rast nejednakosti u Sjedinjenim Američkim Državama na početku 21. veka je homogamija – izbor partnera po ekonomskoj sličnosti, koja uz porast učešća žena u radnoj snazi značajno doprinosi rastu nejednakosti. Deca vlasnika kapitala, osim što nasleđuju bogatstvo od svojih roditelja, što dopinosi međugeneracijskom prenosu nejednakosti, imaju i mogućnost da se obrazuju na najboljim univerzitetima, što dalje vodi uvećanju njihovog dohotka i od rada.
Održavanju ekonomske nejednakosti doprinose veze najbogatijih sa političkim elitama koje se uspostavljaju finansiranjem izbornih kampanja. Na ovom, kao i na mnogim drugim mestima u knjizi, autor se oslanja na empirijske podatke. Ovde iznosi zapanjujuć podatak da jedan procenat unutar jednog procenta najbogatijih obezbeđuje 40% donacija za političke kampanje u SAD. Najbogatiji time zadužuju političko vođstvo da usvaja politike koje njima pogoduju.
Postojeći sistem u samo formalno komunističkoj Kini jeste kapitalistički jer se u njemu veći deo poizvodnje obavlja korišćenjem sredstava u privatnom vlasništvu, većinu radne snage čine radnici koji rade za nadnicu, a koordinacija proizvodnje i formiranje cena su decentralizovani. Osim Kine, u ovaj opis se uklapa još nekoliko država u Jugoistočnoj Aziji poput Vijetnama, Malezije, Laosa i Singapura. Ali i neke države u Africi: Alžir, Tanzanija, Angola, Bocvana, Etiopija, Ruanda. Jedan od kontroverznijih stavova iznetih u knjizi je da je komunizam najznačajniju ulogu imao upravo u pretvaranju feudalnih zemalja u kapitalističke. Politički kapitalizam odlikuju tehnokratska birokratija sa zadatkom da omogući visok ekonomski rast, odsustvo vladavine prava i sposobnost državne uprave da zauzda privatni sektor. Autor tvrdi da je ekonomski uspon Kine rezultat decentralizovanosti donošenja ekonomskih politika, te da su upravo lokalni nivoi vlasti inicirali spovođenje politika koje su vodile uspehu.
Kao i liberalno-meritokratski, i politički kapitalizam prati uvećanje nejednakosti. Generisana razlikama u razvoju urbanih i ruralnih krajeva i priobalja i unutrašnjosti, nejednakost je najuočljivija između različitih regiona. Arbitrarnost u primeni pravila i korupcija su suštinske unutrašnje odlike političkog kapitalizma, koje proizvode nejednakost i time prete da poljuljaju legitimnost sistema. Ipak, uspostavljanje kapitalizma u Kini i njen neverovatan ekonomski rast urušili su sliku o neraskidivoj vezi liberalne demokratije i kapitalizma. Demokratske institucije i vladavina prava nisu neophodan uslov za ekonomski rast. Autoritarna Kina preti da u ukupnom bruto domaćem proizvodu za nekoliko godina prestigne staru demokratiju – Sjedinjene Američke Države.
Iako demokratiju vidi kao prednost liberalno-meritokratskog kapitalizma zbog mogućnosti da se građani izjasne u pocesu donošenja odluka i koriguju politike koje smatraju pogrešnim, Milanović ne veruje u mogućnost uspostavljanja demokratije u Kini, čak ni delovanjem ojačale kapitalističke klase koja bi mogla zahtevati sigurna vlasnička prava i jasna pravila igre. S druge strane, Milanović ne veruje ni da je lako moguće kineski politički kapitalizam presaditi u neku drugu zemlju. Pitanje je da li bi funkcionisao jednako uspešno kao u Kini koju odlikuju specifična tradicija i kultura koji su kroz čitavu istoriju održavali autonomiju države od ekonomskih elita.
Mada se očekivalo da će ekonomski uznapredovala Kina usvojiti demokratski politički sistem, to se nije desilo. S druge strane, po nekim elementima liberalno-meritokratski kapitalizam sve više liči na politički kapitalizam. Koruptivni odnosi bogatih i političkih elita prisutni su i u jednom i u drugom modelu. U odsustvu ekonomskog rasta sistem političkog kapitalizma u Kini izgubio bi podršku građana lišenih vladavine prava i demokratskog odlučivanja i okruženih korupcijom, i doveo do socijalnih nemira. Iz tog ugla gledano, i SAD gube svoju prednost – demokratsku vladavinu zamenjuju plutokratskom, te im preti ista opasnost. Četvrto poglavlje autor je posvetio razmatranju promena koje je kapitalizmu donela globalizacija. Slobodno kretanje faktora proizvodnje pozitivno deluje na svetski ekonomski rast, a globalizacija je samo olakšala kretanje preko državnih granica prvo kapitala, a onda i rada. Migracije u doba globalizacije podstaknute neujednačenim srednjim dohotkom, vode radnu snagu u bogatije zemlje gde može zarađivati više. Ipak, sa druge strane, među domaćim stanovništvom javlja se otpor prema migrantima i njihovoj drugačijoj kulturi, te migracije mogu imati pozitivan efekat na ekonomski rast samo ukoliko ne dovode do sukoba domaćeg i imigrantskog stanovništva.
Milanović tvrdi da se spremnost domaćeg stanovništva da prihvati imigrante povećava sa smanjenjem obima prava i beneficija koja oni stiču useljenjem, što garantuje da neće biti u jednakom položaju kao domaće stanovništvo i zapravo predstavlja diskriminaciju. U državama blagostanja česti su antimigrantski stavovi, čak i partije levice, sasvim paradoksalno zastupaju anti-internacionalističke stavove smatrajući da doseljenici ugrožavaju državu blagostanja.
Na pojedinim mestima u knjizi, a naročito u poslednjem poglavlju, autor daje predloge kako liberalno-meritokratski kapitalizam učiniti egalitarnijim i pravednijim. On predlaže neke mehanizme poput povoljne poreske politike za male i srednje deoničare, veće poreze na nasledstvo uz doniranje kapitala onima koji ga ne poseduju, obezbeđivanje besplatne zdravstvene zaštite i obrazovanja, isključivo javno finansiranje izbornih kampanja, ograničavanje beneficija nedržavljanima.
Mada izostavlja društveno-ekonomske sisteme drugih zemalja koji imaju svoje specifičnosti, ova knjiga daje doprinos razumevanju sistema dve trenutno najveće ekonomije. Kapitalizam, sam – Budućnost sistema koji vlada svetom otvara pitanja budućnosti i pokušava da pronađe odgovore i ponudi rešenja, a pre svega da podstakne čitaoce na razmišljanje o manama sveta u kome žive i sistema koji programira njihove potrebe i ponašanje. Preispitujući ona koja sam nudi, Milanović je pokazao da nema jednostavnih predloga za poboljšanje liberano-meritokratskog kapitalizma, ali da je i te kako potrebno da tragamo za njima.
Marina Milosavljević
